Piše: Bogdan Zlatić
„Genijalnost je naivnost koja se javlja uprkos iskustvu.“ Čovek koji je ovo zapisao, Žarko Vidović, sačuvao je svoju naivnost uprkos životnom iskustvu koje je u biblijskom smislu bilo pakleno. Kada se govori o Vidoviću obično se spomene čudo kojim je preživeo Jasenovac, nemačke i norveške logore. Međutim, da bi svojim prijateljima objasnio da njegovo logorsko iskustvo nije bilo nešto najteže u njegovom životu, te da za svoj najveći greh smatra upuštanje u lavirinte zapadne metafizike – od Aristotela i Avgustina do Dekarta i dalje – greh koga se oslobađao sve dok nije došao do zaključka, kako nam je jednom prilikom rekao, da zapadnu metafiziku nije dovršio Martin Hajdeger nego njegov nemački kolega, takođe doktor filozofije: dr Jozef Gebels. Da, govorio nam je tada – Gebels je najdosledniji filozof-metafizičar koga je Zapad ikada imao, jer zapadna metafizika, ako je potpuno dosledna, dovršava se formiranjem koncentracionih logora. Logor smrti je krajnji domet zapadne metafizike.
Žarko Vidović je svoje oslobađanje od zapadne metafizike, a zapravo ispovedanje grehova sopstvenog umnog iskustva, dosledno beležio od 1957. do 1987. godine u delu koje je nazvao Ogledi o duhovnom iskustvu (1989). Vidovićeva knjiga Zapadni čovek, koja je sada pred srpskim čitaocem, predstavlja jednu od njegovih ispovesti, ovim povodom o tome u šta se može pretvoriti pravna svest o dostojanstvu čoveka kada je preuzmu dosledni zapadni metafizičari. Međutim, da nas Vidović ne bi toliko skandalizovao – koliko su nekada bili rimski građani u susretu sa hrišćanstvom – potrebno je čitaocima skrenuti pažnju ne samo na to da je ova knjiga izraz njegove zgranutosti otkrićem da je papska crkva postala teokratska država, nego da je ovaj njegov uvid bio samo jedan od kamičaka u kolosalnom mozaiku o predstavi koju nazivamo Zapadna civilizacija. Ovaj kamičak, ma koliko da je značajan u stvaranju te opšte predstave, ipak nije bio ni prvi, ni poslednji u Žarkovom sagledavanju sopstvenog duhovnog iskustva.
U prvom periodu svog suočavanja sa zapadnom metafizikom od 1957. do 1964. godine Vidović zaokružuje rukopis Ogleda pod naslovom Fenomenologija sjećanja na doživljaj i predaje ga izdavačkom preduzeću Naprijed u Zagrebu, u jesen 1964. godine. Rukopis nikada nije izišao iz štampe – bio je vraćen autoru oštećen grubim prevlačenjima oštrom olovkom. To je bio kraj perioda njegovog rada koji bi mogao da se nazove „rani Vidović“, jer on nastavlja da piše o odnosu metafizike i platonske dialektike. Vidovićev „prelazni period“ (1964–1982), kada nastaju rukopisi objavljeni u ovoj knjizi, obuhvata njegovo preispitivanje istorije umetnosti i civilizacije, neoplatonizma, religije, ranog hrišćanstva, prava, istorije srpske književnosti itd. U tom periodu Žarko Vidović završava svoje kapitalno petotomno delo Njegoš i Kosovski zavet u Novom veku – koje pokazuje da je u potpunosti sazreo kao autentičan mislilac epohe u kojoj je živeo. Radovi koji nastaju kasnije, pre svih Ogledi o duhovnom iskustvu, svedoče da je, poput nekakve noćne more, za njim ostala celokupna zapadna metafizika. U zborniku radova sa naučnog skupa Racionalnost i savremeni svet (IX–1987), Filozofskog društva Srbije, Vidović objavljuje ogled Bitije i mišljenje nisu isto koji je redakcija zbornika grubo skratila tako što je izbacila završni stav u kome je objašnjenje samog naslova: „biti=duhovati“. No to je formula koja objašnjava čoveka! Čovek je to sušto koje postoji iz divljenja (duhovnog posmatranja) bitija! Ovaj ogled, kao i sve što je pisao do kraja života mogao bi se nazvati „zreli“ ili „kasni“ Vidović. Kada je objavio zbornik svojih radova pisanih 1965-2007. godine pod naslovom … i vera je umetnost, Beograd, 2008. godine, Vidović je insistirao na hronološkom redosledu tekstova – da bi time istakao razvoj svog misaonog puta.
