Разговарала: Марина Кобленц
Позивамо народ Израела да нам буде партнер у миру, а не у циклусу бескрајног насиља. Хајде да се заједно одупремо злу, злу окупације и пакленом циклусу насиља.
Овај позив је још 2009. године упутила Глобална коалиција Каирос за правду (Каирос Палестина 2009), чији је генерални координатор Рифат Касис, мировни и политички активиста, који је и породичним пореклом и наслеђем просто предодређен да се у ратом узаврелој земљи бори за мир.
„Моја породица је из Бејт Сахура. Верује се да су пастири у том месту били да би објавили рођење Исуса Христа у Витлејему, који је удаљен одатле један километар. Моја породица је лутеранска, грчко-православног порекла, као и већина хришћана у Бејт Сахуру, укључујући и мене. Још увек носим презиме Касис, што на арапском значи свештеник, јер је један од мојих предака био први палестински грчко-православни свештеник, то је било око 1715“, каже Рифат Касис, који је већи део живота провео у родном Бејт Сахуру.
Да ли вас мотивише хришћанство, тј. хришћанске вредности, или је то ваш палестински национални, тј. политички идентитет?
Ја сам и хришћанин и Палестинац. Оба утичу на мој идентитет, мој посао и све што радим. Хришћанство је пут који сам изабрао у свом животу, моја вера и порука Исуса Христа су укорењене у мој идентитет. То ми, у комбинацији са мојим палестинским националним идентитетом, омогућава да на ситуацију овде гледам са надом. Чланови моје заједнице се представљају као палестински хришћани.
Много сте урадили професионално. Чиме сте сада преокупирани?
Ја сам генерални координатор Каирос Палестине и Глобалне коалиције Каирос за правду. То је моја страст. Такође водим компанију за институционални развој, чији су клијенти углавном, али не искључиво, организације за људска права и права детета.
Неки од мојих претходних професионалних деловања укључују: оснивање палестинске секције организације Defense Children Интернатионал, касније поставши председник њеног међународног покрета; заштиту деце у Јордану и Чеченији; високе позиције у Удружењу хришћанске омладине Палестина и Светском савету цркава и ангажовање са холандским верским организацијама.
Шта је Каирос Палестина? Који је његов циљ? Која су му досадашња достигнућа?
Каирос је грчка реч која значи „Сада је време“. Каирос Палестина је екуменски покрет хришћанских Палестинаца, основан 2009. на основу документа Каирос Палестина, који је хришћански документ заснован на вери, укорењен у теологији ослобођења. Јужноафриканци су написали свој Каирос документ 1985. и у њему су критиковали државу и цркву, позивали на крај апартхејда, апеловали на цркве да бојкотују и да прекину сарадњу са режим апартхејда. Израда сопственог Каирос документа у коју су били укључени палестински хришћани различитих деноминација је трајала годину и по дана. Сврха је била да се изложи истина и саопшти наш став у вези са израелском окупацијом наше земље, правдом и миром.
Тврдимо да је окупација грех против Бога и човечанства; позивамо цркве широм света да се супротставе угњетавању; залажемо се за ненасилни отпор и праведан мир. Овај документ је манифест палестинских хришћана, али неки муслимански и секуларни Палестинци сматрају да их представља по духу и чежњи за правдом.
Наше активности укључују подизање свести, кампање ширења утицаја. Сваког Божића објављујемо апел усмерен на проблеме са којима се суочавају Витлејемљани и Витлејем; за Ускрс се фокусирамо на Јерусалим и његове житеље, трудимо се да утичемо на начин на који се организују ходочашћа у Свету земљу, Палестину и Израел. Настојимо да подстакнемо бољу комуникацију између ходочасника и наше хришћанске заједнице, да створимо простор и време за заједничку молитву, разговор, да поделимо своју причу.
