Prvi deo intervjua možete pročitati ovdje
Za novi broj časopisa BOMB slavna muzičarka i umetnica Björk je intervjuisala pisca Oušna Vuonga o njegovoj novoj knjizi u kojoj je je pokušao da svojim čitaocima prenese život i egzistencijalne perspektive ljudi koji su “zaglavljeni” na poslovima u lancima brze hrane. Björk je ovaj roman “koji gotovo fetišizira i slavi estetiku smeća” nazvala Haklberi Finom za XXI vek.
BJÖRK: Da. Baš je ludo. Imam još jedno pitanje – izvini, malo sam trapava novinarka.
OUŠN VUONG: To je dobro. Volim trapave novinare i novinarke.
B: Koja muzika ide uz Cara radosti? Može da bude bilo šta nasumično, ne mislim bukvalno na filmsku muziku za ekranizaciju romana ili tako nešto.
OV: O, bože. Duboko me je oblikovao rani kantri i folk muzika, i iznenadio sam se kad sam otkrio njene duboke korene u protestnim pokretima radničke klase. Jedan od mojih omiljenih filmova je Harlan County, USA, i mnoge protestne pesme u tom dokumentarcu govore o radničkim pravima i sindikalnom organizovanju, poput „Which Side Are You On?“ U filmu postoji predivna izvedba te pesme, koju pevaju žene dok blokiraju put ka rudnicima. Odrastajući devedesetih, muzika mi je imala isključivo estetsku ili komercijalnu funkciju – pop pesme grupe NSYNC ili Britni Spirs. Tako da sam kasno otkrio ideju da muzika može biti poezija, da može služiti društvenim pokretima i izražavati težnje zajednice za promenom i iskorenjavanjem nepravdi. Bilo mi je zapanjujuće da je kantri muzika deo toga, i da su crni muzičari u bluz tradiciji bili duboko umešani u sve to. Za svako američko dete, veliki deo obrazovanja je zapravo pogrešno obrazovanje; nikad nas nisu učili da ti žanrovi potiču iz usmenih tradicija. Na isti način kao što je usmena književnost funkcionisala u Vijetnamu, tako su i američke zemljoradničke zajednice utkivale znanje i istoriju u lokalne priče i legende. Narativ je služio kao prenosivi priručnik za život i izgradnju identiteta. Ti si rekla da se tvoj rad ne oslanja na „tradicionalne pevače“, već na islandsko pesničko pojanje. To je neverovatan način da se tvoja muzika čuje iznova – ono ka čemu stremiš i ta voljna tvrdoglavost. Možemo li da pričamo o tome kako si bila gurnuta u kategoriju pop zvezde, pa je onda potkopala? Korišćenje islandskog pesničkog pojanja kao osnovnog ritmičkog medijuma tvojih tekstova, gotovo kao trojanskog konja – to je genijalno.
B: Ne znam kako da odgovorim na to pitanje. Imala sam sreću da sam vrlo rano znala šta hoću. Nisam tražila nešto – već sam to imala. Da sam izdala album na Islandu i da su ga kupile tri osobe, to bi mi bilo dovoljno. Da je neko idiot napisao lošu kritiku – koga briga. Već sam imala ono što mi treba. Nisam putovala po svetu tražeći neku magiju koju nemam. Kad si pričao o tekstovima u kantri muzici, podsetio si me na jedan dijagram koji sam videla – podelu uzroka smrti u tradicionalnim engleskim narodnim pesmama. Većina smrti je, naravno, zbog slomljenog srca, a drugi najčešći uzrok je davljenje.
OV: Vau. To je dijagram mog stvaralaštva? (smeh)
B: Verovatno. Ostali uzroci su „okrutni ratovi“, „ukraden od strane kraljice vilinske zemlje“, i „zalutao, izgubio se u šumi, legao i umro“.
OV: Mogu da se povežem sa svim tim.
B: Dakle, rekla bih da su teme keltske poezije prilično mračne i pikantne. A genetičari su otkrili da Islanđani nisu potomci isključivo Vikinga, već da oko šezdeset posto Islanđanki nosi keltski DNK. To je neki čudan sudar u našem DNK – o, zaboravila sam najbolju kategoriju na tom dijagramu! „Pomešan sa labudom i upucan od strane lovca lakog na obaraču.“
OV: (smeh) Još nisam stigao dotle, ali to je moja sledeća knjiga: biti pomešan s labudom. To je kao dijagram moje duše. A to što si pomenula nasilnu genetiku Islanda me podsetilo na nešto što mi često govore drugi, znaš, ne-trapavi novinari. Uvek kažu: „Tvoj život je tako egzotičan i zanimljiv. Dolaziš iz rata. Odrastao si u siromaštvu. Ti si kvir, itd.“ A ja im kažem da je za većinu naše vrste geopolitičko nasilje zapravo norma, još od Epa o Gilgamešu, Ilijade, saga… Oduvek smo živeli u posledicama nasilja. Zapravo, živeti u predgrađu, u relativnoj sigurnosti, gledati Netfliks – to je egzotika u poređenju s istorijom naše vrste, pa i sa ostatkom sveta. Veoma malo ljudi živi u bezbednosti i udobnosti predgrađa. Samo što neko poput mene retko dospe do toga da se popne na govornicu i održi govor, ali svako ko je ikada razgovarao s radnikom ili taksistom čuo je neverovatne priče. Kada pratimo naš jezik, moramo da ga pratimo kroz krv, kroz gubitak i pljačku. I to je ironično, jer da nije bilo Vijetnamskog rata, ja ne bih bio ovde. Pomenula si keltsko poreklo – moj deda je Irac, tako da imam jednu četvrtinu irske krvi. Moje genetsko i nasledno znanje nosi i priče jugoistočne Azije i irske tradicije. Zbog toga se osećam duboko bogato i ispunjeno, ali sam u isto vreme direktan proizvod rata i profita ratne industrije. Važno mi je da kažem da je to zapravo vrlo čest ishod čovečanstva – i u dobru i u zlu.
