Пише: Скот Ритер
Превод: Журнал
Након завршетка Другог свјетског рата, Њемачка је подијељена на четири окупационе зоне — у западном дијелу биле су америчке, британске и француске трупе, док су у источном дијелу биле совјетске. Године 1949, након распада ратне велике алијансе и појаве онога што је Винстон Черчил назвао „гвоздена завјеса“ која је раздвајала западне силе од Русије, западне окупационе зоне су уједињене у државу која ће постати позната као Савезна Република Њемачка, односно Западна Њемачка.
Према условима безусловне капитулације, Њемачкој је било забрањено да поново наоружа своју војску. Међутим, НАТО алијанса је, у контексту послијератног развоја догађаја у Кореји, уочила совјетску пријетњу у Европи коју није било могуће одбити са постојећим војним капацитетима — без учешћа Њемачке.
Иако се идеји поновног наоружавања Западне Њемачке, укључујући и обнову њене војне индустрије, жестоко противило и унутар и ван саме земље, на крају су преовладала настојања и интереси НАТО милитариста. Тако је 6. маја 1955. године — тачно деценију након пораза нацистичке Њемачке — Западна Њемачка примљена у НАТО алијансу.
Историчари НАТО-а воле да истакну како је Западна Њемачка започела свој пут ка поновном наоружавању „са буквално нула војног особља“.
То је, наравно, апсурд.
Западна Њемачка је била дом милионима демобилисаних бивших војника Трећег рајха.
Ти војници били су људи без мјеста у западноњемачком друштву, обешчашћени учешћем у Хитлеровим освајачким ратовима и идеологији расне дискриминације и убистава коју су ти ратови носили.
Али, као прави милитаристи, ти поражени слуге Трећег рајха нису били задовољни само тиме што су избјегли вјешала или затвор.
Жудјели су да поново постану друштвено релевантни.
Да поврате изгубљену „част“.
И да наставе своју ратну мисију супротстављања совјетском непријатељу.
Године 1950 — пет година након пораза нацистичке Њемачке — група бивших високих нацистичких официра тајно се окупила у опатији Химеред, манастиру из 12. вијека који се налази у њемачком региону Рајнланд-Пфалц, с циљем да осмисле пут ка рехабилитацији и васкрснућу њемачке војске.
Они су добили одобрење новоформиране владе Западне Њемачке.
Централна тема састанка у Химереду, како је наведено у истоименом меморандуму, била је обнова части поражене нацистичке војске. Бивши нацистички официри вјеровали су да није могуће градити нову њемачку војску на темељима срамоте. С тога су инсистирали да, прије него што отпочне процес поновног наоружавања Западне Њемачке, западни савезници морају ослободити све њемачке војнике осуђене за ратне злочине.
Поред тога, захтијевали су да се прекине са клеветањем нацистичких војника, укључујући и оних који су служили у Вафен-СС-у. Све то требало је бити спроведено под велом координисане кампање односа с јавношћу на Западу, с циљем да се прекине с ратним предрасудама које су се накупиле према њемачком војнику и да се одвоји учинак нацистичке војске током рата од питања „ратних злочина“.
Колективна амнезија
Западни савезници били су захваћени колективном амнезијом у погледу праве природе непријатеља ког су поразили тек прије пет година. „Да би се искоријенила нацистичка тиранија,“ чувено је изјавио Винстон Черчил, „нема границе насиљу на коју нећемо ићи.“
„Боже, колико мрзим Нијемце,“ написао је генерал Двајт Дејвид Ајзенхауер у писму својој жени у септембру 1944. Ајзенхауер није мрзио само њемачког војника — мрзио је њемачки народ. Да је било по његовом, цијели њемачки Генералштаб био би погубљен. Његов циљ био је да убије што више њемачких војника.
Како се рат ближио крају, Ајзенхауер је наредио да заробљени њемачки војници буду означени као „разоружане непријатељске снаге“ (Disarmed Enemy Forces), чиме је осигурао да милиони њемачких војника који су се предали не добију заштиту и права која им припадају као ратним заробљеницима. У мјесецима након завршетка рата, више од 1,7 милиона њемачких војника умрло је у америчком заробљеништву, третирани као стока од стране војске која их је презирала и мрзила.