Neposredno pre nego što je započeo pisanje Zapadnog čoveka Vidović dovršava svoje istraživanje istorije umetnosti radom Pojam duha (1972), veoma obimnom studijom o istoriji arhitekture – „jer se vrednosti jedne civilizacije najupečatljivije pokazuju (čak demonstrativno) u arhitekturi, a ne u filosofiji… jer arhitektura oblikuje civilizaciju kao prostor vrednosti.“ Vidović se u ovom periodu najpre oslobađa metafizike a potom i neoplatonizma, kao helenske naslage u pravoslavlju, koga u Zapadnom čoveku naziva judeo-helenskim hrišćanstvom. U tom periodu je njegova misao bila neoplatonistička, da bi se duhovnim iskustvom, odnosno hrišćanskim opitom, ona obratila u hrišćansko shvatanje koje nadilazi svaku filosofiju, pa i svaku religiju. Taj put će biti dovršen kada Žarko Vidović bude napisao: „Pravoslavlje uopšte nije religija. Pravoslavlje je duboko osećanje smisla čovekovog postojanja.“
* * *
Potrebno je osvrnuti se na kategorijalni aparat koji u ovoj knjizi koristi Vidović, ali i na stil kojim piše. Imajući u vidu da mu je želja da prevlada ustaljena i oveštala (metafizička) shvatanja umetnosti, estezisa, magije i religije Vidović koristi pojedine izraze i sintagme za koje će u kasnijoj fazi rada naći odgovarajuća rešenja. Tako ovde koristi pojam biće (u značenju to on, das Seinde, ono što jest, postojeće) – za koje će u Ogledima o duhovnom iskustvu naći izraz – sušto (sušti, sušta, sušto). Termin judeo-rimski označava rimokatolički, a judeo-helenski pravoslavni, pa pod religioznom verom podrazumeva pravoslavlje, a magijskom rimokatolicizam. Međutim, već je rečeno da kasnije Vidović pravoslavlje uopšte ne smatra religijom. Specifičan kategorijalni aparat samo je jedan od razloga što Vidović u ovom radu mnogo puta ponavlja svoje osnovne teze – da bi objasnio pojedine fenomene u Rimskom pravu i pravnoj svesti iznova se vraća nekim svojim osnovnim stavovima o ljudskim delima i čovekovoj slobodi. Drugi razlog ovakvih ponavljanja je činjenica da Žarko Vidović u svom vremenu praktično nije imao s kim da razgovara na teme o kojima je pisao, tako da mu je pisaća mašina bila jedini sagovornik u tom filosofskom dijalogu sa samim sobom i preispitivanju sopstvenog duhovnog iskustva. Njegovi rukopisi su svojevrstan „tajni filosofski dnevnik“ – po upućenosti na sebe samog – nalik onom psihološkom dnevniku koji je u isto vreme i istom gradu vodio Dragan Krstić. Ova ponavljanja u tekstu bude asocijaciju na knjigu Martina Bubera Ja i Ti: jer se ono „drugo“ što „nisam Ja“ kod Bubera na kraju pojavljuje kao Onaj Koji Jeste – sam Bog.
