Piše: Rade Maroević
„Ja ću negde, sam, u Sahari, stati,
u onoj gde su karavani seni,
ali, ko što uz mrtvog Tuarega čuči mati,
Ti ćeš, do smrti, biti uteha meni…“Miloš Crnjanski, „Lament nad Beogradom“
Bela kamila gega se kroz kamenu dolinu posutu crvenkastim pustinjskim peskom. Iz daljine, prateći jarko narandžaste zrake zalaska sunca, dolaze zvuci gitara, udaraljki i teherdenta, instrumenta nalik šargiji. Glasovi koji se čuju pevaju o dinama Azavada, zemlji Tuarega, naroda beznadežno podeljenog međusobnim trvenjima i granicama afričkih država iscrtanih kolonijalnim lenjirom – Libije, Alžira, Malija, Nigera i Burkine Faso.
Pesme tuareških gripta, putujućih muzikanata koji poput srednjovekovnih trubadura tumaraju od sela do sela i prenose priče o istoriji i jedinstvenoj kulturi Tuarega, pevaju se vekovima. Govore o smrti, izgnanstvu, nadi i nacionalnim herojima poput N’Gune, tuareškog ratnika koga su Francuzi ubili 1898. u jednoj od brojnih pobuna ovog naroda protiv kolonijalnih sila.
Sedamdesetih godina prošlog veka, tuareški muzičari su tradicionalnim četvorožičnim teherdentima dodali i zvuk električnih gitara. U vremenu između pobuna protiv centralnih vlasti u Maliju i u godinama provedenim u izbegličkim kampovima u Alžiru i kartonskim naseljima na obodima libijskog Tripolija, nastao je novi muzički pravac – pustinjski bluz.
Muzika ljudi iz pustinje
Jedan od ključnih ljudi koji je inaugurisao pustinjski bluz bio je Tuareg po imenu Ibrahim ag Alhabib. Imao je četiri godine kada je u Maliju 1963. godine, pred njegovim očima, pogubljen njegov otac, jedan od tuareških pobunjenika u tadašnjem ustanku. Posle toga je s porodicom izbegao u Alžir. U izbegličkom kampu u Alžiru, nakon što je video jedan vestern u kome kauboj svira gitaru, Ag Alhabib je napravio svoju gitaru od plastične kante za vodu, štapa i sajli od bicikla. Ili nešto nalik tom instrumentu. I besomučno po njemu udarao.
Širokih muzičkih interesovanja, Ag Alhabib je prosto gutao note i ritmove bunta iz Magreba, egipatski pop i pustinjski bluz, ali i Boba Marlija, Elvisa Prislija i Karlosa Santanu. A onda je 1979. osnovao grupu s kojom je nastupao na tuareškim zabavama i venčanjima. Nazvali su ih Kel Tinariven – „Ljudi pustinje“.
Sledeće, 1980. godine, libijski vladar Muamer el Gadafi izdao je dekret kojim se svi mladi Tuarezi koji su ilegalno živeli u Libiji pozivaju da prođu vojnu obuku, želeći da od mladih tuareških boraca formira saharski puk za operacije na južnim obodima zemlje, prema Čadu i Nigeru. Ag Alhabib i članovi njegovog benda su se odazvali pozivu i prošli devet meseci obuke. Tokom obuke su upoznali i druge muzičare, da bi 1982. formirali labavo organizovan mnogoljudni sastav Tinariven koji je počeo da peva i o nedaćama sa kojim se tuareški narod suočava.
Jedan od onih koje su tada upoznali bio je i Ijad ag Gali, tada već ratni veteran, koji je u kampu nadgledao tuareške regrute, u bendu nakratko svirao perkusije i za grupu pisao buntovne stihove.
Tinariven su potom izgradili improvizovani studio i počeli da snimaju muziku koju su besplatno delili, za svakoga ko bi im doneo praznu kasetu, a u međuvremenu cu nastupali u tuareškim zajednicama u regionu. Godine 1989, bend je napustio Libiju i preselio se u Mali. Ag Alhabib se vratio u svoje rodno selo Tesalit prvi put posle 26 godina izbeglištva. Godine 1993, menadžer grupe postaje Mani Ansar.