B: Da, ja sam se suočavala sa sličnim stvarima tokom prvih deset godina karijere, kad su mi svi postavljali pitanja o vilama, kada su me posmatrali kao Drugu i stranu. Bila sam premlada da to razumem, a moj engleski nije bio dovoljno dobar. A pošto su muzika i zvuk bili moje primarno izražajno sredstvo, nisam još stekla vokabular niti ideologiju da objasnim zašto se ne slažem s tim što su me stavili u tu kutiju. Ponekad je humor najbolji način da se s tim izboriš – da to ismeješ, umesto da ulaziš u raspravu u kratkom intervjuu u kojem ionako nećeš nikoga ni u šta ubediti. Humor je dobar izlaz, znaš?
OV: Da, to je prelepo.
B: Ipak, ume da bude frustrirajuće. Ali mislim da se stvari menjaju. Devedesetih se dogodio trenutak kad sam, nehotice ili pukom slučajnošću, počela da predstavljam muziku rubnih evropskih zemalja, onih koje nisu u centru kao što su Francuska, Velika Britanija ili Nemačka. Cimanje je predstavljati neku grupu, ali onda budeš ponosna zbog toga. To može da bude zamka. To je zagonetka koja se stalno ponavlja, i svake tri godine, kad izdaš nešto novo, imaš neki novi odgovor na nju.
OV: Mislim da je moje umetničko sazrevanje bilo shvatanje da je centar – šta god to bilo – već iluzija. Centar ne postoji. Kad govorimo o „glavnoj struji Evrope“ ili dominantnoj evropskoj estetici, to ne predstavlja celu Evropu. U stvari, zato i volim da se bavim skandinavskom književnošću – jer postoji mnoštvo pisaca koji su se odvajali od zapadne naratologije i Frajtagove piramide. Nakon tobožnjeg zlatnog doba romana, sa Čarlsom Dikensom i Džordž Eliot, pisci poput Haldora Laksnesa (Halldór Laxness) na Islandu, Tove Ditlevsen u Danskoj i Jona Fosea u Norveškoj počinju da koriste eksperimentalnu otvorenost i čudne načine pripovedanja koji nisu potekli iz prihvaćenih, dominantnih književnih tokova.
B: Meni je teško da pronađem jezik za nešto što je vrlo impulsivno i intuitivno. Mnogo mog rada završi tako da ima biomorfni karakter, na ovaj ili onaj način. U muzici se stapam s morskim tuljanima, zvucima vulkana ili ritam-mašinama. To je dijalog koji vodim već trideset ili četrdeset godina. Čitanje naučne fantastike Oktavije Batler i mnogo kvir poezije i književnosti pomoglo mi je da sagledam biologiju i pol kao fluidne stvari koje ne mogu da se strpaju u kutije. Trebalo mi je vremena da to shvatim. Ima i tih japanskih filmova u kojima priroda i tehnologija uvek sarađuju jedno sa drugim.