Сарађујемо са члановима Глобалне коалиције Каирос за правду у 40 земаља, укључујући глобални југ и север, као и са црквама ових земаља. Више цркава у Сједињеним Америчким Државама и другде донело је одлуку да се одрекне или бојкотује ентитете који имају користи од израелске окупације. Ово су нека од наших достигнућа. У новембру 2025. одржаћемо међународну конференцију на којој ће се разматрати нови документ Каирос и стратегија за будућност због драстично промењене ситуације.
Можете ли нам рећи на чему се заснива подршка евангелистичких хришћана јеврејским досељеницима и експанзионистичкој држави Израел, које су се обе показале изузетно насилним. Како палестински хришћани гледају на њих?
Амерички евангелисти имају водећу улогу, другде је приступ сличан. Мешају политику са библијским наративима. Хришћански ционизам је посебно злонамеран због свог лобирања за трговину оружјем, финансијску помоћ, слепу лојалност Израелу и за насеља у Палестини. Све то омогућава насиље над Палестинцима, укључујући хришћанске Палестинце, и одузимање њихове земље. Они дају легитимитет криминалу. Говоримо им да смо браћа и сестре у Христу, али они се само враћају свом разумевању библијских прича.
Документ Каирос Палестина је наишао на критике, међу којима су оне да су његови аутори активни антисемитски и антиизраелски радикални активисти, не прави разлику између легалног отпора према међународном праву и терористичког насиља и не узима у обзир безбедносне проблеме Израела.
Оптужба за антисемитизам део је шире, систематске кампање коју води држава Израел и њене присталице како би ућуткале сваку легитимну критику израелске и ционистичке политике. Они то чине намерним брисањем линије између критике Израела као државе и антисемитизма као мржње према Јеврејима. У ствари, не постоји контрадикција између става против израелске војне окупације, апартхејда и колонијализма насељеника и става против антисемитизма. Ми, као палестински хришћани, у потпуности одбацујемо антисемитизам у свим његовим облицима. Они који бацају около такво етикетирање, не бавећи се суштином документа, често то чине да би га делегитимисали, а не да би га разумели или разговарали.
Називати нас „радикалима“ или „насилнима“ није само нетачно, већ је и апсурдно. Међу потписницима Каирос документа су у свету поштовани теолози, пастори, бискупи и дугогодишњи заговорници људских права. Ми смо људи који су доследно промовисали ненасиље, дијалог и једнака права за све, Израелце и Палестинце. Наша борба се заснива на нашој посвећености правди, на међународном праву, људском достојанству и нашој хришћанској вери.
Што се тиче тврдње да Каирос документ „не прави разлику између легалног отпора и тероризма“: документ експлицитно одбацује насиље и подржава ненасилни отпор. Верујемо у право људи под окупацијом да се одупру угњетавању, што је признато међународним конвенцијама. Такође верујемо да је насиље над цивилима, са обе стране, морално и правно неприхватљиво.
Али, критичари кажу да је религиозношћу тог документа прикривају пропалестинских политичких циљева. Напокон реч терориста је стављена под наводнике. Какав је ваш одговор на ове критике?
Што се тиче наше религиозности као „покрића“ за политички активизам, ми смо хришћани који живе под окупацијом. Каирос документ није политички манифест прерушен у верски језик, већ је истински вапај вере, наде и љубави народа који жуди за ослобођењем, написан од стране посвећених верника у духу пророчког хришћанства. Чињеница да нас наша вера приморава да говоримо против неправде није ни нова ни неуобичајена, то је само наслеђе библијских пророка и самог Исуса Христа.
Коначно, постоје разлике у начину на који неки западњаци и неки други, и ми гледамо на ствари. Већи део отпора од почетка 20. века био је ненасилан. Неки ентитети и медији више воле да се фокусирају на крвопролиће него на мирне демонстрације. Прва интифада 1987. била је иницијатива ненасилног отпора, Бејт Сахур је био међу водећим градовима који су се бавили мирном грађанском непослушношћу. Постоји много фракција и странки, од којих се неке баве терористичким актима које ми у потпуности осуђујемо, иако су део ослободилачког покрета.
