Пише: Стипе Шувар
Овај чланак др Стипа Шувара који доносимо у целини први пут је објављен 1995, у септембарском броју часопису Хрватска љевица (Загреб, број 9/1995) чији је он био покретач и уредник. Преузет је, међутим, у договору са издавачем из његове књиге Хисторија трагицомица коју је пре две године постхумно штампао загребачки Разлог, чији је такође он био оснивач. У обимном издању које има запажен пријем и у Србији, сабрано је више десетина Шуваревих чланака, говора, есеја и анализа. Њихов садржај протоком времена ништа не губи, већ добија на актуелности, а свакако помаже разумевању догађаја и процеса у СФРЈ и Хрватској од касних осамдесетих до Шувареве смрти 2005. Опрема текста је редакцијска.
Сватко нормалан у Хрватској био је за реинтеграцију Крајине, али не и на начин Олује и оног што се на њезином трагу, ево, збива. Крајинске Србе су предводили и неки ноторни разбојници, и с њима се и није морало преговарати. Но, зар ствари ипак нису сазријевале у правцу мирног рјешења? Туђману се, међутим, пружила прилика да се ријеши свих крајинских Срба, када му је ујко Сам повјерио да одради дио посла за Pax Americana у Босни и Херцеговини и уопће на овим просторима.
Аутор: Стипе Шувар
“Ово су дани за повијест, не само за Хрватску, него и за Еуропу и свијет”, узвикнуо је патетично начелник Политичке управе хрватског Министарства обране генерал-бојник Иван Тољ на конференцији за новинаре. Сличних смо се еуфоричних изјава у ових мјесец дана од почетка Олује (а еуфорија се још није посве смирила) наслушали напретек, а оне ће недвојбено и убудуће пљуштати.
Од Олује је, судећи и по тим изјавама и по свему што сада обиљежава хрватски политички и јавни живот, већ створен типично хрватски мит. А што је онда доиста била, како је изведена, какве је непосредне трагове оставила и које ће јој бити дугорочне посљедице мало се тко пита на садашњем вашару хрватске таштине и нимало суздржаних заноса.
Победа над Србима у Хрватској
Прво, зар Хрвати у тринаест стољећа доиста нису имали веће побједе? Ако је тако, онда нам је повијест прилично сиромашна побједоносним потхватима.
Друго, тешко би се могло рећи да је Олуја била само хрватска, када није тајна да су значајну улогу у њезиној припреми и логистици играли и у овом часу моћни хрватски више покровитељи него савезници. Неку су улогу ваљда одиграли и умировљени амерички официри (који хрватску војску инструирају, како је изјавио сам хрватски министар обране Гојко Шушак, са знањем и одобрењем америчке владе). Олују су претходно благословиле, и ваљда нису остале само на томе, двије најмоћније земље Запада, САД и Њемачка. Не само да је Хрватска војска имала авио снимке и детаљне податке о свим положајима и наоружању крајинских Срба, већ су јој авиони НАТО на почетку операције Олуја притекли у помоћ, када су бомбардирали и уништили главни радарски центар код Книна.
Треће, Хрватска се упустила у Олују са поузданим сазнањем да ће то бити обрачун само са Србима из Крајине, да се Србија, односно СР Југославија неће умијешати, а да ће евентуалну мању помоћ крајинским Србима пружити босански Срби. Да је Туђман знао да Милошевић неће ратовати за хрватске Србе и да ће их препустити ЊЕГОВОЈ вољи и милости могло се закључити и по његовим изјавама о томе како је и што разговарао с Милошевићем, у времену док су се састајали.
Уосталом, и генерал Тољ је на конференцији за новинаре на врхунцу Олује изјавио да је предсједник Туђман “ово што се сада одвија предвидио и прије пет година”. Знао је да се Србија неће умијешати. “Повијесно искуство говори да су они (Срби из Крајине) увијек остављени и да су монета за поткусуривање”, рекао је Тољ и појаснио да је “потпуно природно да су остављени, јер су ово простори Републике Хрватске, које хрватски народ настањује од 7. стољећа и доиста немају ни политичку, ни цивилизацијску, ни културолошку, нити било коју везу и свезу са Србијом”.
