Пише: Влада Станковић
Локални избори у Турској 2024. године јасно су показали турском председнику Реџепу Тајипу Ердогану да ни он лично, нити његова Партија правде и развоја више не могу победити на иоле фер изборном надметању. На овим изборима, одржаним само годину дана након председничких избора из маја 2023. године, на којима је Ердоган успео да освоји други, и по важећем Уставу Турске последњи председнички мандат, стара Републиканска народна партија коју је основао још Кемал Ататурк први пут је након пуне две деценије добила укупно више гласова него Ердоганова партија. Био је то јасан сигнал свима у Турској, већ годинама погођеној огромном инфлацијом која нагриза оно мало економске сигурности коју је управо Ердоган у првој половини своје дводеценијске владавине донео турским грађанима, да дугогодишњи, и за све младе у овој великој земљи једини властодржац за кога знају, више нема поверење народа.
Персоналне промене
Иако се многима унутар и изван Турске након Ердогановог тријумфа на изборима 2023. године чинило да је он тиме у потпуности покопао опозицију, а најпре највећу и најстарију Републиканску народну партију, тријумф ове стране у свим већим градовима 2024. године показао је да је управо ова традиционалистичка, кемаловски конзервативна партија она политичка снага која може окончати већ генерацијску владавину Ердогана.
Овај помало неочекивани узлет кемалистичке партије последица је промене која се одиграла на њеном челу. Новембра 2023. године је уместо престарелог Кемала Киличдароглуа, „вечног губитника од Ердогана“, како је са подсмехом називан у круговима власти али и опозиције, дошао Озгјур Озел, представник средње генерације и близак сарадник најпопуларнијег политичара у Турској, Екрема Имамоглуа. Овом променом је Тајип Ердоган изгубио контролу над најугледнијом опозиционом политичком партијом, којом је преко Киличдароглуа вешто из сенке управљао и манипулисао њеним одлукама.
За само годину дана, Озел и Имамоглу су успели да учмалу губитничку атмосферу претворе у добитничку политичку опцију на турској политичкој сцени. Два пута биран за градоначелника метрополе, Истанбул, први пут 2019, када ни Ердоганово поништавање избора није могло да га заустави, а затим још убедљивије 2024. године, Екрем Имамоглу је постао управо онакав противник каквог се Ердоган читаве своје каријере плашио: харизматичан, потекао из његовог родног Истанбула, вешт, стрпљив и са победничким менталитетом. Било је јасно да ће гласање за будућег кандидата за председника Турске унутар Републиканске партије у марту ове године бити само формалност и да ће Имамоглу бити супарник већ остарелом председнику.
Избори без избора
Такву могућност, да се Имамоглу нађе на листи кандидата, Ердоган није смео да допусти. Пре готово четири месеца, и само неколико дана пре избора Имамоглуа за кандидата, градоначелник Истанбула је 19. марта ухапшен под различитим оптужбама. Претходно већ оптужен „за вређање јавног функционера“, када је изјавио да је председник истанбулске изборне комисије „глупан“ јер је поништио локалне изборе 2019, Имамоглуу је сада најпре одузета универзитетска диплома, чиме је онемогућено да формално буде кандидат на изборима, а затим је оптужен да је предводник корупционашке групе, која је куповала гласове за унутарпартијске изборе и делила послове себи блиским фирмама.
Све ове оптужбе, а посебно оне за корупцију, могу изазвати само подсмех и унутар и изван Турске, с обзиром на начин функционисања Ердогановог клијентелистичког система, али оне имају озбиљне последице. Имамоглу је већ месецима у затвору, због тога смењен са места градоначелника, а суштина је заправо у јасној политичкој поруци: „султану“ се не сме опонирати. Па ипак, као сведочанство огромног незадовољства у Турској, 15,5 милиона грађана Турске је недуго након што је Имамоглу ухапшен гласало да управо он буде кандидат за председника, десет пута више људи него што Републиканска народна партија има чланова! Све незадовољство, међутим, бројни протести и масовне демонстрације, само су утврдили Ердогана у ставу да је неопходно да примени једини рецепт који ће му омогућити победу на новим изборима – ухапсити све политичке противнике и тиме организовати изборе без правог избора, са њим као фактички јединим кандидатом.