Ипак, убрзо након што је Химередски споразум финализован, Ајзенхауер, који је у том тренутку био врховни савезнички командант у Европи, а кога су нацистички официри упознали са садржајем споразума, издао је изјаву у којој је навео:
„Дошао сам до увјерења да постоји права разлика између њемачког војника и Хитлера и његове криминалне групе… што се мене тиче, не вјерујем да је њемачки војник као такав изгубио своју част.“
Ајзенхауер је потом наредио да амерички војни историчари почну блиско сарађивати са својим бившим нацистичким противницима како би се историја њемачке војске у Другом свјетском рату „опрала“, чиме је створен мит о „чистом Вермахту“ — предуслов да Американци и Њемци могу стајати једни поред других као савезници у борби против совјетске пријетње.
То је из коријена промијенило западну перцепцију нацистичког ратног подухвата и довело до рехабилитације Вермахта у очима јавности и савезничких власти.
И Черчил је, чини се, опростио онима за које је некада вјеровао да ниједна мјера насиља није превелика да их се уништи. Иако га је нарушено здравље навело да се повуче са мјеста премијера у априлу 1955. године, Черчил је блиско сарађивао с Лордом Исмејем како би осигурао да Њемачкој буде дозвољено да поново стане на своје ноге, уместо да буде трајно потиснута.
У року од десет година након што је Западна Њемачка добила зелено свјетло да обнови своју војну снагу, њена армија бројала је више од 450.000 људи. Исте те године, њемачке фабрике започеле су производњу тенка Леопард, главног борбеног тенка чији су дизајн и перформансе директно били инспирисани искуствима из Другог свјетског рата.
Рехабилитација бивших нацистичких официра и војника омогућила је да њемачки официри напредују до командних позиција унутар НАТО-а. Већ 1957. године, један од кључних архитеката Химередског споразума, генерал Ханс Шпајдел, постављен је за команданта копнених снага НАТО-а у централном дијелу Западне Њемачке.
Генерал Ханс Шпајдел
Шпајдел је био пожељан кандидат за ту позицију: некадашњи начелник штаба фелдмаршала Ервина Ромела, Шпајдел је био повезан са завјером за атентат на Адолфа Хитлера 20. јула 1944. Након хапшења и испитивања, био је означен за ликвидацију, али је успио побјећи пред крај рата и предао се савезничким властима.
Као професионални војник, Шпајдел је каријеру започео 1914. године у Царској њемачкој војсци, гдје се истакао на западном фронту током битке на Соми. Био је међу 100.000 војника који су остали у њемачкој војсци током међуратног периода и одиграо је важну улогу у обнављању њемачких оружаних снага које ће касније служити Хитлеру у његовом освајачком походу кроз Европу.
Шпајдел је учествовао у инвазији на Француску 1940. године, а након капитулације Француске у јуну исте године, постављен је за начелника штаба војне управе у Француској. У том својству, био је укључен у организовање и спровођење масовних стријељања и депортација јеврејских и комунистичких талаца као одмазду за дјеловање Француског покрета отпора, као и у сличне репресивне активности над цивилима у Албанији, Југославији и Грчкој.
У марту 1942. године, Шпајдел је премјештен на источни фронт, гдје је постављен за начелника штаба V армијског корпуса у Русији. Као дио њемачке 17. армије, Шпајдел и његов корпус обезбјеђивали су сјеверно крило армије током прољећне офанзиве Њемачке. У јануару 1943, у јеку кризе код Стаљинграда, Шпајдел је привремено распоређен као начелник штаба Италијанске осме армије, гдје је учествовао у неуспјелом покушају да се деблокира њемачка Шеста армија, која је била опкољена у Стаљинграду.
Након пада Стаљинграда, Шпајдел је организовао штаб импровизоване формације величине армије под називом Одред Кемф (Detachment Kempf). У тој улози одиграо је значајну улогу у стабилизовању југоисточног сектора њемачког фронта након совјетског пробоја и у припреми њемачког контранапада код Харкова, који је у фебруару 1943. зауставио совјетско напредовање.