* * *
Najzad, treba reći nešto i o Vidovićevoj filosofiji prava, onako kako ju je izložio u Zapadnom čoveku. Rimsko pravo koje je Vidović uzeo za etalon pravne svesti jeste ono iz njegove pozne faze i vremena njegovog dovršavanja. Uostalom, sam Vidović ističe da je Rimsko pravo vizantijsko pravo i da je Justinijanova kodifikacija njen vrhunac: „Danas je malo onih koji znaju – a još manje onih koji hoće da znaju – da je Rimsko pravo vizantijsko pravo. Tu je ono proučavano na univerzitetu, osnovanom u Carigradu još u V stoleću, osam stotina godina pre prvih univerziteta na Zapadu. (Da taj univerzitet nije uništen od Turaka, danas bi on slavio više od hiljadu i pet stotina godina!) Tu je Rimsko pravo obogaćeno, sistematizovano i kodifikovano, počev još od Konstantina, pa preko Teodosija, sve do Justinijana u VI stoleću, te ono što mi danas poznajemo i na univerzitetima proučavamo kao Rimsko pravo nastalo je dvesta godina nakon premeštanja centra imperije iz Rima u Konstantinopolis, a pedesetak godina nakon konačne propasti zapadnog dela Rimske imperije i smrti poslednjeg rimskog cara, Romula (Romula Avgustula). To pravo je proizvod rimske svesti Vizantinaca.“
Ruku na srce, Rimsko pravo i njegovi instituti su se razvili iz religije. Fistel de Kulanž je objasnio da je institut privatne svojine u rimskom pravu nastao iz verskog tabua da na parceli na kojoj su sahranjeni preci potomaka nekog gensa kroče pripadnici nekog drugog gensa: „Porodica je prisvojila ovu zemlju time što je smestila svoje mrtve, ona se tu usadila zauvek.“ (Fistel de Kulanž, Antička država, Beograd 1956, str. 45) Dakle, privatna svojina je prvobitno i u svojoj osnovi NEOTUĐIVA svojina! O tome, posredno, kazuje i sam Vidović: „Zato Rimljani, ali zato ni plebejci, ne mogu sahranjivati mrtve u urbs–u. Ne može se dopustiti prisustvo mrtvih duša predaka kad se zna da će oni uvek držati stranu svojim potomcima.“
Iako u pravnim institucijama zaista nema Boga, kako kaže Vidović, treba imati u vidu da je Rimsko pravo isprva, u doba kraljeva i rane republike, bilo zasnovano na religiji: pravna svetovna pravila su bila – ius, a norme koje regulišu religijske odnose su bile – fas. Sudije su tada bili sveštenici, a dani suđenja su bili dies fasti (festivali) jer su u to vreme mogle da se obavljaju pravne radnje i poslovi, za razliku od dana kada nisu mogle jer su ti dani bili rezervisani za religijske aktivnosti i smatrani praznicima dies nefasti. Državne poslove su obavljali posvećenici koji su se udruživali u bratstva. Rimom je upravljalo tajno bratstvo od dvanaest članova – Arvalsko Bratstvo (Fratres Arvales) o čijem je ritualnom spisu CARMEN ARVALE, za Srpsku kraljevsku akademiju, studiju napisao Milan Budimir, Beograd, 1926. Članovi ovog bratstva bili su imperatori Rima, kao npr. Oktavijan Avgust. Oni su vladali i u vreme republike, a po predanju njemu je pripadao i sam Romul, ritualni osnivač Rima.
