Jovan Markuš: Završetak obnove Cetinjskog manastira – duhovnog ognjišta Crne Gore

Piše: Jovan Markuš

Sve­ča­nost osvećenja sve­ti­nje ot­po­če­la je sve­tom ar­hi­je­rej­skom li­tur­gi­jom 5. ju­la 1987. god. Is­pred re­pu­blič­ke vla­sti skup je po­zdra­vio Mi­o­drag Le­kić, pred­sjed­nik ko­mi­te­ta za obra­zo­va­nje, kul­tu­ru i na­u­ku. Kao pred­sjed­nik Iz­vr­šnog od­bo­ra, is­pred Op­šti­ne Ce­ti­nje, imao sam ri­jet­ku čast da po­zdra­vim ar­hi­je­re­je i ka­žem ne­što o og­nji­štu uz ko­je sam od­ra­stao, ko­je je svih ovih go­di­na svo­jom ugod­nom to­pli­nom gri­ja­lo na­še du­še i sr­ca.

Kao što je za mo­na­he ma­na­stir sre­di­šte va­si­o­ne, ma­na­stir Ro­đe­nja Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce – Ce­tinj­ski ma­na­stir je za Ce­ti­nje i Cr­nu Go­ru ko­li­jev­ka, du­hov­no og­nji­šte i epi­cen­tar oko ko­ga se spleo po­zna­ti tok isto­rij­skih do­ga­đa­ja.

Od sa­mog na­sta­ja­nja Ma­na­sti­ra 1484. god. kao sje­di­šta Mi­tro­po­li­je ze­t­ske i Mi­tro­po­li­je cr­no­gor­sko-pri­mor­ske on je bio i ostao du­hov­ni kič­me­ni stub, sre­di­šte i og­nji­šte Cr­ne Go­re u ko­jem ni­je pre­ki­dan kon­ti­nu­i­tet dje­lo­va­nja iako je kroz isto­ri­ju bio na ve­li­kim is­ku­še­nji­ma i ras­pe­ći­ma. Do da­na­šnjeg da­na za nje­ga su ve­za­ni ar­hi­je­re­ji – epi­sko­pi i mi­tro­po­li­ti jedi­ne epi­sko­pi­je i mi­tro­po­li­je Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve, ko­ja ni­ka­da ni­je pre­ki­da­la svo­je po­sto­ja­nje od osni­va­nja 1219. god. Ži­vot i rad u nje­mu je uvi­jek bio za­pe­ča­ćen bla­go­slo­vom, a mo­na­si u nje­mu opi­plji­vo do­ži­vlja­va­ju taj­nu Vas­kr­se­nja – mje­ri­lo ko­jim se u mo­na­škom ži­vo­tu sve mje­ri.

U ovoj sve­ti­nji su slu­ži­li Bo­gu dva sve­ti­te­lja. Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski ovo­ze­malj­ski ži­vot pro­ve­de u nje­mu i svo­jim sto­pa­ma osve­ti sva­ki ka­men Ma­na­sti­ra u ko­me nje­go­ve mo­šti da­nas po­či­va­ju. Bu­du­ći ču­do­tvo­rac sve­ti Va­si­li­je Ostro­ški jed­no vri­je­me bje­še pridvorni monah u ce­tinj­skoj sve­ti­nji.

Ovo du­hov­no og­nji­šte, ko­je je vje­ko­vi­ma ne­pre­kid­no Cr­no­gor­ci­ma uli­va­lo vje­ru i na­du u op­sta­nak, ru­še­no i pa­lje­no, u isto­ri­ji je odr­ža­lo vr­hun­ski po­lo­žaj u vo­đe­nju na­ro­da i stva­ra­nju dr­ža­ve. Kao ve­li­ki i ci­je­nje­ni či­ni­lac, Ma­na­stir je sve na­rod­ne po­tre­be i te­žnje sa­vr­še­no odr­aža­vao. Upra­vo za­to, Ce­tinj­ski ma­na­stir je tra­jan spo­me­nik, ne­pro­cje­nji­vi či­ni­lac na­šeg iden­ti­te­ta i kao ta­kav on je uvi­jek bio oba­sut po­vje­re­njem, po­što­va­njem i po­no­som na­ro­da i vla­da­ra. Na da­na­šnjem ma­na­sti­ru ko­ji je po­dig­nut 1701. god. na te­me­lji­ma dvo­ra Cr­no­je­vi­ća sva­ki na­ra­štaj je osta­vio svoj pe­čat. Ar­ka­de i pirg do­da­de vla­di­ka Da­ni­lo, is­po­snič­ku ke­li­ju sve­ti Pe­tar, ko­na­ke Nje­goš i pa­tri­jarh Ga­vri­lo Do­žić, dvor­sko gro­blje mi­tro­po­lit Mi­tro­fan Ban i kralj Ni­ko­la, a vla­di­čin stan mi­tro­po­lit Da­ni­lo Daj­ko­vić.