Шпајдел је био начелник штаба Одреда Кемф током битке на Курску, а након пораза Њемачке у тој бици, унапријеђен је у чин генерал-мајора и постављен за начелника штаба Осме армије, формиране од јединица које су претходно дјеловале у оквиру Одреда Кемф. За своје заслуге на источном фронту, Шпајдел је одликован Рицарским крстом Гвозденог крста — једним од највиших војних признања — и унапријеђен у чин генерал-лајтнанта у јануару 1944. године.
У априлу 1943. године, Шпајдел је премјештен у Француску, гдје је постављен за начелника штаба фелдмаршала Ервина Ромела, који се припремао да брани Француску од савезничке инвазије. Шпајдел је имао значајну улогу у планирању и спровођењу њемачке одбране Нормандије.
Између свог пребацивања у Француску и инвазије на Нормандију, Шпајдел је ступио у контакт са незадовољним њемачким официрима који су планирали атентат на Адолфа Хитлера и преузимање контроле над Њемачком. Након неуспјешног покушаја атентата на Хитлера, 20. јула 1944. године, Шпајдел — који није био упућен у детаље саме завјере — покушао је да убједи фелдмаршала фон Клугеа, који је преузео команду у Француској након што је Ромел рањен у савезничком ваздушном нападу, да примјени унапријед припремљене мјере у случају Хитлерове смрти.
Шпајдел је наставио службу у Вермахту, активно учествујући у одбрани Француске. Познат је по томе што је одбио да изврши Хитлерову наредбу о уништењу Париза прије него што град падне у руке савезника у августу 1944. године. Ипак, његове везе са завјереницима против Хитлера стигле су га: у септембру 1944. је ухапшен и подвргнут испитивању, током којег је открио умијешаност фелдмаршала Ромела у завјеру, што је довело до тога да Ромел буде присиљен да изврши самоубиство или да се суочи са егзекуцијом.
Шпајдел је и сам избјегао егзекуцију за длаку, успјевши да побјегне из притвора Гестапоа у посљедњим данима рата и да се сакрије све док га нису заробиле француске трупе.
Након рата, Шпајдел се, сада као заробљеник Американаца, нашао заједно са још 11 бивших нацистичких официра пред тзв. „Петим војним трибуналом“. Суђење је почело 28. јуна 1947. године, а оптужени су терећени по четири тачке, које су обухватале:
– убиство стотина хиљада цивила у Грчкој, Југославији и Албанији од стране њемачких оружаних снага;
– учешће у пљачкању јавне и приватне имовине, уништавању градова, вароши и села, и другим актима пустошења у наведеним земљама;
– учешће у изради и издавању тајних наређења којима се непријатељским трупама ускраћује право на предају и статус ратних заробљеника, као и наређењима да се заробљени војници земаља у рату с Њемачком погубе;
– учешће у убиствима, мучењима, интернацијама у концентрационе логоре, присилном раду и депортацијама цивила из Грчке, Југославије и Албаније у робовски рад.
Ханс Шпајдел и још седморица његових саоптужених проглашени су кривима. Шпајдел је осуђен на 20 година затвора.
Испирање историје Вермахта
Убрзо након завршетка Другог свјетског рата, Вилијам Џ. Донован се обратио Францу Халдеру, бившем начелнику Генералштаба Вермахта, као и двојици бивших фелдмаршала Вермахта — Валтеру фон Браухичу и Ериху фон Манштајну — с циљем да припреме документ који би изградио историјски наратив којим би се Вермахт одвојио од нацистичког руководства Њемачке.
Донован, који је служио као замјеник тужиоца на Нирнбершком процесу, био је предводник групе неколико високих америчких званичника који су вјеровали да би требало очувати и преусмјерити војни потенцијал Њемачке како би био усклађен са западним савезницима у циљу обуздавања и супротстављања Совјетском Савезу. Ови званичници сматрали су да Нирнбершки процес не треба да буде настављен у пуном обиму.
Донован је од Франца Халдера и других њемачких генерала затражио да припреме документ под насловом „Њемачка војска од 1920. до 1945.“, чији је основни циљ био — прање злочина које је починио Вермахт.