Umesto nekog skrivenog autoriteta koji bi trebalo da garantuje ostvarivanje pravne zajednice (Bog, Objektivni Um, racionalno shvaćena ljudska priroda itd.) Žarko Vidović smatra da se pravna zajednica može zasnovati jedino na zadatoj reči čoveka koji ima dostojanstvo da održi tu zadatu reč. Zbog toga je odlučujući institut Rimskog prava za Vidovića (homo) sacer – „bogin“. Čoveka koji prekrši zadatu reč može svako da ubije, a da za ubistvo ne odgovara, jer je (homo) sacer kršenjem zadate reči srušio pravni poredak i time samog sebe osudio na smrt. Njegovo ubistvo je isto što i odbrana pravne zajednice, kao ubistvo u samoodbrani. Na taj način temelj pravne svesti ne čini ni norma (tzv. vladavina zakona), ni pravni poredak (tzv. pravna zajednica) nego odluka koju na osnovu činjenica norme i poretka donosi čovek iz osećanja svog dostojanstva. U temelju celokupne građevine Rimskog prava i suštine pravne svesti Rimljana je njegovo shvatanje ličnog dostojanstva. Zbog toga je za Žarka Vidovića: „Isključena [je] filosofija istorije kao protivna samoj pravnoj svesti i svesti o slobodi čoveka. Isključena je, tako, i teorija prirodnog prava, Objektivnog Uma, Boga kao Predodređenosti, Boga kao Istorije itd… Tako je pravna zajednica lišena Boga. Nema Boga u državi. On je samo u Crkvi. Ali Crkva zato nije pravna, realna, telesna zajednica koja bi počivala na opisivom i ponovljivom ponašanju čoveka, nego mistična zajednica koju stvara duh… U toj čovekovoj slobodi, kao ni u delima (koja su dela slobode), nema Boga, tako da su dela čisto svetovna po svom karakteru. To ne znači da Boga nema, jer Bog je misterija, duh koji samo platonistički misleće hrišćanstvo razlikuje od realnog sveta, od realnih telesnih bića i čoveka u svetu.“
Prema Vidoviću: „Pravna zajednica, dakle, počiva sva i potpuno na čoveku, a ne na Bogu. Ona je delo čovekove slobode, a ne delo Boga, jer pravna zajednica nije zakon, nego oživotvorenje zakona, vršenje zakona, ponašanje koje je – čovekovo, a ne Božije. Zakon nije živo biće ili pravno lice da bi on mogao imati svoju volju, pravnu svest, odlučivati o svojoj primeni i tako stvarati pravnu zajednicu. Zakon nije Apsolut, niti je taj Apsolut (i kad bi zakon bio Apsolut) biće koja ima volju, slobodu. Mogućnost pravne zajednice počiva, dakle, na božanskoj prirodi čoveka (tj. na božanskoj duši čovekovog telesnog bića), a ne na libidu (prirodi same telesnosti), pošto bi čovek po libidu bio samo interesno biće i zato sposoban samo za postupke u ličnom interesu i samo za tzv. interesne zajednice, a ne za iuris consensus, saglasnost koja je jedini razlog korisnosti zajednice“.
Žarko Vidović konstatuje da je Rim ujedinio sve pietates jedinstvenim tumačenjem: „Svaka pietas je dobra ako je ona razlog ili pobuda čoveku da bude fidus, fidelis, tj. pouzdan kao sagovornik i saugovornik, jer fides je isto što i foedus (ugovor, savez, federacija, vernost ugovoru ili savezu, saveznička vernost). Dalje, ako je suština svake, pa i rimski pietas, data u onome fides (fides quiritum romanorum), onda se rečju vera više nikako ne ukazuje na pripadnost pojedinca gensu (na pietas), nego na ličnost i ličnu nezavisnost pojedinca od gensa (na fides)“. Međutim, postavlja se pitanje – šta drži unutrašnji smisao čoveka za poštovanje zadate reči (i pravne norme) – fides građanina ili pietas proisteklog iz njegovog verskog ubeđenja?
Žarko Vidović smatra da je čudo Rimske imperije bilo u fides pojedinca, te da bez takvog shvatanja nije moglo ni biti istinske pravne zajednice: „Čovek se pouzdaje u sebe, a ne u bogove. U tome samopouzdanju i ličnoj pouzdanosti (u fides, fidentia, fiducia) građanina bila je snaga države.“
Vidović takođe smatra da pad Rima mora da se tumači padom dostojanstva rimskog građanina, kao i obratno: „Rimska država ne štiti to dostojanstvo, nego, crpeći svoju snagu iz dostojanstva (fides) građana, ona je u stanju da svojom fides publica (tj. dostojanstvom državnika, magistrata, rimskih institucija) jamči ličnu bezbednost građana. Fides publica i znači to: ličnu bezbednost koju javnost (država, republika) daje građaninu! Dakle, Rimska država se zasniva na dostojanstvu građana. Ono nije cilj, nego uzrok i izvor države. država je zaštita prava, a tu ulogu država može da vrši samo ako građani imaju dostojanstva, koje ne potiče iz države, nego iz lične moralne snage građanina (str 123)“.
