Пише: проф. др Радоје В. Шошкић
Неслагање се више не поима као легитимна позиција унутар хоризонта плуралности, већ као пријетња моралној онтологији противника. У таквој атмосфери, сваки физички напад на политичког актера није пуки инцидент, већ артикулација дубље кризе: његова материјалност постаје симболички исказ, а појединачни чин добија тежину парадигме. Напад на предсједника Општине Будва, Николу Јовановића, стога се не може читати изван ширег симболичког оквира; он представља симптоматску кулминацију једног готово непримјетног, али разорног процеса
– ерозије саме идеје политичке заједнице као простора суживота унутар разлике. Оног тренутка када дискурзивни простор бива напуштен у корист силе, када полемику замјењује ударац, дешава се тихи крај политике – не као технике управљања, већ као онтолошке могућности заједничког постојања.
Полис, као архетипски идеал политичке заједнице, не почива на илузији сагласја, већ на претпоставци могућности заједничког језика – простора у којем се разлика не укида, већ артикулише, и гдје се неслагање не перципира као пријетња, већ као облик суживота. Кључно за политичко као такво јесте способност да се разлучи између опозиције и негације, између полемичког и деструктивног. Када та дистинкција ишчезне – када „другост“ више није артикулисани корелатив идентитета, већ његова онтолошка пријетња – долази до регресије из политичког у сферу нагона, из агонистичког плурализма у непријатељски бинаризам. Противник тада није више суграђанин с различитим становиштем, већ онтолошки непријатељ, чије физичко уклањање постаје акт „очишћења“ заједнице. То је клизање из политике у пре-политичко, из културне диференцијације у биолошку елиминацију. Насиље над градоначелником Будве не исцрпљује се у физичкој повреди појединачног тијела, нити се може разумјети унутар координата казненог или етичког инцидента. Ријеч је о перформативном акту симболичке деструкције – гесту који не погађа само човјека, већ и форму коју он отјеловљује, функцију коју врши, и симболичку архитектуру политичког представљања коју његов положај означава. Отуда, његово тијело бива уписано у један дубљи наратив заједнице: наратив о слому повјерења, о повратку силе, о политичком нихилизму.
Насиље над тим тијелом означава не само крајњи стадиј декаденције политичке културе, већ и радикалну изложеност заједнице – њен неуспјех да заштити темељне норме. Јер заједница не постоји само кроз законе које прописује, већ и кроз границе које поштује. У том смислу, овдје се отвара простор за онтолошко питање: каква је природа заједнице која допушта да ударац постане дио њеног политичког говора? Није ли већ сам чин могуће повреде знак да се заједница распукла – не по линији идеологије, већ по линији симболичке (не)моћи да се препозна вриједност политичког неслагања?
Ако је насиље чин којим заједница губи себе, онда је одговорност чин којим се она обнавља. Али та одговорност не може бити сведена на правну санкцију, на институционално саопштење или на једнодневни морални рефлекс. Права одговорност је спознаја да заједница није нападнута споља, већ изнутра. Да криза није дошла са маргине, већ из центра. Да ударац није био само физички, већ политичко-антрополошки. Одговорност, у том смислу, није позив на освету, већ на обнову језика. На повратак ријечи која има моћ да заустави песницу. На стварање услова у којима се функција, институција, мишљење – па чак и лични интегритет – штите не због особе која их носи, већ због заједнице која их гарантује.
Тијело које је било мета насиља више није само емпиријски носилац бола; оно постаје симбол, семиотичка рана у ткиву заједнице. У тој рани сабира се не само повреда, већ и порука: да је симболички поредак нарушен, да је заједница, у својој фрагментацији, изгубила способност да одржава своје границе не као пуко просторно ограничење, већ као границе значења и смисла, као простор у којем се одржава дијалог идентитета и различитости.
Ударац, у овом контексту, није више пуки чин физичког насиља: он је акт укидања језика. А тамо гдје се језик повуче пред ударцем, престаје постојати заједница у политичком смислу те ријечи; остаје тек распоред интереса без унутрашње кохезије, без моралног или симболичког хоризонта. Нестаје простор у којем се могла успоставити разлика између правде и освете, између ауторитета и бруталности, између дискурса и силе.
Филозофски увид нам открива да насиље овдје није само трансгресија закона, већ знак дубљег онтолошког поремећаја: оно је поништење „ми“ као отворене, рањиве и рефлексивне политичке форме. Ударац суспендује језик, а тиме и сам темељ политичке заједнице – онај тихи консензус да је разлика подношљива, да је присуство другог дозвољено, чак и кад изазива нелагоду.
Изабрани представник, ма колико био политички различит, отјеловљује двострукост: он је истовремено и функција и човјек, симбол и смртник. Он је тијело у којем се заједница огледа – не само као скуп политичких одлука, већ као граница између језика и силе, између рањивости и одговорности. Када се на то тијело удари, удара се и у саму могућност репрезентације: раскида се нит повјерења којом заједница још покушава да замисли властити континуитет.
Зато оно што се на први поглед указује као инцидент – локализован, персонализован и ефемеран – у својој суштини разоткрива симптом дубље дисолуције заједничког хоризонта. Није ријеч о девијацији, већ о манифестацији: показатељу да се заједница више не одржава као политичка форма, већ се растаче у аморфну динамику афеката лишених нормативног усмјерења, без унутрашње архитектуре смисла.
Наша одговорност данас поприма онтолошку димензију: питање више није само како да се супротставимо насиљу, већ хоћемо ли обновити језик као простор сусрета, признања и разлике, или ћемо допустити да рана преузме функцију идентитета – да тијело, а не ријеч, преузме улогу носиоца симболичког терета заједништва.
На нама је да одлучимо: хоћемо ли бити чувари симболичког поретка који омогућава разлику без деструкције, дисензус без елиминације – или ћемо, прећутно и можда нехотице, постати саучесници у успостављању новог онтолошко-политичког режима, у којем рањено тијело постаје једина преостала истина заједнице, а његов бол посљедњи говор политике.
Извор: Дан