Faksimil ukaza kralja Nikole

Bo­gu vjer­ni i da­le­ko­vi­di kralj Ni­ko­la, za či­je vri­je­me ovo du­hov­no og­nji­šte vla­di­ka i vla­da­ra svih Pe­tro­vi­ća po­pri­mi i iz­gled po­ro­dič­nog ma­u­zo­le­ja, iz­ra­zi svoj od­nos i po­što­va­nje uka­zom o pra­vu svo­ji­ne nad ze­mlji­štem Ce­tinj­skog ma­na­sti­ra, od 17. ju­na 1895. god. u ko­jem pi­še slje­de­će:

„MI

NI­KO­LA PR­VI

po mi­lo­sti Božjoj

KNJAZ I GO­SPO­DAR CR­NE GO­RE

Naš slav­ne uspo­me­ne pret­hod­nik, Zet­ski Go­spo­dar Ivan Cr­no­je­vić, osno­vav­ši na Ce­ti­nju ma­na­stir kao sto­li­cu Zet­skih Mi­tro­po­li­ta, ob­da­rio ga je ra­znim do­bri­ma, me­đu ko­ji­ma se na­la­zi i ve­li­ki dio ce­tinj­skog po­lja.

Kroz zla vre­me­na, što su pre­le­će­la iz­nad srp­skog na­ro­da, uni­štiv­ši mu i trag dr­žav­nog ži­vo­ta, ova za­du­žbi­na Iva­na Cr­no­je­vi­ća, po­sljed­njeg ne­za­vi­snog srp­skog Vla­da­o­ca, ta­ko obi­la­to ob­da­re­na, bi­la je u sta­nju da sa­ču­va u ne­pre­kid­no­sti Dr­žav­nu mi­sao, ko­ju je u onoj olu­ji­ni taj mu­dri srp­ski Vla­da­oc sklo­nio pod Or­lov Krš; i sem to­ga, da sa­ču­va do na­ših da­na je­di­nu epi­skop­sku sto­li­cu od onih, što je Sv. Sa­va po­di­gao u srp­skoj dr­ža­vi.

Po­što se u no­vi­je do­ba na ce­tinj­skom po­lju, i to na svo­ji­ni ma­na­stir­skoj, za­sno­va­la va­roš, ko­ja se sve vi­še raz­vi­ja; da sa­ču­va­mo ovu za­du­žbi­nu po­bo­žnog Vla­da­o­ca i tim da obez­bi­je­di­mo ovo­me ma­na­sti­ru op­sta­nak od­lu­či­li smo i na­re­đu­je­mo:

—

Da se sva lak­ta­ri­na, što su du­žne pla­ća­ti ku­će va­ro­ši Ce­ti­nja, sa­ku­plja u za­seb­nu ma­na­stir­sku ka­su sa svim osta­lim pri­ho­di­ma sa ma­na­stir­skih ze­ma­lja u ce­tinj­skom po­lju;
Da ma­na­stir ovaj svoj go­di­šnji pri­hod sva­ke go­di­ne ula­že u ku­po­va­nje na­po­kret­nih do­ba­ra u Na­šoj dr­ža­vi, ka­ko bi tim svo­ju da­na­šnju imo­vi­nu umno­žio, te i da­lje u bu­duć­no­sti mo­gao bla­go­tvor­no dje­lo­va­ti u obla­sti Sve­te Pra­vo­slav­ne Cr­kve i srp­skog na­ro­da.
Ovi­jem naj­sve­ča­ni­je po­tvr­đu­je­mo ma­na­sti­ru pra­vo svo­ji­ne ze­mlji­šta, na kom se ce­tinj­ska va­roš, Na­ša Pre­sto­ni­ca, po­di­že, te da­je­mo sva­ko­me na zna­nje, da ovo ze­mlji­šte osta­je za sva idu­ća vre­me­na u is­klju­či­voj svo­ji­ni ce­tinj­skog ma­na­sti­ra sve­to i ne­pri­ko­sno­ve­no.

Sve­ta Ce­tinj­ska Mi­tro­po­li­ja bdi­će nad ovim ma­na­stir­skim pra­vom, Go­spo­da­rom Iva­nom Cr­no­je­vi­ćem da­ro­va­nim i ovim Na­šim Uka­zom po­tvr­đe­nim.