Овај документ служио је као основа за приказивање њемачког Вермахта као аполитичке институције састављене од војних професионалаца који нису били умијешани у злочине својих нацистичких господара. Иронија лежи у томе што је управо Халдер био један од највећих ратних злочинаца: он је аутор и Наређења о комесарима (издатог 6. јуна 1941) и Уредбе о Барбароси (потписане 13. маја 1941), које су њемачким војницима омогућавале да врше егзекуције совјетских грађана без страха од казне. Халдеров документ касније је искористио Ханс Латернсер, главни бранилац високих официра Вермахта у тзв. Суђењу Врховној команди, дванаестом и посљедњем процесу у оквиру Нирнбершких суђења.
Од 13 високих њемачких официра који су били на оптуженичкој клупи, 11 је проглашено кривим за ратне злочине, са казнама од три године затвора до доживотне робије. Међутим, њемачки канцелар Конрад Аденауер и Бундестаг стали су на страну оптужених, позивајући се на податке из Халдеровог документа.
Године 1949, убрзо након окончања Суђења Врховној команди, предсједник Хари Труман послао је Џона Меклоја — утицајног америчког адвоката који је током рата обављао високе функције у Министарству одбране и надгледао, између осталог, и Менхетн пројекат — у Њемачку као наследника генерала Лушијуса Клеја на мјесту војног гувернера.
Већ сљедеће године, Меклој је именован за америчког високог комесара у Њемачкој. Један од његових првих корака био је формирање комисије за ревизију казни, на челу са њујоршким судијом Дејвидом Пеком. По препоруци те комисије, смањене су казне за више оптужених у Суђењу Врховној команди који су и даље били у затвору.
Ханс Шпајдел био је један од оних који су имали користи од тзв. „Меклојевог дотицаја“ — и поред осуде за бројне ратне злочине, није провео ни дан у затвору. У оквиру ширег процеса испирања њемачке ратне прошлости, којим је дириговала америчка војска, Шпајдел је написао књигу Инвазија 1944., у којој је представио нормандијску кампању из њемачке перспективе.
Један критичар тог дјела запитао се да ли генерал Шпајдел није био превише одушевљен „витештвом“ многих официра, а истовремено превише слијеп за њихову толеранцију према злочинима Гестапоа. Ипак, то није спријечило Шпајдела да 1951. године, убрзо након што је комисија судије Пека ослободила њега и друге генерале Вермахта одговорности за злочине почињене под нацистичком влашћу, поклони потписани примјерак своје књиге Џону Меклоју.
Када су савезници 1955. године донијели одлуку да поново наоружају Западну Њемачку, генерал Шпајдел био је један од двојице генерала из доба Хитлерове власти који су позвани да помогну у планирању нове њемачке армије. Током пет година, у процесу који су многи Европљани пратили са огорчењем, Шпајдел је преговарао о условима за формирање западноњемачких оружаних снага у оквиру шире европске армије.
Нова њемачка војска и „Шнец-трупе“
Језгро војника које је генерал Шпајдел регрутовао у новоформирану њемачку армију сачињавали су припадници тајне војне организације коју су 1949. године основали и надгледали сам Шпајдел и други бивши нацистички официри. Ова организација, позната као „Шнец-трупе“ (названа по иницијатору — бившем пуковнику Вермахта Алберту Шнецу), обухватала је око 2.000 бивших нацистичких официра који су били организовани у штабне јединице око којих би се у случају совјетске инвазије Западне Њемачке окупило још око 40.000 бивших нацистичких војника.
Ова незванична западноњемачка борбена снага, организована до нивоа чета и замишљена да функционише као четири оклопне дивизије, требало је да ојача савезничке снаге у случају напада Совјетског Савеза или Источне Њемачке на Западну Њемачку.
Године 1955. „Шнец-трупе“ су званично преименоване у Бундесвер. Тако је, на неки начин, рођен њемачки Четврти рајх — директни насљедник нацистичке Њемачке, али без икаквог осјећаја кривице за злочине које су починили њемачки војници који су сада стајали раме уз раме са западним савезницима који су некад ратовали против њих.
Скот Ритер је бивши обавјештајац Морнарице САД који је служио у Совјетском Савезу као надзорник споразума о контроли наоружања, у Персијском заливу током Операције Пустињска олуја, као и у Ираку гдје је надгледао разоружање од оружја за масовно уништење. Његова најновија књига је Разоружање у доба Перестројке, у издању Clarity Press.
Извор: Real Scott Ritter