Kada je Papska crkva jednom lišila svoju pastvu pravne svesti o dostojanstvu čoveka da odlučuje o svojim postupcima, odbila od sebe Rimsko pravo i mogućnost da se borba za spasenje odvija na poprištu ljudskih odluka i spasonosnih dela – ona je time poprište te borbe preselila u Čistilište i na „drugi svet“, odlažući donošenje spasonosnih odluka za zagrobni život. Teologija Papske crkve je time izmislila čistilište kao san o pravnoj zajednici za koju je čovek sposoban uprkos korenu grešnih postupaka, strastima (pragrehu). Čistilište je postalo zamena za pravnu svest.
Žarkovo objašnjenje Avgustinove metafizike je neumoljivo i zastrašujuće. Pokušaj Avgustina da razume platonizam mnogo je čedniji nego što ga prikazuje Vidović. Zapravo, taj pokušaj je čedan baš onoliko koliko su opake posledice koje je proizveo u sholastičkim učenjima Papske crkve kao svete države. Avgustinove Ispovesti su, po mom osećaju za zvuk reči i rečenica, nalepši tekst napisan na latinskom jeziku. Avgustin je bio hrišćanin onoliko koliko je mogao da bude.
* * *
Suština borbe Žarka Vidovića protiv zapadne metafizike u njenom tumačenju pravne svesti je u raskrinkavanju pokušaja metafizike da pojmovima norme (vladavine prava kao prazne apstrakcije) i pravnog poretka (obezličene i time obesmišljene pravne zajednice) sakrije jedinog mogućeg nosioca pravne svesti – čoveka, u čijoj se duši dešava borba za donošenje odluke na osnovu koje će se zasnovati i norma i pravni poredak, jer oni zavise od dostojanstva ličnosti koja tu odluku donosi. Rečima Karla Šmita: „Kao što Hobzov decizionizam spada u 17. vek, doba proboja vladarskog apsolutizma, i kao što normativizam umnog prava spada u 18. vek, tako se povezanost decizionizma i normativizma, koja predstavlja zakonski pozitivizam što vlada počev od 19. veka, objašnjava određenim dualističkim odnosom države i građanskog društva, dvočlanom strukturom tadašnjeg političkog jedinstva koje se raspada na državu i društvo i koje se kreće između vanrednog stanja i legalnosti.“ (Karl Šmit: Tri vrste pravnonaučnog mišljenja, Beograd, 2003, str. 54)
Na ovom mestu se postavlja pitanje o dve odlučne institucije u pravnoj nauci koje određuju SUVERENITET: VANREDNO STANJE i IMUNITET, obe na granici prava. Prema jednoj suveren je onaj koji odlučuje o vanrednom stanju (odnosno onaj koji može da ukine pravni poredak, da ga odrekne tako što ga negira); i prema drugoj suveren je onaj ko ima imunitet (ko ima pravo da sebe izuzme iz pravnog poretka, a da ga ustavi tako što ga potvrđuje). Prvi način iskazivanja SUVERENOSTI je apofatički, negativan, odricivan, a drugi je katafatički, pozitivan, potvrdni. Prvi je usmeren ka unutrašnjoj pretnji – urušavanju poretka u čoveku, drugi je usmeren ka ospoljenoj pretnji – urušavanju poretka ljudskim postupcima. IMUNITET je odgovor na pretnju unutar poretka, VANREDNO STANJE je odgovor na pretnju izvan poretka. Imunitet se može urediti ustavom i biti ustavna kategorija, vanredno stanje ne bi trebalo da bude uređeno ustavom – ustavno negiranje ustava – iako se danas često tako uređuje.
Predgovor za knjigu Žarka Vidovića Zapadni čovek, Zajedničko izdanje Blagodarja i Srodstva po izboru, Novi Sad, 2025.
Izvor: Stanje Stvari