U na­šoj Pre­sto­ni­ci Ce­ti­nju na dva­de­set­pe­ti dan ro­đe­nja Na­še­ga Na­sljed­ni­ka Knja­za Da­ni­la, 1895.

Milo Lompar: Korčnoj je šahista kao umetnik (Feljton, šah i književnost; 2. dio)

Ko po­zna­je funk­ci­o­ni­sa­nje dr­žav­nog si­ste­ma ja­sno mu je da se na te­me­lju vla­sni­štva nad­gra­đu­ju mno­gi od­no­si, ta­ko da ni­ma­lo slu­čaj­no ni­je po­sli­je Drugog svjet­skog ra­ta uni­šte­na ar­hi­va op­šti­ne Ce­ti­nje i Zet­ske ba­no­vi­ne. Uni­šta­va­njem ka­ta­stra ne­po­kret­ne imo­vi­ne uni­šta­va­li su se ka­ko tra­go­vi pri­vat­ne imo­vi­ne, ta­ko i tra­go­vi svo­ji­ne nad ze­mlji­štem cr­kve. Na svu sre­ću, kralj Ni­ko­la kao da je vi­zi­o­nar­ski pred­vi­dio 1895. g. da će po­sli­je sto go­di­na ovo pi­ta­nje po­sta­ti ak­tu­el­no, pa svo­jim uka­zom po­tvr­đu­je pra­vo svo­ji­ne Ce­tinj­skom ma­na­sti­ru od go­spo­da­ra Iva­na Cr­no­je­vi­ća da­ro­va­ne.

Ob­no­va Ce­tinj­skog ma­na­sti­ra bi­la je pri­li­ka da se i ovaj na­ra­štaj mi­ni­mal­no odu­ži sve­ti­nji ko­ja je u po­je­di­nim vre­me­ni­ma isto­ri­je bi­la ma­na­stir, ško­la, štam­pa­ri­ja, ka­sar­na, grad i dr­ža­va – fak­tič­ki je­di­na slo­bod­na na Bal­ka­nu. Po­red cje­lo­kup­ne sa­na­ci­je ma­na­sti­ra iz­gra­đe­na je skrom­na mi­tro­po­lit­ska re­zi­den­ci­ja sa sta­nom, pro­ši­ren pro­stor ri­zni­ce uz sa­vre­me­nu pre­zen­ta­ci­ju i ure­đe­no dvor­sko gro­blje.

Ka­ko se pri­bli­ža­vao za­vr­še­tak ra­do­va, uče­sta­li su sa­stan­ci sa re­pu­blič­kim vla­sti­ma. Že­le­ći da se i for­mal­no da zna­čaj ovom či­nu, odr­žan je sa­sta­nak sa Ra­di­vo­jem Bra­jo­vi­ćem, pred­sjed­ni­kom Pred­sjed­ni­štva SR Cr­ne Go­re. Osnov­na te­ma raz­go­vo­ra je bi­la utvr­đi­va­nje da­tu­ma sve­ča­nog za­vr­šet­ka ra­do­va. Od stra­ne vla­sti se naj­vi­še in­si­sti­ra­lo na to­me da to ne bu­de pr­vi na­stu­pa­ju­ći vjer­ski pra­znik dan Sve­tog Apo­sto­la Pe­tra, u na­ro­du po­znat kao Pe­trov­dan, o ko­me se sva­ke go­di­ne odr­ža­va na­rod­ni sa­bor pred Ce­tinj­skim ma­na­sti­rom. Po­sli­je vi­še sa­sta­na­ka, u znak to­le­ran­ci­je Mi­tro­po­li­ja cr­no­gor­sko-pri­mor­ska je pri­hva­ti­la „ne­u­tral­ni“ da­tum – 5. jul 1987. go­di­ne. Po­sma­tra­ti ma­na­stir­ske gra­đe­vi­ne, a ne vi­dje­ti u nji­ma upi­sa­nu taj­nu Vas­kr­se­nja, zna­či ne vi­dje­ti ih uop­šte. Na­ža­lost, vlast to ni­je pri­mje­ći­va­la – ona je pri­šla sve­ča­nom otva­ra­nju du­hov­ne i dr­žav­ne sve­ti­nje na­ro­da kao da se ra­di o otva­ra­nju fi­skul­tur­ne dvo­ra­ne ili ne­ke iz­lo­žbe. Mo­že zvu­ča­ti čud­no, ali se po­sta­vio kao „ve­li­ki“ pro­blem ka­ko na­zva­ti ma­na­stir­sku ri­zni­cu sa no­vim i sa­vre­me­ni­jim en­te­ri­je­rom. Pred­stav­ni­ci re­pu­blič­ke vla­sti tra­ži­li su da se ri­zni­ca Ma­na­sti­ra pre­i­me­nu­je u Mu­zej Mi­tro­po­li­je cr­no­gor­sko-pri­mor­ske ili Ma­na­stir­ski mu­zej. Valj­da su ra­ču­na­li da je ko­nač­no do­šlo vri­je­me da na­ša vje­ra i cr­kva tre­ba da idu u mu­zej sta­ri­na kao da se na­še du­hov­no og­nji­šte uga­si­lo. Bez za­kon­ske i mo­ral­ne nad­le­žno­sti, ne­ki ni­ži či­nov­ni­ci u vla­sti, a u stva­ri „spi­ke­ri“ dr­žav­ne i par­tij­ske vr­hu­ške, da­li su se­bi za pra­vo da od­re­đu­ju ono što je isto­ri­ja dav­no od­re­di­la. Nor­mal­no, ove ne­su­vi­sle za­htje­ve Mi­tro­po­li­ja je od­ba­ci­la.