Тринаестојулски устанак: сабор слоге у којем није било четника и партизана
Према томе, не ради се о “највећој хрватској побједи” над Србима и Србијом већ о побједи над Србима у Хрватској и њиховој трагедији.
Четврто, радило се о одвише великом несразмјеру снага, оружја и логистике стране која је напала (хрватске) и стране која се требала бранити (крајинскосрпске).
Генерал Червенко је (у интервјуу ХТВ, 9. коловоза 1995) изнио податак да је “цјелокупна војска тзв. Републике Српске Крајине бројила 37.000 до 41.000 војника”. Ако је на српској страни било највише 40.000 људи под оружјем, онда је реално узети да је најмање 15.000 њих било (и остало) у сектору Исток, односно на подручју источне Славоније, западног Сријема и Барање, а гдје су линије раздвајања дуге 120 километара. Олуји се, дакле, могло супротставити око 25.000 крајинских војника. Како је у Вјеснику (13. коловоза 1995) писао (п)овлаштени војни коментатор Фран Вишнар, Хрватска има 80.000 професионалних војника, а за Олују је мобилизирала још 120.000 људи у јединице домобранског састава. А судјеловало је и неколико тисућа припадника специјалних јединица Министарства унутарњих послова. У босанском залеђу Книна налазиле су се и снаге ХВО, а у борбе се укључио и Пети корпус Армије БиХ, који се на Уни спојио са јединицама Хрватске војске.
Рат “љубави” или деструкције
Премда је Хрватска морала држати своју војску у стању пуне приправности у сектору Исток и у залеђу Дубровника, ипак је у акцији Олуја судјеловало најмање 200.000 хрватских војника, а на страни крајишких Срба највише 25.000. А треба споменути и различит добни састав војника. На хрватској страни он је био знатно повољнији. Јер, међу крајинским Србима под оружјем било је и немало старијих од 55 година, а и млађих од 18 година. Фран Вишнар износи да су у тој војсци “најбоља годишта обухваћала пет до десет тисућа војника, а 20 тисућа су представљали другопозивци”. Хрватске снаге су напале из 31 правца на фронту дугом 700 километара, а потпомогнуте снажном и несмиљеном ватром не само са земље већ и из зрака. Генерал Аготић се похвалио да је Хрватско ратно зракопловство било крљежница војног маневра, док је генерал Червенко улогу тог зракопловства оцијенио као врло дјелотворну, а у ситуацији када је “готово сваког дана било 30 до 40 полијетања МИГ-ова”. А генерал Врбанац спомиње још 12 до 20 хеликоптерских полијетања. Срби у Крајини имали су пак, према Червенку, 25 ловаца орао, који су углавном били неутрализирани бомбардирањем аеродрома код Удбине не само с хрватске стране, него и из авиона НАТО (наводно је девет тих српских ловаца одбјего у Бањалуку).
Крајински Срби и нису имали логистичку подршку, док се логистичка подршка Хрватске војске протезала не само на читав териториј Хрватске, већ и шире, до НАТО позадине.
Невиђени топничко-ракетни удар у Олуји, како то описује Вишнар, почео је 4. коловоза 1995. године у пет сати ујутро, из 2.000 хрватских топова, хаубица, минобацача, самохотки, вишецијевних бацача ракета и бестрзајних топова. На паљбу 2.000 хрватских топова и минобацача могло је одговорити 250 истих оруђа на српској страни. Хрватска је страна располагала са 45-50 ракетних система, а српска са 20-25.
