Пише: Ханс Фајфер
Адолф Хитлер и даље „живи“, барем на интернету: свуда Хитлерове фотографије, кукасти крстови, „зиг хајл“. Свуда антисемити, расисти, теоретичари завере, противници демократије и Хитлерови следбеници шире своје идеолошке отрове – у Немачкој, Европи, САД, Латинској Америци, на Блиском истоку, у Индији. На пример, ко год у било ком тренутку укуца реч „Хитлер“ на платформи Икс, која је у власништву Илона Маска, наићи ће на објаве старе свега неколико сати.
„Мајн кампф“ на многим језицима, од антикваријата до пијаце
Немачки диктатор је мртав већ осамдесет година, али се на масовном убици Адолфу Хитлеру још увек може добро зарадити.
Антикварнице широм света зарађују на старим издањима Хитлеровог памфлета „Мајн кампф“ (Моја борба). Немачко издање кошта око 250 евра, шпанска верзија преко 300 евра, а за енглеску верзију на специјализованим интернет порталима мора се издвојити око 600 долара. На египатским пијацама и индијским сајтовима књига се може наћи за мале паре.
Данас се књига сматра програмским списом у којем је Адолф Хитлер изложио свој фанатични поглед на свет, свој брутални антисемитизам и презир према демократији и друштвеној разноликости Немце је уздигао до „господара људи“. А већ годинама пре почетка Другог светског рата сањао је о „германизацији“ Источне Европе и насилном протеривању милиона људи.
Побеђује јачи и најбескрупулознији
„Мотив борбе је већ садржан у самом наслову – у њему је заправо упакован читав расизам“, објашњава аустријски историчар Отмар Плекингер у разговору за DW.
„То значи да јачи побеђује, јача раса се пробија. Али и на личном нивоу – у борби за положаје и функције – побеђује онај ко има најјачу вољу, ко је најбескрупулознији, ко је у најширем смислу из ‘боље расе’ или има ‘боље способности’.“
Отмар Плекингер је један од водећих познавалаца ове тематике. Он је суиздавач једног од ретких заиста информативних издања ове програмске књиге – уредничког издања „Мајн кампфа“.
Немачки и аустријски историчари и историчарке су на 2.000 страница детаљно анализирали Хитлерове мисли и језик, реч по реч, и ставили их у контекст.
Пре 100 година – та књига је била једна од многих
Када је књига објављена 18. јула 1925. није изазвала никакву сензацију. Хитлер је тада био пропали пучиста који је због велеиздаје провео више од годину дана у затвору. Његов нацистички покрет био је мали и без већег политичког утицаја у Немачкој и Аустрији. Хитлер је био пред политичким крајем.
У то време је било много сличних етнонационалистичких и расистичких памфлета или затворских мемоара. Хитлерова књига није била нарочито оригинална – чак је и за многе његове присталице била разочарање, објашњава Плекингер:
„Постоји тај чувени пасус из ‘Дојче цајтунга’ који је Хитлера јако разбеснео. Тамо пише: ‘Ми се боримо већ 40 година, а сада долази неки млади пучиста и хоће да нам објасни шта је политичко размишљање!'“
Ипак, након што је Хитлер постао канцелар, књига је постала бестселер и донела му велики новац.
Најава катастрофе
Оно што је посебно у Хитлеровом делу јесте то што он, за разлику од других диктатора, у књизи „Мајн кампф“ отворено износи своје намере. У прерађеном издању, издавачи анализирају:
Да ли „Никад више“ важи и данас?
„Упркос изјавама ‘Никад више’ после 1945, антисемитизам поново показује своје ружно лице“, закључује у интервјуу за DW британска историчарка Лиза Пајн са Универзитета у Лондону.
„А отрован језик, нажалост и срамотно, подсећа на Хитлерове списе од пре једног века.“
Пајн примећује да није преживео само Хитлеров антисемитизам, већ и његова мржња према демократији. Зато је, каже, и данас важно бавити се његовим списима.
„Моји студенти су увек били веома изненађени, чак шокирани, када смо анализирали одломке из ‘Мајн кампфа’. Тек када су видели речи црно на бело, почели су да схватају с ким имају посла. Било је то отварање очију – и поучно.“
Дистанца се круни
И Николас Леле из берлинске Фондације Амадеу Антонио, која се бави борбом против десног екстремизма и антисемитизма, примећује опасан повратак екстремно десничарске идеологије.
„Дистанца се круни“, описује он у интервјуу за DW. То се, каже, може видети и на местима сећања на нацистичке злочине. „Знамо из меморијалних центара да школске екскурзије, нарочито из руралних крајева, готово увек укључују појединце који носе одећу са екстремно десничарским брендовима или натписима на мајицама.“ И свастике су поново свакодневица у Немачкој.
„Лавендер“: машинска интелигенција која усмерава израелску бомбардерску кампању у Гази (3. дио)
Забрињавајуће је и то што су, према његовим речима, млади десничарски екстремисти последњих година постали спремнији на насиље. Насиље је толико узнапредовало да организације попут Фондације Амадеу Антонио морају да предузимају конкретне мере заштите.
„Потребна је камера за надзор, потребна су врата отпорна на метке, потребан је неко ко може да вас заштити, ако затреба – и физички. Дакле, говоримо и о личној заштити од стране полиције, а делимично и приватног обезбеђења. На нашим догађајима све чешће влада брутална атмосфера. Готово да више и не организујемо догађаје о антисемитизму без безбедносног система.“
Жариште: друштвене мреже
Тачно 100 година након што је Адолф Хитлер објавио своју хушкачку књигу, нестали су многи табуи у вези са његовом идеологијом мржње.
То примећује и историчар Метју Фелдман са Универзитета Тесајд у Великој Британији. У једном раду описује друштвено и културно скидање табуа са екстремне деснице као „драматичну промену“.
Он каже да су за то посебно одговорне друштвене мреже. Оне савршено одговарају двострукој стратегији екстремне деснице, коју су користили и Хитлер и његов фашистички покрет: радикалним порукама руше друштвене табуе, да би се потом на другом месту представили као фини грађани.
Зато Николас Леле из Фондације Амадеу Антонио позива на много озбиљније друштвено бављење друштвеним мрежама. И да се из историје извуче кључна поука: „Десни екстремизам, антисемитизам и расизам захтевају јасан став, јасне црвене линије. Такви садржаји морају бити друштвено осуђени – и то морају осетити и они који их заступају и шире.“
Извор: Дојче Веле