Sve­ča­nost osvećenje sve­ti­nje ot­po­če­la je sve­tom ar­hi­je­rej­skom li­tur­gi­jom 5. ju­la 1987. god. Is­pred re­pu­blič­ke vla­sti skup je po­zdra­vio Mi­o­drag Le­kić, pred­sjed­nik ko­mi­te­ta za obra­zo­va­nje, kul­tu­ru i na­u­ku. Kao pred­sjed­nik Iz­vr­šnog od­bo­ra, is­pred Op­šti­ne Ce­ti­nje, imao sam ri­jet­ku čast da po­zdra­vim ar­hi­je­re­je i ka­žem ne­što o og­nji­štu uz ko­je sam od­ra­stao, ko­je je svih ovih go­di­na svo­jom ugod­nom to­pli­nom gri­ja­lo na­še du­še i sr­ca.

U svoj­stvu iza­sla­ni­ka Nje­go­ve Sve­to­sti, bo­le­snog pa­tri­jar­ha Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve go­spo­di­na Ger­ma­na, be­sje­dio je epi­skop dal­ma­tin­ski go­spo­din Ni­ko­laj, is­ta­kav­ši iz­me­đu osta­log:

„Ce­tinj­ski ma­na­stir u svo­joj cje­li­ni, sa­da u 505. go­di­ni ži­vo­ta, spo­me­nik je vi­so­ke kul­tur­ne vri­jed­no­sti. Sve što je za ovu pri­li­ku iz­lo­že­no u nje­go­vim pro­sto­ri­ja­ma pri­ka­zu­je kul­tur­ni i na­ci­o­nal­ni iden­ti­tet ovog pod­ne­blja. Ovo je te­melj sa ko­ga se iz­vo­di umno­go­me atri­but na­ci­o­nal­ne i vjer­ske sa­mo­svi­je­sti i ujed­no pod­sti­caj da­ljoj kul­tur­noj eman­ci­pa­ci­ji.

Ce­tinj­ski ma­na­stir, sa svim svo­jim kul­tur­nim bla­gom, za­u­zi­mao je u pro­šlo­sti pr­vo mje­sto u kul­tur­noj i po­li­tič­koj isto­ri­ji Cr­ne Go­re, sa po­seb­nim uku­som za umjet­nič­ki li­je­po, dru­štve­no mo­ral­no i oslo­bo­di­lač­ko. On je i da­nas sa svim svo­jim kul­tur­nim vri­jed­no­sti­ma gra­di­telj kul­tur­nih mo­sto­va sa svim kul­tur­nim po­ro­di­ca­ma na­še otadž­bi­ne i iz­van nje“.

Na kra­ju sve­ča­no­sti, u po­vo­du ko­ji se odi­sta mo­že sma­tra­ti pr­vo­ra­zred­nim do­ga­đa­jem, mi­tro­po­lit cr­no­gor­sko-pri­mor­ski go­spo­din Da­ni­lo za­vr­ša­va­ju­ći be­sje­du je po­ru­čio:

„Ne­ka ovaj dan bu­de sre­ćan, ne­ka se pam­ti, i ne­ka mla­đi ovo bla­go ču­va­ju i pre­da­ju mla­đi­ma, kao što su na­ši pre­ci ču­va­li i pre­da­li na­ma“.