Реч тероризам се често користи на општи начин да би се дискредитовао палестински покрет отпора. Стављање речи у заграде значи да не прихватамо ову општу употребу речи која се често примењује на цео палестински отпор.
Што се мене тиче, никада нисам био осуђен ни за један „злочин“, нити оптужен ни на једном израелском суду. Међутим, три пута сам био притворен по озлоглашеном израелском закону о ванредном стању наслеђеном из Велике Британије, који дозвољава административни притвор без суђења, без оптужби и без изношења доказа. Да је постојала било каква стварна веза између мене и било које политичке или милитантне групе, Израел би је искористио. Тврдња која ме повезује са било којом политичком странком је намерни покушај да се оцрни и делегитимише мој национални и међународни рад на људским правима.
Интервју Слиман Мансур: Пуна и једнака права свих, једино решење за Палестину
Шта би Српска православна црква могла да допринесе као чланица Савета?
Познавао сам патријарха Иринеја Гавриловића.
Србија је важна земља, има важну цркву. Желели бисмо да упутимо позив руководству СПЦ да дође у посету, покаже своју солидарност, саосећање са нашим патњама. Спремни смо да путујемо у Србију како бисмо разменили искуства са њеним хришћанским становништвом. СПЦ би могла да искористи свој морални ауторитет опонашајући недавни став Савета у вези са Палестином и Израелом. Могла би да мобилише своју православну регионалну и глобалну мрежу у подршци хришћанским Палестинцима.
Да ли је светска хришћанска заједница пружила подршку хришћанским Палестинцима, од израелског одговора на напад Хамаса у октобру 2023.?
Не на нивоу који нам је потребан. Данас су израелске снаге бомбардовале католичку цркву Свете породице у Гази. Два цивила су погинула, познајемо њих, њихове породице, неки од њихових рођака живе овде у Бејт Сахуру. Ова црква је такође била мета на почетку рата, што је довело до убијања 20 хришћана, док су неке убили снајперисти непосредно испред цркве. У јулу, након иницијалног напада насељеника на хришћанско село Атајбех, 13 поглавара цркви у Јерусалиму је посетило хришћанску заједницу у том селу у знак солидарности. Два дана касније, насељеници, заштићени војском, напали су њихову имовину и цркву.
Наша ситуација је озбиљна и хитна. Витлејем је, на пример, место где живи већина хришћана, и где Израелци свакодневно конфискују њихову земљу, постављају гвоздене капије и блокирају путеве бетонским блоковима како би одвојили села од градова, ограничавајући слободу кретања. Од октобра 2023. у пуном јеку је израелски план да натера Палестинце у ћошак, да их етнички очисти; свакодневно се дешавају бројни инциденти против нас, ово више није питање које треба проучавати или око кога треба издавати саопштења. Ако је наш тон мучан, то је зато што је за нас питање живота и смрти. Цркве за нас представљају морални и етички глас угњетаваних, ово је време да оне проговоре и интервенишу, не могу се само повући уз изговор да се црква не бави политиком, ово није политика – када се цивили убијају свакодневно, то је ствар цркве.
Постоји висок ниво опреза у вези са Израелом и Палестином. Постоји забринутост због антисемитског етикетирања, што спречава многе цркве да заузму став.
Међутим, било је веома добродошло када је на свом састанку у јуну 2025. Светски савет цркава осудио израелску окупацију, кршења људских права, посебно у погледу окупације, апартхејда, етничког чишћења и права на повратак. Захтевао је крај рата, подржао одлуке Међународног кривичног суда и Међународног суда правде и позвао државе да их поштују.
Савет мора бити једнако чврст и систематичан у својим ставовима и деловању као што је био када се борио против апартхејда у Јужној Африци. Светски савет реформистичких цркава такође нас подржава. Покојни папа Фрања је сваке вечери позивао хришћанско палестинско свештенство у Гази. Црква Енглеске, посебно претходни надбискуп Кентерберијски, критиковала је израелско понашање. Али нам је потребна много већа подршка.