Festival u pustinji
Krajem devedesetih, na tepihu prostrtom po peščanoj dini na otprilike tri dana puta od Bamaka, glavnog grada Malija, sedela su dva prijatelja – Mani Ansar, menadžer Tinarivena, i Ijad ag Gali, nesuđeni perkusionista Tinarivena i jedan od vođa tuareške pobune u Maliju s početka devedesetih.
Slušali su pesme putujućih pevača, gledali ples kamila i na koncu zajedno smirivali jednog od tuareških vođa koji je smatrao da je oštećen nekim od bezbrojnih mirovnih sporazuma sa vladom Malija. Ag Gali mu je tada poklonio veliku belu kamilu. „Bila je to najlepša životinja koju sam ikada video“, sećao se Ansar kasnije.
Bilo je to vreme uspona world music i sve većeg interesovanja zapadnih izdavačkih kuća za afričku muziku. Na koncu, dva prijatelja smislila su plan po kome bi godišnje okupljanje tuareških plemena trebalo da postane svetski relevantan muzički festival, koji bi istovremeno promovisao i mir među narodima i kulturu Tuarega.
Prvi „Festival u pustinji“ (Festival au Désert) održan je 2001. godine u Tin Esaku, u Maliju. Bio je to događaj koji će ubrzo postati međunarodno prepoznatljiv i, pored ostalog, lansirati Tinariven na svetsku muzičku scenu.
Početak prijateljstva
Ansar i Ag Gali prvi put su se sreli januara 1991. godine, u vili Bajea ag Mohameda, tadašnjeg predstavnika Tuarega u vladi Malija. Ag Gali je u Bamako stigao kao vođa pobunjeničke grupe Narodni pokret za oslobođenje Azavada, kako bi prisustvovao svečanosti potpisivanja mirovnog sporazuma sa vladom Malija sklopljenog u Tamanrasetu u Alžiru.
Prethodno, njegova grupa naoružana bombama i noževima zaskočila je vojnu patrolu, pobila bezmalo 100 ljudi i zarobila silnu vojnu opremu, uključujući oklopna vozila, minobacače i ručne bacače. Vojska je nakon napada ustuknula, a tadašnji predsednik zemlje Musa Traore bio je prinuđen da počne pregovore sa pobunjenicima. Bila je to tek poslednja u dugom nizu tuareških pobuna koje su počele još krajem 19. veka, kada su zemlju pokorile francuske kolonijalne snage i stvorile teritoriju nazvanu Francuski Sudan, kasnije preimenovanu u Mali.
Ijad ag Gali je tada prvi put kročio u južnu prestonicu Malija, uveren da Tuarezi u Bamaku imaju status građana drugog reda, otprilike onakav kakav su crnci imali na teritorijama koje su kontrolisali njegovi sunarodnici.
Mani Ansar je u to vreme radio u humanitarnoj organizaciji koja je pokušavala da izgradi bunare i pokrene osnovne škole širom Malija. U Traoreovoj vili prvi put je uživo video pobunjenike. Opisao ih je kao suncem opaljene, dugokose nomade, među kojima se posebno isticala jedna osoba – visoki i brkati Ag Gali.
Zajedno su otišli na večeru gde mu je Ansar poklonio kasetu na kojoj je bila snimljena muzika najvećih muzičara u Maliju – Ali Farka Turea i Salifa Keite.
Gali mu je, pak, govorio o teškoćama odrastanja u njegovom rodnom Kidalu, pustinjskom gradu na severu Malija, o zemljanim kolibama izgrađenim oko francuskog utvrđenja u kojima su živeli Tuarezi i povampirenim međunacionalnim tenzijama posle proglašenja nezavisnosti Malija 1960. godine.
Pričao mu je i kako su šezdesetih Tuarezi napadali vladine snage koje su se, ne uspevajući da im uđu u trag i uzvrate, ustremile na civile i stoku. Hiljade ljudi su pobijene, a Galijev otac, vodič u vojsci Malija, stradao je od ruke svojih sunarodnika 1963. godine. Od tog trenutka Ag Gali je bio ubeđen da opstanak Tuarega zavisi od formiranja nezavisne države Azavad, koja najmanje treba da obuhvati regione na severu Malija, Kidal, Gao i Timbuktu.
