Пише: Тамара Опачић
Након суђења Љуби Милошу и осталима, одржаног 1948. у Загребу, остало је на хиљаде страница доказа и транскрипата, као и аудио-снимке и филмска репортажа. Тај је материјал и данас вриједан извор за проучавање Јасеновца, других усташких логора и саме НДХ. Милош је спремно одговарао на постављена питања и проговорио о почињеним звјерствима
Велика дворана Загребачког велесајма, за ову прилику пренамијењена у судницу, показала се премалом да прими све заинтересиране који су 12. српња 1948. допутовали из различитих дијелова Југославије. Многи су морали остати на улицама и трговима и преко звучника слушати пријенос с Велесајма, тада смјештеног на Савској цести. Око десет сати зачут ће аплауз. То публика у судници поздравља улазак јавног тужитеља Јосипа Хрнчевића, који ће у наредним данима водити саслушање Љубе Милоша, Анте Врбана, Николе Пехара, Адама Миличевића, Мате Васиља и Јакова Мартиновића, а које се, између осталог, теретило за злочине почињене у логору Јасеновац. Ухваћени су као дио веће терористичко-шпијунске групе коју су годину раније припадници усташке емиграције илегално убацили у Југославију с циљем покушаја сламања народне власти.
“Хуљо! Доље с хуљом!” зачуло се из публике кад је на подиј позван Љубо Милош, усташки бојник и један од заповједника Јасеновца.
“Молим публику, да би могли добити јасну слику о свему што желимо, да не прекида претрес и да дозволи суду да установимо стварно стање. Будући да ће ваше саслушање дуже трајати, дозвољавам вам, оптужени Милош, да сједнете”, поручио је предсједник судског вијећа Жарко Вимпулшек.
“Доље крвник!” настављају добацивати из публике.
У наредним сатима Милош, који је до успоставе Независне Државе Хрватске радио као новинар, а онда се по позиву првог рођака Вјекослава Макса Лубурића придружио усташама, спремно ће одговарати на свако постављено питање. Без околишања, проговорит ће о почињеним звјерствима и потврдити да је иза свега стајао усташки поглавник Анте Павелић, подржан од католичког клера. Ако је вјеровати Милошу, у систему ликвидација судјеловали су сви, али понајприје 13. усташка бојна, чији су припадници због својих “заслуга” у оснивању првих логора у суставу Госпић-Јадовно-Паг пресељени у Јасеновац и унапријеђени у часнике.
“Ту су изгинуле стотине и стотине хиљада људи. Сада замислите, колико је тих људи имало жена, сестара, дјеце, браће и родбине. Кога сте ви обухватили својим прогонима и клањем? Ви сте обухватили читав хрватски народ. Побили сте стотине и стотине хиљада људи. Што је онда устрави била читава та НДХ? Ја тврдим да је то била организација мучилиштва за уништавање народа. Што кажете на то?” упитат ће га пред крај саслушања тужитељ Хрнчевић. “Не могу друго рећи него да имате право”, одговорио је Милош, па који трен касније потврдио да је Јасеновац био логор за уништавање људи, какви су у том периоду постојали у нацистичкој Њемачкој. “Осјећам се потпуно кривим”, поентирао је.
Захваљујући претходно прикупљеном материјалу у раду Државне комисије за утврђивање ратних злочина и злочина окупатора, те раду самог тужитељства, током процеса могла су се чути свједочења преживјелих логораша и логорашица. Након суђења, које је резултирало осуђујућом пресудом и смртном казном за све оптужене, остало је на хиљаде страница доказа и транскрипата, као и аудио-снимке и филмска репортажа. Тај је материјал и данас вриједан извор за проучавање усташких логора и саме НДХ. Њиме су се служили и Данијела Квесић Стојанац, Никола Остојчић, Никола Пухарић, Анета Владимиров, Ена Јуров, Ивона Цвитковић и Мирна Удовчић, односно истраживачко-умјетнички тим који стоји иза изложбе “У име свих народа: КЦЛ Јасеновац на јавном претресу”, отворене 3. српња у галерији загребачког Српског културног центра. Њихова мотивација за рад на тој теми полази, између осталог, из отпора према све вулгарнијој ревизији повијести и негацији геноцидног карактера усташког режима, објашњава Анета Владимиров, водитељица Одјела за културу СНВ-а. Већ при првом читању стенограма и других докумената, говори она, долази се до исказа геноцидне намјере, особито у свједочењу Милоша, који саблажњујуће рутински одговара на питања.