У претходним недељама, Тајип Ердоган је управо почео да спроводи овај политички рецепт. Под пропагандним слоганом „борбе против корупције“, хапшења у зору су се интензивирала, а Имамоглуу су се у затвору придружили и бројни други градоначелници и председници општина из Републиканске народне партије. Увек фокусиран на свој родни Истанбул, верујући да ко влада Истанбулом влада и Турском, како је не једном поновио, турски председник је најпре у потпуности обезглавио управу највећег турског града. Од укупно шеснаест за сада заточених градоначелника и председника општина, већина је, уз самог Имамоглуа, из Истанбула и околине, али се овај круг хапшења нагло проширио претходне недеље. Од преко 500 ухапшених, од којих је готово половина задржана у затвору без било какве оптужнице, преко 200 је ухапшено у последњих десетак дана, укључујући и градоначелника Аталије Мухитина Бочека.
Реџеп Сојглу: „Цунами“ – зашто је Ердоган изгубио турске локалне изборе
Зашто је поштеђена Анкара
„Истрага против корупције“ се од почетка јула проширила готово на све градове у којима је победила Републиканска народна партија, уз Аталију и Адану и на Смирну, трећи по величини град у Турској. Једино се престоница Анкара, у којој је Мансур Јаваш из исте кемаловске партије већ други мандат градоначелник, до сада није нашла на удару Ердоганових политичких прогона. Питање зашто је то тако, предмет је жестоких полемика и извор бројних политичких трачева у Турској. Јаваш, изузетно популаран али умерен првак Републиканске партије, нагло је устукнуо пред Имамоглуом и Озелом, новим председником старе Републиканске странке. Деценију млађи од њега, ови педесетогодишњаци су истурени као најснажнији супарници Ердогана. Стога не чуди што је и против Озела поведена истрага, уз тврдњу власти и уз помоћ старог Киличдароглуа, да је „митом“ куповао гласове на партијским изборима, на којима је заменио свог претходника, „вечног губитника од Ердогана“.
Да ли је и Мансур Јаваш помало увређен тим наглим узлетом Имамоглуа и Озела заузео помирљив став према политички увек превртљивом Ердогану, или је само реч о опрезу турског председника према престоници земље, постаће јасније у наредним недељама – или ће Јаваш заузети водеће место у „реформисаној“, покајничкој Републиканској партији, или ће се и сам придружити Имамоглуу и осталим градоначелницима у све пунијим Ердогановим затворима.
Договор са Курдима
Оно што је потпуно јасно јесте да је ово крај мита о демократској Турској под Ердоганом. Политички прогони, који су у пуном обиму започели након великих протеста 2013. године, затим се проширивши на све сфере турског државног апарата, новинаре и универзитете након неуспелог преврата јула 2016. године, сада су достигли свој логични врхунац и буквалним уклањањем свих политичких противника са политичке сцене њиховим хапшењем. Увек истицан као позитиван пример демократски изабраног политичара у муслиманској земљи, због тога својевремено миљеник и Барака Обаме, упркос његовој отвореној подршци, уз остале, терористичком Хамасу, Тајип Ердоган је сада само отворено постао оно што је одувек био – апсолутни аутократа.
Неопходност загртања диктатуре танким слојевима демократских институција и процедура приморава Ердогана да и сада тражи формални начин за останак на власти и након 2028. када му истиче други мандат. Иако је он фактички већ доживотни председник, потреба добијања новог мандата нагнала је Ердогана последњих месеци да, заједно са хапшењима политичких противника, покуша да се договори са Курдима, који држе кључ двотрећинске већине у турском парламенту. И док се турски затвори пуне опозиционим функционерима, без икакве стварне реакције изван Турске на ове прогоне, Ердоганово коцкање преговорима са омраженим вођама „курдских терориста“ представља најризичнији политички потез читаве његове каријере.
Упркос гужви у Ердогановим затворима, која ће у наредним недељама несумњиво постати још већа, ово политичко коцкање указује на слабост у политичком систему који предводи турски председник – слабост која може неочекивано брзо да оконча његову дугу владавину.
Извор: Радар