Tog da­na pred oči­ma jav­no­sti uka­za­la se i no­va po­stav­ka ma­na­stir­ske ri­zni­ce u pro­sto­ru sa­vre­me­no adap­ti­ra­nom. Autor kon­cep­ta i si­nop­si­sa je isto­ri­čar umjet­no­sti Ta­tja­na Pe­jo­vić, a en­te­ri­je­ra ar­hi­tek­ta i sli­kar Slo­bo­dan Slo­vi­nić.

Jovan Markuš: Koji su se svetitelji slavili u vrijeme Crnojevića?

Ula­skom u ri­zni­cu Ce­tinj­skog ma­na­sti­ra ni­je te­ško uoči­ti da je ono naj­sku­po­cje­ni­je pri­ni­je­to Bo­gu na dar. U po­stav­ci ri­zni­ce na­la­zi se po­ve­lja, zlat­ni pe­čat i štap go­spo­da­ra Iva­na Cr­no­je­vi­ća, kao i vjen­ča­ne kru­ne, nje­go­va i nje­go­ve že­ne. Od mno­štva ru­ko­pi­snih sta­rih knji­ga iz­dva­ja se naj­sta­ri­ja „Pa­na­gi­rik“ na­pi­sa­na na per­ga­men­tu i iz­u­zet­no li­je­po „Di­vo­še­vo je­van­đe­lje“ iz 1350. go­di­ne. Tu je i pr­va štam­pa­na knji­ga Ju­žnih Slo­ve­na „OK­TO­IH“ ru­ko­dje­li­san 1494. god. u Cr­no­je­vi­ća štam­pa­ri­ji, od ino­ka Ma­ka­ri­ja, po­to­njeg igu­ma­na car­ske lavre Hi­lan­dar­ske. U ri­zni­ci se ču­va kru­na Ne­ma­nji­ća – Ste­va­na De­čan­skog iz­u­zet­ne vri­jed­no­sti i bla­go nad bla­gi­ma – epi­tra­hilj sve­tog Sa­ve, ko­je pa­tri­jarh Ar­se­ni­je Čar­no­je­vić, i sam Ce­ti­nja­nin, osta­vi pred po­la­zak na Ve­li­ku se­o­bu Sr­ba. Tu je bar­jak iz do­ba Bal­ši­ća, kao i zvo­na sa Vra­nji­ne iz 1306. i 1453. god. Zla­tot­ka­ne mi­tre i ode­žde, zlat­ni i sre­br­ni pu­ti­ri, pa­na­gi­je i lič­ni pred­me­ti vla­di­ka pred­sta­vlja­ju zna­ča­jan dio no­ve po­stav­ke ri­zni­ce kao i zbir­ka iko­na vi­so­kog umjet­nič­kog do­me­ta.

U ri­zni­ci su pr­vi put iz­lo­že­ne hri­šćan­ske sve­ti­nje ko­je su du­go bi­le van oči­ju jav­no­sti u se­fu po­li­ci­je, či­je pu­te­še­stvi­je kroz vje­ko­ve od Sve­te Hri­sto­ve ze­mlje do Ce­tinj­skog ma­na­sti­ra pred­sta­vlja vri­jed­nost, ne ra­ču­na­ju­ći stvar­nu vri­jed­nost te­ško mjer­lji­vu sva­ko­dnev­nim mje­ri­li­ma. U ma­siv­nom zlat­nom kov­če­ži­ću – ku­ti­ji per­fekt­ne gra­vu­re sa sku­po­cjenim dra­gim ka­me­njem, na­la­zi se ru­ka sve­tog Jo­va­na Kr­sti­te­lja, ko­ja je kr­sti­la na­šeg Go­spo­da Isu­sa Hri­sta u Jor­da­nu i ko­ja će u Ce­tinj­skom ma­na­sti­ru ubu­du­će bla­go­si­lja­ti one ko­ji se pred njom kr­šta­va­ju. U dru­gom zlat­nom kov­če­ži­ću na­la­zi se če­sti­ca Ča­snog Kr­sta na ko­me je Hrist Go­spod ra­za­pet.

Do­la­zak ovih hri­šćan­skih sve­ti­nja na Ce­ti­nje bio je Bož­ji dar, do­bar pred­znak i pod­sti­caj na­ro­du ka po­vrat­ku vje­ri na­ših pre­da­ka, po­vrat­ku zem­nih osta­ta­ka Bo­gu vjer­nog kra­lja Ni­ko­le i po­ro­di­ce Pe­tro­vić, bar ta­ko smo se na­da­li i oče­ki­va­li.

Izvor: IN4S