– Но отпор националистичком наративу не састоји се у томе да доказујете предмет његове негације, већ да национализам проматрате у широј геополитичкој слици унутар које се карактер сувремених домаћих националистичко-клерикалних екстремиста није промијенио. Они су и даље у вазалском односу периферије, која је, додуше, “сентиментална” према сада већ дугој традицији ирационалне мржње спрам српског народа, али заправо тренутно гледа како да се чим прије прилагоди овом новом средњем вијеку унутар којег су суштински нападнуте вриједности просвјетитељства – каже Владимиров.
На упит да појасни сврху ликвидација, Милош је одговорио: “Да се ништи српство, да се униште Срби у Хрватској.” Потом је додао: “Није постављен циљ, да се изолирају и похваћају представници великосрпства и четништва, него да се уништи што више Срба, без обзира на старост и спол. Ово углавном важи и за Жидове”
– У односу на ту и такву овисност о великим играчима и препознатљив политички примитивизам, на изложби постављамо примјер самосталног креирања процеса суочавања с прошлошћу унутар којег се, у историјској свијести о високој цијени слободе у односу на окупацију и домаће колабораторе свих фела, оснива нова социјалистичка политичко-педагошка етика. Утолико се тадашњи судски поступак у односу на данашњу европску растројеност и обесмишљеност међународних судова и аката чини као примјер достојанственог и одлучног суочавања с посљедицама садистичко-патолошког преседана у модерној повијести ових простора – додаје.
Изложба је, као и суђење, а за разлику од режима којем суди, оптуженима дала могућност да кажу нешто о свом приватном животу. На темељу тих исказа и проучавањем додатних извора могуће је израдити профиле оптужених и стећи увид у њихов живот прије, за вријеме и након рата. Оно што се одмах може уочити је питање вертикалне мобилности коју је усташка служба отварала оптуженима, тумачи повјесничар Никола Остојчић.
– Оптужени су редом долазили из пасивних, запуштених крајева, најчешће из Херцеговине, те су се прије рата бавили пољопривредом, сточарством и сличним пословима. Уласком у усташке редове те доказивањем бруталности и дехуманизирањем самих себе, видљиво је како им се отвара простор за напредовање. У вези таквог сустава вриједности можда је најбоље истакнути цитат одвјетника Маријана Думића при обрани Адама Миличевића који је “причао у логору у Италији, у једној средини, гдје углед појединца, изгледа, котира према тежини раније почињених злодјела, па та његова самохвала држим, нема, доказног значења” – вели Остојчић.
Повјесничар додаје да је за проучавање наведеног феномена најприкладнији концепт баналности зла Хана Арент, односно да су у почињењу масовних злочина судјеловали тзв. обични људи који су прихватили тумачење НДХ да су акције у којима судјелују заправо “нормалне”.
Током суђења сами припадници усташког покрета поприлично су детаљно описивали бруталности у којима су судјеловали: методу сухе ликвидације, како су називали изгладњивање до смрти, најчешће Рома, убојства стараца, жене и дјеце ухваћених 1942. након офензиве на Козари, стријељања по хитном поступку, клања ножем, закуцавања маљевима, паљење тијела у пећи, бацања у Саву, мамљене жртава у логорску болницу, у усташком сленгу познатијом као људоловка…
“Што се радило с дјецом?” упитао је тужитељ Хрнчевић Љубу Милоша. “Она су такођер ликвидирана на исти начин као и одрасли. У разговору с фратром Мајсторовићем дознао сам да је дјецу много теже убијати него одрасле”, одговорио је Милош. “Зашто?” занимало је тужитеља. “Јер дијете има много јачи живот него одрасли.” “Како је он то знао?” инзистирао је Хрнчевић. “Он је то радио”, поентирао је Милош.
Анте Врбан, усташки бојник и члан управе логора Стара Градишка, у свом је свједочењу признао да је у Њемачку на присилни рад послао око 10.000 људи, међу којима и жене. “Што је било ако су те жене имале дјецу?” упитан је. “Одузимала су се дјеца… Она су одређивана за домове у Сиску, Загребу, Јаски и Феричанцима, а слабу дјецу коју је одредио др. Кунорти, ја сам отровао”, узвратио је Врбан. “Како сте их отровали?” занимало је тужитеља. “У једној соби ја и Грубешић. Одвели смо их тамо и онда сам бацио плин циклон.” “Колико је могло бити те дјеце?” наставио је тужитељ. “Дјеце је отровано само 63”, хладнокрвно је одговорио Врбан, на што је у судници услиједило згражање окупљених.