Да ли је ситуација у Гази и на Западној обали зближила палестинске хришћане и муслимане?
Ми смо једна нација, без етничке разлике, са две различите вере. Постоје чак и породице са муслиманским и хришћанским члановима. У мешовитим градовима попут Бејт Сахура, делимо трауму, што је ојачало нашу међуверску солидарност. Као хришћани, учествујемо ништа мање од муслимана у политичким протестима, заједничким молитвама и отпору.
Блиски исток је некада био сигурно уточиште за све, примали смо избеглице из свих крајева, Јермене, Асирце, Черкезе, Чечене и прогоњене Јевреје крајем 19. и почетком 20. века. Сада постоје етнички и верски сукоби у Либану, Сирији, Ираку, углавном изазвани западном и углавном америчком интервенцијом. Пре инвазије на Ирак, нисмо заиста чули за суните и шиите, Арапе и курде, муслимане и хришћане.
Јесу ли различите палестинске хришћанске деноминације уједињене или постоје поделе међу њима?
Подељени смо у јединству, признајемо наше разлике. Молимо се у црквама једни других, имамо мешовите бракове, делимо заједничку мисију. Наш идентитет палестинских хришћана премошћује институционалне поделе.
Јунска анкета Корд центра Хебрејског универзитета показује да 64 одсто Израелаца, углавном Јевреја, верује да „у Гази нема невиних“, а 82 одсто подржава протеривање становника Газе. Како објашњавате тако екстремна и оштра уверења у земљи која је дуго категорисана као демократска и развијена?
Председник Израела Исак Херцог је први рекао да у Гази нема цивила, бивши министар одбране Јоав Галант, описао је Палестинце као људске животиње. Тако је и Немачка између два рата демонизовала Јевреје. Вође утичу на јавно мњење.
Невероватно је како се Израел, предајући своју судбину ултрадесници, претворио из мање-више социјалистичког, прогресивног друштва са изузетком окупације у фашистичко. Из тог разлога, неки Израелци напуштају Израел. Јуриј Авнери, израелски активиста, објаснио је пре много година да деценије дехуманизујуће окупације кваре њихово друштво. То је оно што ово истраживање показује, Израелци би требало да буду узнемирени због тога.
Са оваквим менталитетом, може ли доћи до помирења између Палестинаца и израелских Јевреја?
Помирење је изазовно, али не и немогуће, као што нам показују примери Немачке после Другог светског рата и Јужне Африке после апартхејда. Траума се може трансформисати. Али то захтева услове који укључују окончање окупације, апартхејда и ционизма као расистичке идеологије, као и одговорност за жртве. Можемо исправити историјске неправде које су починиле обе стране. Затим долази друштвена трансформација. Потребно је снажно вођство.
У овој фази, да ли подржавате решење са две државе или решење са једном државом коју деле сви народи који живе у Израелу и на палестинским територијама? Које, ако постоји, сматрате реалнијим? Да ли постоји неко треће решење?
Решење са две државе и даље има међународну подршку, али Израел је непоколебљив у томе да неће бити палестинске државе, док је стална експанзија насеља оставила мало простора за палестинску државу. Једна двонационална демократска држава у којој сви њени грађани уживају једнакост пред законом користила би обема странама, наше судбине су повезане. Али у овом тренутку, то не делује реално. Оно што нам је сада потребно јесте хитан прекид ватре у Гази, приступ хуманитарне помоћи Гази, заустављање етничког чишћења и у Гази и на Западној обали, укључујући Јерусалим. Потребне су нам међународне гаранције за окончање окупације. Важнији од врсте решења су услови решења за постизање заједништва човечности.
Тешко је одвојити се од својих корена, свог родног места, своје породице, пријатеља и сећања. Могао бих да одем јер имам пасош ЕУ, али изабрао сам да нећу, не желим да звучим сентиментално – али ово је мој дом.
Извор: Нови Магазин
