Пише: Вук Вуковић
Оваквом политиком коју, иначе, засад није заговарао, Доналд Трамп додатно Украјину гура у амбис, јер, уколико је Запад досад нешто требао па и морао научити, јесте чињеница да Кремљ не блефра, тим прије што никад империју не смијете довести у позицију кад више нема шта изгубити. Уз то, Кина је става да Русија нипошто не смије изгубити рат јер би то омогућило САД-у да крене на њих, што је мишљење које може ескалирати у тотални рат.
Што се, пак, тиче, вирилиовски речено – тоталног рата, за њега су се стекли сви техно-оружани услови. Иако за трен може зазвучати парадоксално, међутим, управо је атомско оружје било гарант мира, будући да се мислило како никоме од водећих сила у прилог не иде уништење планете.
У погледу критике Пекинга, дакле, изјаве која отворено прекида њихову досадашњу неутралност, треба узети још нешто, свакако, у обзир: Трамп је отворио неколико фронтова, од помоћи Израелу у геноциду у Гази, преко војне интервенције у Ирану, да би сада слао оружје Украјини, плус економски рат са Кином. Како све силе, напросто, хоће свој дио капиталистичког колача, питање је: да ли су Сједињене Државе доиста биле у толикој заблуди сматрајући како ће Пекинг мирно посматрати нарушавање властитих интереса?
Уколико настојимо бити принципијелни и објективни (да се разумијемо: потписник ових редова од почета је критички настројен према такозваној ‘денацификацији’ Украјине, с друге стране, смушен ‘став’ Запада у погледу тог рата, умногом је допринио да се наставља, сада, са стварним изгледима да дође до катастрофе са несагледивим последицама уопште по планету), кад се каже како Кина има интересе од наставка рата, ок, немају ли и Сједињене Државе? Фаза касног капитализма упражњава сљедећу логику: Крадем од сиромашних да бих дао богатим. (Суперхик)
Ужас ове ситуације огледа се у следећем: дакле – Сједињене Државе, Русија и Кина нипошто не смију изгубити, свеједно да ли ратују или у неком од актуелних ратова непосредно учествују! (Заправо, кад нека од ове три глобалне и предвођене силе нису у рату, овдје подразумјевајући и економски?)
Заговарати причу према којој би, Европа требало да прихвати понуду проширене слободне трговине са Кином, тако потврђујући своју аутономију, јер би то, свакако, био гест побуне против Сједињених Држава, мало је рећи да је апсурдан. Утолико прије што је Европа себе довела у такву позицију па је не само војно апсолутно зависна од САД. Уз то, изузимајући Уједињено Краљевство, према којој то још земљи ЕУ Трамп спроводи фер политику? Иначе: његове вулгарне, бахате, изјаве које још једино може дати неко ко сматра да има моћ којој ништа не може конкурисати, увијек већ су адресиране некој европској земљи.
Свијет би се можда и могао извући из овога све више нарастајућег хаоса, водећи се прије свега и у потпуности стрпљивим преговорима, међутим, један од проблема који наравно да није мали, јесте крајња Трампова недосљедност. Да ли је то дио спољно политичке тактике, или, доиста, шеф Сједињених Држава не разумије уопште политику, поруке које шаље и потезе које повлачи? Преговарати са предсједником прве силе, а све вријеме размишљати како то, дословно, не значи ништа (знамо оне сцене из мелодрама: кад дјевојка каже не, то није ни не нити је да), значи губити вријеме, обављати радње чисто јавности ради, која је поодавно толико слуђена па нас увелико већ готово да више и не интересује шта је од свега овога данас истина, шта лаж.
Но, оно што између редова а на геополитичком плану може прочитати, јесте да је – свијет ништа у поређењу са економским и територијалним интересима ове поменуте три силе. Нарочито је то упадљиво откако се створио блок БРИКС, и кренуло са промјеном архитектуре моћи, у којој Сједињене Државе више нису ‘кров свијета.’
Национализам нагриза ЕУ
На другом, ништа мање забрињавајућим нивоу, дакле, кад се ради о климатским кризама и екстремном порасту температуре (свакога љета биљежимо негативни раст, тако су прије десетак дана Шпанија и Француска усљед ‘топлотног таласа’ морале на пар дана увести ванредно стање), Слотердијк је става: “Природа као таква је самопроменљиви ентитет. И све што можемо да урадимо јесте – такорећи – да наставимо да јашемо на таласу промена. Док гледамо у будућност и тај талас постаје све већи и већи у погледу опасности од климатских промена, постоје неке велике промене које морамо да направимо као врста. И чини се да тренутно нисмо у стању да их направимо.”
Сједињене Државе и Кина не желе ни да чују о могућности смањења емитовања угљен-диоксида, из разлога што – профит нема алтернативу.
Дакле: капитализам не смије стати на кочницу, тим прије јер ће се све зауставити, велике силе профитирају од криза које стварају на еколошком, економском и безбједносном плану. Тако, кад један мислилац устврди да оно кроз шта пролази Зеленски – све више оптуживан за издају, за диктатуру и манипулацију од стране Запада – у Русији би било кажњено ‘мистериозним убиством’, том треба додати: да, исто као кад Трамп током предизборне кампање каже како би могао убити човјека на Тајмс Скверу и опет добити изборе (иронија је што их је збиља тада и добио).
Хоћемо, напросто, да кажемо једну врло просту ствар: прекинимо са глупостима како свјетске силе уопште и најмање држе до демократије!
Имамо ли то у виду, чини се како ћемо лакше разумјети да данас, доиста, нити једна од сила не води прагматичну политику. Напротив: изложени смо политикама без будућности, брзим ријешењима усљед чега ризик од окончања постаје све реалнији.
Погледајмо шта се, дакле, догађа са земљама чланицама ЕУ. Свака, од Италије до Хрватске па до Словеније, бива нагризана национализмом. Више се не да говорити о савезу који би требало да може поред свега бити утемељен на култури разлике, супротно, криза унутар ЕУ или сама криза ЕУ, сада подгријава национализме.
Међутим, нису ли Американци дали подршку Доналду Трампу јер је форсирао дискурс о породици, о Америци која се враћа кући, о револуцију разума, укратко – његово обећање се углавном састојало у томе да је либералној демократији одзвонило, и да је куцнуо час да се вратимо вриједностима које су прогресивни модернисти разорили? (Подсјетимо стога овдје како Ђани Ватимо (књига Еманципација и нихилизам), разумије постмодерну: Постмодерну карактерише ситуација коју Ниче описује у другој књизи Несавремених, човек наше (и његове), епохе тумара попут туристе по врту историје, сматра га за депо позоришних маски које може по свом нахођењу да навуче или скине. Да, мало европеиста, али много више националиста, све у зависности од прилике до прилике.
Ок, преокренимо питањем ствар, и рецимо: шта, дакле, ако је сама ЕУ један националистички конгломерат? Кад Кина претендује на Тајван као своју територију, САД на Гренланд, Русија на Украјину, шта можемо очекивати да ће се догађати, као што се и догађа, унутар ЕУ?
Док десница напада пролијеви центар корупцији одвећ склон, кад све више не само да негодује него насиљем дјелује према имигрантима и досељеницима, кад дословно захтјева изолацију вјерујући да ће то оснажити раст економије, није ли то посљедица кризе, у првом реду – етичке и едукативне, будући да ултранационализам какав данас нараста у ЕУ, нема никакве, збиља, везе са родољубљем, штавише, промотер мржње спрам Другог, највећи је непријатељ своје земље.
Извор: Вијести