Поред гушења дјеце старости од двије до десет година те практички признања да су на територију НДХ постојали дјечји логори, усташе су на суду сами потврдили још којешта што сувремени хрватски ревизионисти, па тако и они из Пленковићеве владе, данас негирају. Приликом испитивања, на упит да појасни сврху ликвидације, Милош је тако без пуно премишљања одговорио: “Да се ништи српство, да се униште Срби у Хрватској.” Потом је додао: “Није постављен циљ, да се изолирају и похваћају представници великосрпства и четништва, него да се уништи што више Срба, без обзира на старост и спол. Ово углавном важи и за Жидове.”
Око 1200 грађана могло је суђење пратити уживо, а остали су били информирани путем новина које су детаљно извјештавале о процесу. Након суђења сви су добили јасан увид у злочине и окрутност пропалог квислиншког режима – каже Никола Остојчић
Милош је тврдио и како је цијело водство НДХ точно знало што се догађа у логорима. И не само да су знали, него су и одобравали, истицао је. “Да ли је Павелић икад пожалио Јасеновац?” упитан је. “Пожалио није никад. То је сигурно”, одговорио је оптужени који је, према властитом признању, у травњу 1946. пратио и осигуравао прелазак усташког поглавника из Аустрије у Италију. “Је ли Павелић икад рекао: Претјерали смо, то није требало?” наставио је тужитељ. “То није рекао. Када смо добијали новине из Југославије, па је он видио у њима неке људе који су били по затворима или у Загребу за вријеме НДХ, увијек је говорио: ‘Штета, погријешили смо што тог и тог нисмо заклали.’ То је говорио”, рекао је Љубо Милош. Потврдио је и да су логораши у Јасеновцу “стријељани за најмање погрешке”.
Детаљи описани у исказима оптужених, говори Никола Остојчић, тек су дио вриједног материјала који нам и данас може послужити не само за проучавање Јасеновца и других усташких логора него и НДХ као такве. Особито истиче вриједност тих материјала за истраживање усташког покрета након распада НДХ и одласка усташа у емиграцију.
– На темељу њих могуће је реконструирати својеврсну мапу кретања и кључних точака емиграције, као и попис појединаца важних за комуникацију, мобилност емиграната и планирање њихових активности – тумачи Остојчић.
– Док елаборат пружа шири увид у функционирање логора, појединачна свједочанства надопуњују слику конкретним случајевима бруталности и злочина. Тај је потенцијал препознала и тадашња власт, па се може рећи да је суђење имало вишеструку функцију, при чему су педагошка и информативна биле међу најважнијима. Око 1200 грађана могло је суђење пратити уживо, а остали су били информирани путем новина које су детаљно извјештавале о процесу. У том контексту, чак и ако је становништво до тада имало само дјеломична сазнања – или их је тек наслућивало – након суђења сви су добили јасан увид у злочине и окрутност пропалог квислиншког режима – говори Никола Остојчић.
За разлику од тадашње, актуална власт преферира прешућивање или негирање чињеница, па смо директном нуспродукту таквих дјеловања ових дана свједочили на улицама Загреба, а потом и с политичких говорница. С обзиром на такво стање ствари, питање “Јесу ли памћења самударипена, холокауста и геноцида могућа изван мањинских заједница?”, које је у дословном, физичком смислу у склопу изложбе “У име свих народа: КЦЛ Јасеновац на јавном претресу” исписано на једном зиду галерије, чини се релевантније него икад.
– У политичком раду мањина се увијек типује на идентитет, а оне повремено узвраћају дијељењем искуства. Тако и ми то настојимо чинити. Настојимо говорити о колективним људским искуствима и процесима у којима су мањине из позиције објекта политичке борбе постајале субјектима властите борбе. Утолико и када не видимо наду, на нади радимо – каже Анета Владимиров.
– На нашој изложби је екстремној позицији дехуманизирања човјека супротстављена радикална хуманистичка позиција, како у илустрацијама изабраних примјера доброте и поштења заточеника и заточеница хрватске националности у логору, тако и пјесмом “Молитва у логору” Антуна Барца. Нема већег надахнућа, али ни веће обавезе, од сјећања на њих. Коначно, изложбу је повиком “Смрт фашизму!” отворио Миле Вукмировић, 91-годишњи преживјели јасеновачки логораш. Ако то није тренутак наде, онда вјеројатно ништа није – истиче она.
Извор: Портал Новости