Sedamdesetih je ovaj deo Afrike pogodila strašna suša, tokom koje su vladine snage poharale skladišta hrane i međunarodne pomoći, što je veliki broj mladih Tuarega nateralo da napuste Kidal. Među njima je bio i Ag Gali koji je, što jašući na kamili, što peške, uspeo da dođe do Libije. U kartonskim naseljima na obodima Tripolija prvi put je čuo muziku kojom se slavila pobuna iz 1963. godine i pevalo o slobodi i nezavisnosti Tuarega:
„Pripadaš pustinji,
gde je prolivena krv bližnjih,
pustinja je naša zemlja,
i naša budućnost.“
I Ansara su još kao dečaka privlačile buntovne tuareške pesme, koje je prvi put čuo kada je u njegovo selo ušao visoki čovek odeven u tradicionalnu odeću „bubu“ i na pohabanom teherdentu, napravljenom od kože i drveta, pevao o istoriji njegovog naroda. Kasnije, dok je bio na fakultetu, snimao je putujuće pevače i njihovu muziku puštao drugim studentima.
U vreme kada je Ansar studirao, Ag Gali je već uveliko bio ratnik u Islamskoj legiji libijskog lidera Moamera el Gadafija kojoj se pridružio 1975. godine, kojom je Gadafi pokušavao da proširi svoj uticaj na Bliskom istoku. Učestvovao je u ratu koji je Libija vodila protiv Čada 1978. zbog oblasti bogate uranijumom u pograničnoj zoni ove dve zemlje, zatim u Libanu 1982, u redovima Palestinske oslobodilačke organizacije Jasera Arafata.
Kad god bi se sa nekog od frontova vratio u Libiju, Ag Gali bi bio smešten u kasarni nedaleko od Tripolija. Tu je sreo saborca slične sudbine – Ibrahima ag Alhabiba, čiji je otac takođe ubijen u pobuni 1963. godine. Tamo, u vojnom kampu u predgrađu Tripolija, Ag Gali mu je pokazao svoju pesmu „Bismillah“:
„Pobili su starce i tek rođenu decu,
Spalili pašnjake i satrli stoku,
’63. je prošla, ali vratiće se opet.“
Ovi stihovi Ijada ag Galija, objavljeni na debitantskom albumu Tinarivena „The Radio Tisdas Sessions“ dvadesetak godina kasnije, doneće svetsku slavu grupi. Doduše bez Ag Galija, pustinjskog pesnika i nesuđenog perkusioniste Tinarivena.
Devedesete
Početkom devedesetih godina Tuarezi su počeli da gube veru u Gadafijeva obećanja, pa se Gali sa stotinak sunarodnika slične sudbine vratio na sever Malija. Država je bila u panici, a vođa pobunjenika je pokušavao da smiri već uveliko uzavrele strasti. „Nismo banditi, došli smo po svoja prava kao državljani Malija. Ova prava nam uskraćuje vlada koja nas smatra strancima“, navodi se u kominikeu koji je Ag Galijeva vojska objavila po dolasku u zemlju.
Njegova armija je ubrzo porasla na oko 1.000 boraca, koji su zbog godina provedenih na različitim ratištima u redovima Gadafijeve legije bili znatno spremniji za borbu nego vladina vojska. Otimali su vozila humanitarnih organizacija i oružje od loše obučenih i još slabije plaćenih vojnika, pa su vladine snage ubrzo napustile to područje.
Posle više zaludnih borbi, vlada Malija je konačno odustala od ratovanja i pristala na primirje. Kada je došao u Bamako, Ag Gali je bio iznenađen činjenicom da neki od Tuarega imaju dobro plaćene poslove, te da ih većina crnog stanovništa uopšte ne vidi kao smrtne neprijatelje koje treba pobiti.
„Mislio sam da je Mali oličenje zla… Video sam drugačiju stvarnost“, rekao je Ag Gali i pozvao Manija Ansara, koga je tada upoznao i s njim se sprijateljio, da mu pomogne u organizaciji mirovne konferencije, smišljene da stvori preduslove za trajan mir u Maliju. Novi predsednik Malija, Amadu Tumani Traore, naciji je obećao demokratsku tranziciju i trajan mir, a Zapad je upozorio Tuarege da se na hvataju oružja.
