Пише: Проф. др Радоје В. Шошкић
Према сателитским подацима Европске свемирске агенције, у периоду између 2021. и 2024. године, на територији Црне Горе бесправно и прекомјерно је посјечено више од 587 км² шуме, што чини преко 4% укупне површине државе. У институционално консолидованим друштвима, податак овакве тежине био би довољан да покрене све механизме државне реакције — од хитних мјера санације и надзора до стратешких преусмјерења у политици заштите животне средине. У Црној Гори, међутим, овај податак не производи институционални одговор, већ — системску тишину. Тишину која није израз контемплативног поштовања према природи, већ симптом структурне индиферентности, нормативне парализе и симболичке дезоријентације политичке заједнице.
Губитак више од 4% територијалног интегритета представља структурни, вишеслојни поремећај — епистемолошки, онтолошки и политички — у начину на који заједница конституише свој однос према простору, праву и пројекцији властите будућности. Ријеч је о резовима егзистенцијалне дубине: резовима у онтологији пејзажа, у симболичком континуитету заједнице, и у етици одговорности институција. Шума, као просторно-егзистенцијални, културно-симболички и духовно-архетипски ресурс, не ишчезава у пукој физичкој тишини — с њеним нестанком губи се и способност заједнице да пројицира темпоралне хоризонте који трансцендирају логику тржишне исплативости и цикличну кратковидост изборног легитимитета. Нестаје сама могућност мишљења дугорочности као политичке и етичке категорије.
У том свјетлу, девастација природног пејзажа не конституише се тек као еколошки изазов у оквиру административно-бирократских класификација, већ као симптом онтолошког поремећаја у језгру политичког поретка: она разоткрива институционалну неспособност да се артикулише вриједност онога што не подлеже непосредној економској екстракцији, али што представља егзистенцијални предуслов колективног опстанка и симболичке кохезије. Ишчезавање шумског ткива не угрожава само еколошку равнотежу — оно поткопава нормативне основе правног поретка, брише континуитете између прошлости, садашњости и будућности, и излаже кризу у самим темељима државности као етичко-политичког пројекта. У пејзажу који нестаје, држава не губи само простор — она губи рефлексивну способност да се препозна као субјекат одговорности и носилац памћења.
У ери пост-истине, у којем се чињенице све чешће конструишу у режимима алгоритамске филтрације и дигитално посредованих наратива, Црна Гора се суочава са дубоко парадоксалним тренутком: да би стекла увид у размјере девастације властите шуме, принуђена је да се ослони на сателитске снимке Европске свемирске агенције, умјесто на сопствене административне капацитете и изворе. Тај епистемолошки обрт — у којем се знање о сопственој територији генерише изван институционалног оквира државе — не свједочи само о кризи самопоуздања управних структура, или кризи повјерења у сопствену административну перцепцију, већ и о губитку когнитивне суверености — способности државе да буде извор властитог знања. Управа за шуме, Министарство пољопривреде и Агенција за заштиту животне средине, у овом контексту, не фигурирају као изоловани примјери немара, већ као манифестације системске патологије: дезинтеграције административног ума који више не претендује на знање и истину, већ легитимитет изводи из пуког оперативног опстанка. Ријеч је о апарату који одустаје од своје епистемолошке мисије и постепено се конституише као техничко-бирократски аутоматизам: структура која функционише без увида, одлучује без спознаје, и опстаје упркос губитку нормативне оријентације, препуштајући истину / спознају екстерним, често технократским посматрачима. Такво делегирање знања/спознаје отјеловљује онтолошку капитулацију — повлачење државе из позиције субјекта који не само да управља простором, већ га и симболички тумачи и нормативно структурира. Када држава више не зна шта се догађа на њеној територији — губи се темељна претпоставка политичког постојања: идеја одговорне власти која происходи из увида.
Када институције истрајавају у систематском игнорисању девастације сопственог просторног континуитета, недвосмислено се суочавамо са парадигматском изразом једне дубље политичке рационалности. Овдје се не ради о пуком изостанку институционалне реакције, већ о епистемолошком одсуству самог рефлекса који би препознао потребу за реакцијом. Тишина која обавија нестанак шумског пејзажа структурирана је диспозиција моћи, активна форма политичког управљања кроз стратегијску пасивност. У том концептуалном хоризонту, позивајући се на Агамбенову генеалогију суверености и његову теорију ванредног стања, могуће је ову формацију интерпретирати као специфичну конфигурацију не-ванредног стања: онтолошки режим у којем се суспензија одговора односно одговорности више не перципира као изузетак, већ се постепено интернализује и нормализује као нормативна матрица поретка. У таквом стању, одсуство институционалне интервенције конституише се као стабилизовани модалитет управљања — форма власти која пасивност претвара у механизам владавине, а инертност у парадигму политичког дјеловања.