OV: Tako mi je drago što si pomenula japansko pripovedanje i prirodu, jer je istočna filozofija ogromna inspiracija za mene i duboko je oblikovala ovu knjigu. Svako poglavlje Cara radosti počinje opisom pejzaža i, na neki način, priča prati reku i pejzaž, i pejzaž postaje saputnik. Ne gledamo na prirodu kao na nešto što treba tematizovati ili upakovati, već kao na nešto unutar čega i zajedno s čim treba raditi. Istorijski, heteronormativni pokreti su nastojali da ukrote prirodu, da kontrolišu divlji svet i da ga osvoje. Zapadni napredak se doslovno merio time koliko smo efikasno naterali prirodu da se pokori našoj volji. Otvaranje ka kružnoj, saradničkoj vezi s prirodom veoma je suprotno tom poretku – ne samo kao oblik otpora, već i kao način da se stvori alternativna metoda za pravljenje umetnosti, ili bilo čega drugog. Nešto što me duboko zanima – i što često vidim u tvom radu – jeste to prepoznavanje da su oni koji drže moć užasni, ali da, ako sve što radimo bude samo ispravljanje njihovih grešaka, mi ćemo uvek biti oni koji govore drugi. Nikad nećemo govoriti prvi. Uvek čistimo za njima. A u umetnosti možemo govoriti prvi. Možemo napraviti neočekivani zaokret daleko od onog što tinja u centru i pronaći alternativni put. U tom smislu umetnost može da bude kvir; ona traži drugačiji razgovor. Možda to ima veze s tim što je veliki deo umetničkog sveta pod kontrolom više srednje klase. Kad sam postao umetnik, iznenadilo me je koliko je sve predstavljeno kao kategorički monolit: azijsko-američki, latino, crni pisci. Belci. Nijedna od tih reduktivnih etiketa nije bila istinita u odnosu na to kako sam ja odrastao u Hartfordu, gde su prvi belci koje sam upoznao živeli u mom naselju sa subvencionisanim stanovima. Bile su to izbeglice iz Srbije, Albanije, Bosne, Litvanije i Jermenije – iz balkanskih ratova i s kraja Sovjetskog Saveza. Mnogi su preživeli genocid i etničko čišćenje, ali su odjednom u Americi postali „belci“. To su bili prvi belci s kojima sam se sprijateljio. Nisu govorili engleski, bili su siromašni ko crkveni miševi, a njihovi roditelji su nosili iste traume kao i moja porodica. Tek kada sam došao u Njujork i ušao u svet više srednje klase u književnosti, prvi put sam čuo za „belu publiku“. Pomislio sam: zar umetnost ne bi trebalo da stvari učini složenijima? Baš me je iznenadilo koliko su svi lako govorili u tim pojednostavljenim pojmovima. A to je slično onome što tebi govore za prirodu, zar ne? Kažu: „Ona je pesnikinja prirode.“ Ali to je mnogo složenije od toga.
B: Mislim da se perspektiva ljudi iz gradova možda sada menja. Globalni glas postaje sve globalniji. (smeh) Mislim, okej, Vens i Tramp i ti njihovi ljudi su u nekoj anti-woke ofanzivi, ali to je žestoka kontra. Ukupan globalni glas je inkluzivniji i mešavina urbanog i prirodnog.
OV: Da li se na kraju ipak osećaš kao da ima nade?
B: Mislim da da. Ali sranja se dešavaju stalno. Imam veliku porodicu i uvek postoji neka doza bola ili drame. I to je nešto predivno u tvojoj knjizi. Zaista si otišao tamo – sa empatijom, prihvatanjem, bezuslovnom ljubavlju i uključenošću svih likova. Mislim da se sve to svodi i na prihvatanje bola. Biti pun nade znači prvo prihvatiti bol – i možda onda dođe neki rast ili pomak. To bi se valjda moglo nazvati nadom. Ali to ne znači da zatvaram oči pred mračnim stvarima, znaš?
OV: To nije naivni optimizam. To je promišljena nada. I ja se tu često pronalazim. Znaš, Alber Kami je rekao da, ako možeš da pišeš, onda imaš nadu – čak i kad pišeš o najmračnijim stvarima – jer to znači da neko može da pročita ono što si napisao. Jezik je društveni medijum, i mislim da je to dobar način da završimo – jer smo se našli preko jezika i zvuka.
B: Da.
OV: Velikodušna si u svojim mislima, svojoj bliskosti i kreativnosti, ali samo tvoje postojanje mi je ulilo mnogo hrabrosti. Ranije sam zaista osetio ono što si rekla – da bi ti bilo dovoljno da tri osobe preslušaju tvoj album. To sam i ja osećao sa svojom prvom zbirkom pesama. Moj cilj je bio da imam samo jednu zbirku poezije. Kad sam je pokazao svojoj majci 2016, bila je toliko ponosna, i ja sam rekao: „To je to. Gotovo.“ Sve što je došlo posle bilo je šlag na torti. Sad živim potpuno u tom šlagu. Pričali smo o prihvatanju bola i razumevanju lepote. Znaš, nikad mi nije bio cilj da budem pisac „u svetu“, da imam knjigu i autorsku fotografiju. Davno pre nego što sam znao da mogu da postanem pisac, imao sam duboku potrebu da shvatim zašto toliko patimo i zašto – uprkos toj patnji – imamo sposobnost da prepoznamo toliku lepotu. Čak i na najgori dan, ugledam bor obavijen maglom i moram da stanem i kažem: „Hvala.“ Ali odakle to dolazi? Koja je funkcija radosti usred svih užasa u kojima živimo? Mislim da me je to filozofsko pitanje i dovelo do pisanja. A od svih umetnika i umetnica koje poznajem, ti me na to stalno podsećaš. Bila si blagoslov u mom životu i izvor znanja i ohrabrenja. Veoma sam zahvalan što naši umovi neprestano rade – i nadam se, postaju sve čudniji i čudniji s godinama.
B: Baš si dobar s komplimentima. Zacrvenela sam se. Ja sam islandski škrta kad su komplimenti u pitanju – treba nam dosta da ih izustimo. Hvala ti puno, Oušne, i čestitam na novoj knjizi.
Izvor: Bomb Magazine
Prevod: Danilo Lučić/Glif