„Nacionalna konferencija za mir“ održana je krajem avgusta 1991. u Kidalu. Kada bi pao mrak, učesnici su odlazili da slušaju lokalne pevače po gradskim kafanicama. Jednog popodneva Gali je odveo Ansara do sasušenog korita reke u podnožju obližnje planine, gde su se ubrzo pojavili stari Ag Galijevi poznanici Ibrahim ag Alhabib i Abdalah ag Alhuseini iz Tinarivena, i odsvirali pesme koje su napisali u Libiji. Nedugo potom Ansar postaje menadžer Tinarivena.
Ansar u početku organizuje koncerte Tinarivena u zemlji, a onda se ispostavlja da postoji i međunarodna tražnja za tuareškom muzikom. Članovi benda 1999. godine, pod imenom „Azavad“ odlaze prvi put van Afrike, na muzički festival u francuski Nant.
Već prvi nastup im je bio spektakularan, ali su kritičari smatrali da ime Azavad ima preterano politički prizvuk. Ime grupe je promenjeno u prvobitno – Kel Tinariven (Ljudi iz pustinje), da bi „Kel“ nedugo zatim prosto iščezlo iz naziva.
Drugačiji put
Ag Gali je krenuo drugim putem. Sukobi na severu Malija cu nastavljeni jer je sporazum sklopljen 1991. u Tamanrasetu ubrzo propao. Tek nekoliko godina kasnije, 1996, Gali je uspeo da ubedi lokalne lidere da pristanu na novi sporazum, prema kojem je nadoknađena šteta Tuarezima, dok je deo pobunjeničkih snaga prešao u redove regularne vojske.
Tuarezi su tada, u znak dobre volje, ritualno zapalili 3.000 „kalašnjikova“, koji su kasnije ugrađeni u spomenik Plamen mira (Flamme de la Paix) u Timbuktuu 1996. godine, a u gradu su iscrtani brojni murali na kojima su prikazani vojnici i Tuarezi kako se grle i rukuju. Po prvi put u mnogo godina, u Maliju je zavladao mir.
Ag Gali je naširoko slavljen kao vizionar, mirotvorac i državnik. „Pustinjski lav“, kako su ga zvali, postao je savetnik predsednika i preselio se u kuću tik do predsedničke palate. Nosio je „roleks“, savršena odela i ispijao viskije.
„Ljude je fascinirala njegova pojava. Obasipali su ga skupim poklonima. Udaljio se od vere… U to vreme ja sam bio dobar musliman, a on loš“, govorio je Mani Ansar, uveren da njegov prijatelj nema nikakve veze sa brojnim zločinima sa kojima su ga povezivali.
„Festival u pustinji“, koji su zajedno osmislili, premijerno je održan 2001. godine i neprekidno je rastao. Ansar je ubedio Francuze, Nemce i Amerikance da ga finansijski pomognu, objašnjavajući im da donosi mir, promoviše kulturu i predstavlja mamac za turiste. I vlada Malija, nadajući se da će muzika Tuarezima skrenuti misli sa borbe, odvojila je ozbiljan novac za festival. Za bezbednost skupa bio je na početku zadužen Ag Gali.
Evropljani koji su se zatekli na prvom festivalu bili su fascinirani muzičarima na sceni. Tinariven uskoro objavljuje prvi album za globalno tržište i postaje svetska muzička atrakcija.
Negde u to vreme, u Ag Galijevo rodno mesto Kidal stigla je grupa radikalnih islamista iz Pakistana, predstavljajući Tuarezima svoje viđenje islama. Neki ljudi iz pustinje, uključujući i Galija, prihvatili su novo učenje.
Kada su se Ag Gali i Ansar sledeći put sastali, Gali je sedeo na podu udubljen u čitanje Kurana, odrekao se blještavih odela, ogrnuo se belom odorom, jeo je samo urme i pio mleko. Pričao je kako je život poput čekaonice na aerodromu – kratak predah pred pravo putovanje.