У том контексту, податак да је од 69 препорука Државне ревизорске институције из претходног извјештаја чак 23 остало потпуно игнорисано, док су остале реализоване дјелимично, спорадично или искључиво формално, ваља тумачити као симптом функционисања софистицираног режима порицања који не оперише на основу бруталне цензуре или отвореног заташкавања, већ кроз рафинирану инфраструктуру дисперзије одговорности: Министарство преусмјерава одговорност ка Агенцији, Агенција ка концесионарима, тужилаштво се позива на недостатак формалних пријава, Скупштина на процедурална ограничења — при чему се ниједан актер не појављује као носилац крајње одговорности, већ као њен привремени посредник. На тај начин се конституише пејзаж институционалне тишине — топографија неодговорности која функционише кроз симултано присуство свих и одговорност ниједног. Та тишина није акустичка празнина, већ афирмација структурираног дискурзивног поретка у којем је одговорност систематски разријеђена, разводњена и у коначници укинута. Ријеч је о ономе што се може означити као „морална економија заборава” — нормативни режим у којем институције не само да изостављају дјеловање, већ активно производе не-сјећање, бришу трагове властите немоћи и тиме производе дисфункционалну стабилност, стабилност без одговорности. Унутар тог поретка, скандал више не настаје из чињенице кршења норме, јер норма више не производи ни очекивање дјеловања. То није крај институционалног поретка, већ његова пост-институционална мутација: форма у којој моћ више не функционише као способност да се одлучује и интервенише, већ као системска моћ пролонгације, одгађања и коначне суспензије одлучивања као таквог. Овдје се власт не артикулише кроз закон, већ кроз његово неизвршење; не кроз присуство суверенитета, већ кроз одсуство одговора/одговорности.
Пејзаж/природа, како нас учи феноменолошка традиција мишљења простора, није тек естетски оквир људске егзистенције, већ егзистенцијална топологија заједничког смисла, иманентна архива народне самосвијести. У том смислу, шума се не може свести на биолошку акумулацију дрвећа, на вегетативну масу подложну експлоатацији; она је онтолошка матрица памћења и антиципације, просторни носилац генеалошке дубине и пројекције будућности. Она чува седиментиране трагове предака, укорјењује се у симболичке слојеве насљеђа, и истовремено отвара хоризонт могућег потомства — оних који још нису дошли, али чије право на простор већ данас бива поништено. Нестанак шумског пејзажа стога не означава само еколошки или инфраструктурни дефицит, већ фундаментални поремећај временске оријентације заједнице. Он брише могућност за искуство континуитета, онемогућава везу са оним што је било и оним што би могло бити. У пејзажу се укорјењује наратив, оријентир, смисао — и када пејзаж нестане, заједница остаје без просторног ослонца који надилази краткорочне циклусе политичког прагматизма и тржишне калкулације. Ријеч је о губитку онога што се не може израчунати, али се не може ни живјети без њега: о распаду просторне меморије и симболичке архитектуре кроз коју заједница артикулише властити континуитет, властито трајање. У том погледу, девастација шумског пејзажа представља много више од еколошког злочина; она означава лом у културној и духовној кохезији народа који, губитком шуме, губи и способност да мисли дугорочно, да дјелује одговорно и да бивствује у простору као субјект историје, а не пуки корисник ресурса.
Уколико природа остаје изван хоризонта правног субјективитета, тада је неизбјежно позиционирана као објекат — фигура која, лишена унутрашњег правног гласа, може бити експлоатисана, посјечена, утишана. Граница између субјекта и објекта, између права и ресурса, јесте граница између свијета који признаје постојање Другог и свијета који признаје само себе. Правни статус у том смислу не означава само административну категорију, већ дјелује као онтолошка граница — између ентитета и ресурса, између онога што посједује унутрашњу вриједност и онога што је сведено на употребну функцију, између достојанства и функционалности.
Савремени правни системи, од Новог Зеланда до Еквадора, већ су дестабилизовали традиционалну бинарну архитектуру правног мишљења — увођењем модела у којима се природи признаје статус субјекта права — ентитета с инхерентном правном особеношћу, способног да буде носилац интереса који надилазе људску инструментализацију. Ријеке добијају законске заступнике, планине се штите као ентитети с интегритетом, језера улазе у судске процесе као тужиоци. Ријеч је о дубоком нормативном заокрету: покушај да се реартикулише однос између права и свијета, између језика закона и онога што претходи језику. Ријеч је о помаку у темељним премисама правног мишљења — преласку са антропоцентричне на еколошку онтологију права, гдје природа не постоји само као позадина људских дјеловања, већ као ко-субјект планетарне заједнице.
Може ли Црна Гора учинити тај филозофски, политички и нормативни искорак? Не као чин миметичког усклађивања са доминантним глобалним правним дискурсима, већ као израз унутрашње нужности — дубинске потребе за етичко-правном саморефлексијом, укоријењеном у императиву опстанка и обнови самопоштовања заједнице. Јер без признања природе као правног субјекта, остајемо заточени унутар епистемолошко-нормативног режима у којем је све што је свето конвертибилно, монетизирано, а све што надилази антропоцентричну рационалност — осујећено тишином без правног гласа. То стање не представља пуку техничку инсуфицијенцију правног апарата, већ радикалну онтолошко-етичку девијацију: поредак у којем су избрисани ослонци за трајање, укинуте границе смисла, и неутралисана тишина — она тишина која није људска, али без које човјек више не може да мисли заједницу, одговорност, нити будућност.