С хрватске стране несмиљено се пуцало не само на војне циљеве, него и на сва иоле већа насеља, да се изазове паника и да српско становништво почне бјежати главом без обзира. (Генерал Винко Врбанац у листу Панорама констатира да “плотунску паљба једног топничког дивизиона тешко тко може отрпјети”)
А када је министар Шушак објавио да је Олуја након 84 сата окончана јер је тако било обећано (премда су се још неколико дана водиле најжешће борбе на Банији и Кордуну, посебно око Двора), у атмосфери типично хрватске еуфорије и свенародног одушевљења на све се стране говорило и писало, и још се то чини, да хрватски витезови нису могли толико брзо трчати колико су брзо српски четници бјежали. Крајина се, писали су хрватски медији, срушила као кула од карата. Једном ријечју Олуја је била нешто као сафари, хрватско јунаштво готово да и није имало прилике да се искаже крај толиког српског кукавичлука. “Одрадили смо посао”, похвалио се један хрватски часник. “Спичкали смо их тако, да им нема ни трага”, узвикнуо је један хрватски бојовник. На страну то што је најмање пет стотина хрватских војника, часника и цивила Олују платило својим животима, а најмање три тисуће их било рањено. (Службени хрватски извори говоре о 211 погинулих и 1.500 рањених на хрватској страни, но само осмртнице у дневним новинама говоре о готово 500 имена погинулих).
“Ово је рат љубави”, изјавио је један угледни хрватски интелектуалац. Но, сваки је рат, а Олуја је то била више по жртвама и посљедицама, него по трајању, ипак израз људске деструктивности и убијања, ма тко га и како одрађивао. Један је хрватски публицист, изразито католичког увјерења, писао о “побједи истинског хуманизма”, да би убрзо изразио своје огорчење, када је особно кренуо траговима Олује у сјеверној Далмацији. А у новини коју у жаргону зову Кутлача након Олује освануо је пак наслов: Хрватска гради нови свјетски поредак. Главни уредник тих новина најавио је први дан Олује као хрватски Велики петак, да би трећег дана у свом побожно-идеолошком стилу (а тако је раније писао и у служби социјализма), обзнанио хрватски Ускрс. У истој је новини колумниста који се воли представљати као нонконформист изразио задовољство “аргументом хрватског оружја”.
Акција дуго и пажљиво припремана
Само се неколицина хрватских интелектуалаца од формата усудила изрећи своју сумњу и у досег Олује и у намјере службене хрватске политике. И само су се на страницама неких новина (Федерал Трибуне, Аркзин, Нови лист) појавиле ријечи осуде. Само једна политичка странка, Социјално-демократска унија (СДУ) није пружила безрезервну подршку. Огласило се, у заједничком саопћењу, и десетак антиратних и хуманитарних група, а које ионако у Хрватској имају третман подривачких и недомољубних.
Александар Тутуш: Српски графити и бескућно право – Кад се војска на Косово врати
Предсједник Републике др Фрањо Туђман, схвативши ваљда да се причама о паду Крајине као куле од карата и о бјежању Срба чини смијешном фама о највећој хрватској побједи у повијести, изјавио је, пригодом посјете рањеницима у болници Дубрава, како је то био прави, жестоки рат, износећи непотпуне податке о жртвама на хрватској страни. А онда су хрватске тисковине, можда и нехотично, обзнаниле и неке детаље, да се баш и није радило само о српском кукавичлуку и бјежанији. Потпредсједник Владе др Ивица Костовић скренуо је пажњу јавности и на (покоју) бабу која је негдје у Медачком џепу своједобно пуцала на хрватске војнике из протуавионског топа! Дописница Вјесника из Шибеника извјештавала је (7. коловоза) о “дјевојкама с бомбама и старицама у маскирним униформама”, које су “пуцале на хрватске војнике” и, дакако, “убрзо савладане”.
Да су у Олуји хрватски војници и полицијски специјалци наишли и на жестоке отпоре српских снага, посвједочили су и генерали Кораде и Маркач. Према ријечима генерала Ивана Корадеа, његова 7. бригада и 4. гардијска бригада нису тек тако ушетале у Книн. Жестока деветсатна битка водила се у подручје Црвене земље, сјеверно од Книна, а тек су се другог дана хрватске снаге пробиле у Книн. Генерал Младен Маркач, заповједник специјалних постројби МУП, чије су снаге имале задатак да пробију српске црте обране на Велебиту, спусте се у Лику и крену према Грачацу, изнио је како су им Срби најјачи отпор пружили на Малом Алану, те да су војни специјалци тај мали пријевој пробијали осам сати, а имали су јаку потпору ракетно-топнике скупине. Имали су “мали број жртава, али нешто више рањених, 70-ак момака”. Но, најтеже су се борбе, изгледа, водиле око Петриње, Глине, Двора и у њима, те пред Карловцем, а затим и око Вргинмоста и Војнића. Највише је о томе шира јавност могла сазнати из интервјуа генерала Винка Врбанца, шефа тима за вођење операције Олуја у Главном стожеру Хрватске војске: “Проблема је било на Купи, коју је 104. бригада прешла, али су је четници успјели одбацити натраг. Паклена ситуација била је у Двору на Уни, који је Мркшић жестоко бранио, да би могао извући своје снаге с Баније. У једном смо наврату заузели Двор, али су нас тада са свих, а нарочито с босанске стране, засули топничком ватром. Толико су грчевито хтјели задржати то мјесто, да је, када смо ушли у другом налету, неки њихов капетан скочио на наш тенк. Наши борци су га ликвидирали, тако да није успио ништа направити”.