„Roleks“ je poklonio jednom od tuareških lidera i nagovorio je svoju ženu da pokrije lice (kod Tuarega žene tradicionalno ne pokrivaju lica, to mnogo češće rade muškarci). Molio se dvostruko više od ostalih, kako bi okajao grehe iz prošlosti. Dok je među dinama u pustinji uz Tinariven na festivalu svirao i pevao Robert Plant, Ag Gali se, gubeći polako prijatelje, sve više povlačio u sebe.
Otmica turista i put u Džedu
U proleće 2003. godine grupa radikalnih islamista iz Alžira otela je 14 nemačkih turista i nestala u pustinji. Predsednik Amadu Tumani Traore pozvao je Ag Galija da mu pomogne. On je uspeo da ubedi vođu te grupe El Paru, bivšeg padobranca, da oslobodi turiste, doduše tek kada im je nemačka vlada isplatila pet miliona dolara.
Ag Gali je, naprasno, postao osoba od poverenja za obe strane – i za vladu i za islamiste.
Odmah zatim sastao se sa američkim diplomatama koji su bili zabrinuti da će pet miliona dolara obezbediti dodatno finansiranje grupama koje smatraju terorističkim, ali su bili zabrinuti i jer Ag Gali flertuje sa islamističkim fundamentalistima.
Mani Ansar, okupiran organizacijom „Festivala u pustinji“, razgovarao je 2007. godine sa grupom Tuarega koja ga je upozorila da je formirana nova organizacija radikalnih islamista po imenu „Al Kaida islamskog Magreba“, koja njegovu manifestaciju vidi kao suprotnu islamskom učenju i naziva je Sodomom i Gomorom.
Al Kaidu islamskog Magreba činili su, mahom, isti oni ljudi od kojih je Nemačka uz posredstvo Ag Galija četiri godine ranije otkupila nemačke turiste. Ipak, ona nijednom nije ugrozila muzičare i posetioce festivala. Ansar je bio ubeđen da ga štite ugled i prijateljstvo Ag Galija.
Sastali su se nakratko 2008, kada mu je Gali rekao da odlazi u diplomatsku misiju u Džedu, u Saudijskoj Arabiji, tvrdeći da želi da bude blizu Velikoj džamiji u Meki.
Ansar mu je na to rekao da mu je Bog dao pamet i sposobnost da rešava probleme, te da jednostavno nema pravo da sve to ostavi i ode, ali mu je Gali objasnio da mu je dosta natezanja sa plemenima i da mu je „muka od politike“.
U Saudijskoj Arabiji Ag Gali je ostao manje od godinu dana, jer su ga tamošnje vlasti proterale zbog navodnih veza sa radikalnim elementima. Kada se vratio u Mali, činilo se da je prijateljstvu sa Ansarom došao kraj. Gali mu je prebacivao strast prema muzici i festivalu i odnos prema životi i veri.
Rat u Maliju
Na talasu Arapskog proleća, 2011. godine Ag Gali je sa Al Kaidom islamskog Magreba formirao novi pokret, Ansar al Din, objavljujući rat sve dok u čitavom Maliju ne bude zaveden šerijatski zakon. Pokušao je da za to pridobije sve Tuarege, ali su ljudi iz pustinje radikalne islamiste mahom gledali kao kriminalce, ubice i nisu želeli da s njima imaju bilo šta. Ipak, u novom ustanku učestvovao je i Nacionalni pokret za oslobođenje Azavada, kome je Ag Gali nekada pripadao.
Četiri dana pre početka Ansarovog festivala, u januaru 2012. godine Ag Galijevi pobunjenici su upali u jedan vojni logor na severu Malija i poklali stotinak vojnika. Ovaj napad odjeknuo je širom Malija, a u Bamaku su u znak osvete spaljene prodavnice čiji su vlasnici bili Tuarezi. Do kraja marta te godine Ag Galijeve snage su kontrolisale sever Malija. On sam je predvodio konvoj oklopnih vozila koja su se ustremila na Timbuktu.
Na meti su se našli i muzičari. Radikalni islamisti su pretili da će odseći prste jednom od učenika Alija Farke Turea, rušili i palili prodavnice muzičkih instrumenata. U hotelu u kojem je ne tako davno spavao Robert Plant, uspostavili su šerijatski sud, bičevali žene, sekli ruke i noge optuženima za lopovluk i nevenčane parove kamenovali do smrti.