Извјештаји ДРИ нису тек технички записи о процедуралним недосљедностима и управљачким дефицитима; као хроника пропасти воље за промјеном, они функционишу као институционални обреди симболичког самопоништења, гдје се закон не доводи у питање директно, већ се поништава кроз његову беспријекорну непримјењивост. Њихов језик, премда строго дисциплинован логиком квантификације, административне неутралности и правне формалности, бива отуђен од стварности коју наводно декодира и интервенише — постајући формализовани ритуал институционалне немоћи, производећи ефекат празног говора, формалног означавања које не генерише обавезу. Сљедствено томе, сваки параграф о „неиспуњеним обавезама“, свака забиљешка о „парцијалној реализацији препорука“ није индикатор будућег корективног дјеловања, већ знак онтолошке затворености система унутар циклуса правног пораза, унутар структурне репетитивности правног пада — онога што Дерида назива „праксом итерабилности“, али без живе обнове значења. Осим тога, ови извјештаји су и споменици административне меланхолије: формализовани запис једног правног система који се још формално одржава, док у својој суштини доживљава деконструкцију као ауторитативни поредак. Ријеч је, дакле, о репетитивној архивистици немоћи, о документовању постојања закона који се не примјењује, већ се вјечно изнова констатује у својој немоћи.
Самим тим, девастација шума, као губитак више од четири процента територијалног интегритета, постаје симболички еквивалент правног бродолома — дубоке симболичке дисфункције правне културе, када закон више није способан да артикулише границу нити да гарантује трајност. Када државне институције могу равнодушно констатовати нестанак преко 4% територије без икаквих правних и политичких консеквенци, тада је право односно закон де факто суспендован као нормативна сила, као ефикасни инструмент обавезе и трансформације, и претворен у семиотичку фасаду — реторички омотач без језгра, површинску конструкцију без реалне супстанце, нормативну љуштуру иза које не постоји воља за примјеном. У духу Бодријарове дијагнозе, улазимо у терминални стадијум симулакрума закона — момента у којем право не прикрива неправду, већ прикрива чињеницу да право више не постоји. Држава, која омогућава такву фикционализацију правног система, престаје да функционише као политичко-етички субјект који гарантује законитост и правду, и неумитно клизи у сферу онтолошке фикције — измишљени субјект чије постојање није условљено чињеницом воље, већ ритуалним понављањем празних ријечи. Не дјелу није више само криза функционалности, већ и криза значења: радикална делегитимизација симболичког оквира заједнице у којој су ријечи изгубиле способност да производе обавезу, да мобилизују дјеловање, да творе заједничку стварност. Ријеч је о неумољивој регресији у пред-нормативно стање: о структуралној атрофији политичке имагинације у којој заједница више не зна како да мисли властито трајање.
На концу, држава која не успијева да одговори на губитак шумског простора величине преко четири одсто своје територије, не губи само функцију управљачког субјекта — она губи способност да се сачува као колективни политички субјект са симболичком меморијом и етичким хоризонтом. Умјесто да буде организам са рефлексивном свијешћу, држава се трансформише у административни аутоматизам: апарат без свијести о властитом просторном и временском утемељењу, вођена краткорочним калкулацијама, осуђена на техничко преживљавање, лишена капацитета да артикулише дубљу повезаност са природним и симболичким пејзажом.
У том парадигматском колапсу, природа се не јавља као ентитет са онтолошким статусом, већ као епистемолошки вишак — као феномен који измиче логици институционалног надзора, економског управљања и квантитативне репрезентације. Њена „невидљивост“ није резултат физичког нестанка, већ симболичке немогућности система да је мисли и вреднује, да је интегрише у концептуални апарат права, политике и знања. Ипак, шума, макар као дигитални запис сателитских снимака, као формални предмет ревизорских извјештаја, или као фрагмент колективне меморије, наставља да егзистира као простор отпора институционалном забораву. У том резидуалном присуству природе — било кроз дигиталне записе, фрагментарну меморију или формалне институционалне регистре — отвара се простор за инаугурацију алтернативне, пост-антропоцентричне нормативне парадигме: не у виду моралистичког апела нити носталгичног повратка изгубљеној цјеловитости, већ као концептуални изазов који захтијева радикалну ревизију саме институционалне рационалности и њених епистемолошких и онтолошких претпоставки.
Уколико природу поимамо као носиоца онтолошке трајности и примордијалног суверенитета који претходи и онтолошки надилази контингенцију људске политичке организације, тада се институционални поредак суочава с императивом корјените саморефлексије: преиспитивања властитих епистемолошких аксиома и нормативних граница рационалности, како би се отворио простор за укључивање не-људских ентитета као пуноправних субјеката унутар политичко-правног хоризонта заједнице.