Операција Олуја, иначе је, као што сада наглашавају хрватски генерали, дуго и пажљиво припремана и заправо је почела много раније од паљбе из свих оружја и бомбардирања из зрака у рано јутро 4. коловоза 1995. године. Генерал Кораде каже: “Акција за ослобођење Книна дуго је и темељито припремана. Још од војних задатака који су подузимани на Ливањском пољу, када су код Челебића и Рујна пробијене непријатељске црте. Тијеком зиме овладало се масивом Динаре, пробијени су путеви и створена је комплетна логистика потпора за даљње напредовање. Након тога постројбе Седме и Четврте гардијске бригаде, као најелитније бригаде ХВ, кренуле су према Грахову, што није био нимало лак задатак. А падом Грахова непријатељи су изгубили прву црту обране њихове измишљене пријестолнице, што је међу њима изазвало праву пометњу”. А генерал Врбанац наводи да су и све операције које су претходиле Олуји, од Масленице и Миљевачког платоа, заузимања залеђа Дубровника, па преко Медачког џепа, до Бљеска, као изрази тактике мишјег угриза, биле заправо њезине предигре и поводи за корекције њеног плана.
Туђман се фараонски одмарао на Брионима и звао филмску чељад на домјенке, а ратна машинерија се пуном паром припремала и очекивала знак за почетак Олује. Разговор у Женеви с делегацијом из Книна само је спадао у тактику заваравања, као што је уосталом и непрестаним извјештавањем да Срби нападају Оточац, Госпић, Карловац, а што они тих дана иначе нису чинили, домаћа и свјетска јавност припремана на ратни поход. И ето, он је завршио брзом побједом, мада се и даље негдје диме згаришта. Сви лешеви мрских непријатеља још нису покупљени, а на подручјима којем је Олуја прохујала још се, чини се, догађају и убојства, пали и пљачка – пустош која је остала ипак се не може прикрити уза сву бјесомучну промиџбу, трикове и параде, држање народа у незнању и еуфорији, па ни “доласка на каву у Книн као хит”!
Тешко је вјеровати да уз такве жртве и посљедице и раније прогнани Хрвати, чије су куће најчешће попаљене, а некима убијени и њихови најближи, могу бити до краја сретни, барем већина оних који не прихваћају начело: око за око, зуб за зуб!
Сватко нормалан у Хрватској био је за реинтеграцију Крајине, али не и на начин Олује и оног што се на њезином трагу, ево, збива. Крајинске Србе су предводили и неки ноторни разбојници, и с њима се и није морало преговарати. Но, зар ствари ипак нису сазријевале у правцу мирног рјешења? Туђману се, међутим, пружила прилика да се ријеши свих крајинских Срба, када му је ујко Сам повјерио да одради дио посла за Pax Americanaу Босни и Херцеговини и уопће на овим просторима.
Сви смо, дакако, суосјећали и још суосјећамо с хрватским прогнаницима, њиховим страдањима и патњама и жељели да се врате на своја огњишта и у своје завичаје, али зар човјек, ако је човјек, може да не суосјећа и са патњама и страдањима, те губитком свега на путу без повратка и стотине тисућа људи, а поготово жена, дјеце и стараца оне друге националности, а којима је Хрватска такођер (била) домовина?
Извор: Тачно.нет/ Хрватска љевица