Neki članovi Tinarivena zatekli su se u to vreme van zemlje, a neki nisu mogli da napuste Mali zbog rata i tek kasnije su izbegli. Mani Ansar je, ne želeći da dočeka kolonu koju je predvodio njegov prijatelj, pobegao u Burkinu Faso.
Baš na mestu na kojem je ranije održavan muzički „Festival u pustinji“ sastale su se vođe svih grupa radikalnih islamista i skovali plan kako da osvoje i ostatak Malija. To bi se i dogodilo da ih bombama i raketama nisu zaustavili francuski borbeni avioni.
Od tada su informacije o Ag Galiju sporadične. Marta 2017. godine, Gali je položio zakletvu vernosti Ajmanu al Zavahiriju, tadašnjem vođi Al Kaide i osnovao Grupu za odbranu islama i muslimana (Jama’at Nusrat al Islam va al Muslimin-JNIM), savez nekoliko islamističkih formacija koji predstavlja regionalni ogranak Al Kaide
Poslednji javni nastup imao je u decembru 2023. godine, kada je objavio video poruku u kojoj najavljuje novu fazu džihada protiv vojnih hunti u Maliju, Burkini Faso i Nigeru, kao i ruskih plaćenika iz Vagner grupe.
Sredinom 2024, Međunarodni krivični sud otpečatio je optužnicu koja Ag Galija još od 2017. tereti za ubistva zarobljenih vojnika, silovanja, mučenja, sakaćenja, seksualno ropstvo i uništavanje objekata od istorijskog značaja.
Danas
Tinariven danas ima status jednog od najboljih afričkih bendova. U jednom intervjuu Ibrahim ag Alhabib, osnivač i gitarista benda, rekao je da su za njega dani borbe davno završeni:
„Tinariven je rođen u turbulentnoj političkoj atmosferi, tako da ni nedavna pobuna za nas nije ništa novo… Danas sam sa muzikom i u njoj. Nikada više neću da znam za borbu. Kroz muziku govorimo o našoj situaciji i o svetosti našeg života u pustinji. Mi smo ambasadori svog naroda, tražeći način da razumemo svet.“
Tinariven je u Srbiji nastupao ukupno tri puta, prvi put na Belefu 2005, potom 2012. u Domu omladine na Todo Mundo festivalu, a poslednji put na Egzitu 2016. godine.
Kada su nastupili prvi put u Beogradu 2005, Dragan Ambrozić je pitao Ag Alhabiba koga je sve to slušao kad svira gitaru sa takvim umećem. Ibrahim mu je rekao: „Hendriksa… Santanu… Led Zeppelin… Dire Straits… i Boney M.“
Na pitanje: „Boney M? Zašto Boney M?“, odgovorio je: „Nismo baš imali veliki izbor kaseta u kampu.“
Za album Tassili, nazvan po planinskoj pustinjskoj oblasti u jugoistočnom Alžiru, u blizini granice sa Libijom, Nigerom i Malijem, koja se smatra duhovnim i kulturnim središtem tuareške civilizacije, Tinariven su 2012. osvojili Gremi nagradu za najbolji world music album. Poslednji, deveti po redu album, pod nazivom Amatssou („S one strane straha“), objavili su 2023. godine.
U pesmi „Toumast“ („Narod“) pevali su:
„Podeljen narod nikada neće dostići svoj cilj
Nikada neće zasaditi stablo akacije s predivnim lišćem
Podeljen narod će zalutati
Svaki njegov deo postaće sam sebi neprijatelj.“
Mani Ansar sa porodicom trenutno živi u Bamaku, glavnom gradu Malija, gde se bavi razvojem solarne energije i aktivan je u raznim mirovnim projektima, uključujući pokretni muzički festival „Caravane culturelle pour la paix“ (Kulturni karavan za mir), u okviru koga se organizuju koncerti u Maliju i Maroku, uz prateće tribine i izložbe kojima se promoviše mir, razumevanje i kulturna razmena u regionu.
Ijad ag Gali se i dalje smatra ključnom figurom Al Kaide u Sahelu, ali novih vesti o njemu nema.
Priča o njihovom prijateljstvu, sazdanog oko muzike i razvaljenog radikalnom ideologijom, priča je i o zemlji iz koje su potekli.
Izvor: RTS OKO
