Пристигло је много поште за „љетњу медијску шему“ Журнала. Доминира питање: Мило или Момир?
Пише: Александар Живковић
„Товар носи не осјећа,
Глава му је магарећа.“
Народна пјесмица за игру са ђецом
„Лако ћемо за Кековића, но, што ти мислиш о Споменику“, пита један читалац. Мислим, читаоче, да си од Тодоровића, они су нас вазда запиткивали још од Књажевине: „А што велите на ово?“ А ми, ка да смо Инглези: „Чуш, бивало је и топлијих дана!“
Не љути се, чоче!
Можда и стигнем да одговорим. Видим и ја да су многи плаховити ових дана. Ипак, радим Листу најзнатнијих Црногораца друге половине XX вијека, временски оквир одређен је почетком излажења Побједе (крај новембра 1944) и Crnogorskog književnog lista (2001); и када стигне предлог да Павле Ђуришић треба да буде на тој листи, радо ћу га објавити и размотрити.
У међувремену, казујем ти кажу, јер сајтови не живе само од лајкова и скроловања, већ и од дужине читања текста, све то мјери онај у Ленглију или тако неком романтичном мјесту.
Кажа за данас
Када је Вук Караџић долазио на Цетиње послије објављивања књиге Montenegro und die Montenegriner: Ein Beitrag zur Kenntniss der europäischen Türkei und des serbischen Volkes (1837), перјаник га је мушкета онако хромог низ Ловћенске стране: „Ти ћеш да пишеш да магарад пасе у црногорском сенату!“ Када се некако докопао Цетиња, владика Раде му то није помињао, а ни Вук није смио. Вјероватно се Његош смијао у себи јер су магарад стварно пасла у згради коју је направио за Сенат црногорског и брдског народа, али правио је државу и био је љут што је Вук, у том детаљу, раскрио њену, рецимо, скромност.
Александар Живковић: Шеталиштем Тупе Вукотића, уз Пеђу Исуса
Наравоученије: знамо ми наше Сенате и сенаторе, али не волимо да се о њима лоше збори.
Мило или Момир?
Када су године почеле јануарем и успостављен тријумвират еколошке државе, Момир, Мило, Свето, само је историјско искуство указивало на то да такав облик владавине не може да се одржи. Иначе, изгледало је као да љепше не може бити организована власт. Умјели су да расподјеле функције унутар Партије по племенско-братственичком кључу као да их је сам краљ Никола учио (да ли сада када су сва племена или у Подгорици или на Приморју то још увијек има толики значај у кадровању?), чврсто су контролисали опозицију итд.
Шта је касније било јесте општепознато. Е, сада се много читалаца љути што је у Листу уврштен Ђукановић а не: само Булатовић како неки предлажу, или обојица, за шта су други. Најлакше је то учинити. Ђаво понио и Листу, није то Плутарх.
Момир Булатовић свакако заслужује да буде на листи. Његово име везује се за знатне догађаје, референдум 1992. и одбрану земље 1999. године. Мило Ђукановић, са друге стране, извршио је оно што се зове „социјална транзиција“ земље. Није му у томе помогло само оперативно мјесто у тријумвирату него и племенско-братственичка структура „Сената“ или Партије, како хоћете. Сада, да ли је племенско стварно трансформисано у, како тврде, грађанско друштво, мени је непрозирно?
Ипак, зашто то питање – Мило или Момир – буди толико страсти и послије скоро три деценије? Чини се да је о Булатовићу и Ђукановићу све речено и ђе се чуло и ђе се не чуло.
Недоречена је та заслијепљеност наша магарцима у Црногорском сенату. Емоције према њима, показале су се у толико случајева јачим од оних према ђеду, оцу, брату, пријатељу. И то зовемо политика. Некада ми се чини да смо заправо ми та магарад која пасе у изби Сената црногорског и брдског народа.
Смрзнути акварел
Пише једна читатељка:“Имам неке предлоге, Црногораца из САД. Из области умјетности – сликар, вајар, Арсо Ивановић из Милвокија, он је уврштен у књигу (америчко подручје) „Ко је ко у умјетности“, а учили смо да је он изумио технику смрзнутог акварела.
И једна мафијашка легенда – Бошко Радоњић, стигао до кума за Њујорк, за породицу Готи.“
„Не покушавај мијењат’ ме“
Пристигло је пуно дивних порука у којима читаоци дијеле своје искуство слушања Миладина Шобића. „Домаћи Боб Дилан“, каже једна читатељка из Београда. (Нијесам смио то да напишем у тексту, mea culpa.) „Слушам га данима и бесомучно… „Не покушавај мијењат’ ме“, поручује читалац са Плаошника, који има све те кукице, квакице, апострофе и акценте, као што и требује на мјесту настанка славјанске писмености.
Хвала и за анализу пјесме „Ђон“.
Сугестије за Листу шаљите на:
