Пише: Давор Џалто
(или како су ствари понекад једноставне)
После великог протеста грађана Србије одржаног на Видовдан 2025, на београдском тргу Славија, режим Александра Вучића је ушао у нову фазу репресивности, која прети да прерасте у отворену диктатуру. Режим је опак, спреман на све како би угушио грађански бунт и остао на власти, па колико траје да траје. Око тога не треба имати никаквих илузија.
Простор за комплексност се сужава, режим гура друштво у једноставну поларизацију – за и против режима, што се преводи у – за и против насиља. У таквој ситуацији, када су с једне стране побуњени грађани, који се залажу за слободу и достојанство, и један полудели насилнички режим, склон ауторитарности, простор за нијансе (а поготову за ”неутралност”) полако ишчезава. То није добро, штавише потенцијално је веома о
Ово ставља све значајније друштвене актере, и појединце и институције, пред једноставан избор: стати на страну једног нелегитимног режима, који је како изгледа спреман на сваку врсту насиља зарад опстанка на власти, или му се супротставити, како и колико ко може. Не зато што су сви противници режима ”анђели” – има међу њима и опортуниста, криминалаца, насилника, профитера… – већ зато што у режиму и међу онима који га подржавају нема других осим криминалаца, профитера, уцењених бескичмењака, фашиста и лудака.
То је избор пред којим сада стоје све државне институције, војска, полиција, судство… али је то избор пред којим стоје и друге (релативно) утицајне друштвене институције и њихови представници, попут САНУ, или СПЦ.
Више нико не може користити аргумент како се има остати неутралан због тобожње ”бриге за државу” – јер у садашњој ситуацији највећа претња за друштво и за државу долази управо од тренутног режима. Само последње битанге, без трунке стида и савести, могу бити за режим из, тобож, ”патриотских разлога”.
Такође се не може користити ни аргумент – осим као показатељ крајњег бешчашћа – да поједине институције и њихови представници морају остати ”изнад” свих подела у друштву, при чему се непрекидно понавља како су управо те институције од прворазредног националног значаја, задужене да брину о добробити народа у целини, очувању његовог идентитета и итд.
Патријарх Порфирије је, не тако давно, говорио да се Црква бави политиком ”у изворном смислу, политиком као начином живота, бригом за опште добро заједнице”. Ако је то тако, ево прилике да покаже бригу за опште добро заједнице, и да стави на дневни ред седнице Синода усвајање саопштења којим би се јасно и недвосмислено осудило насиље режима према грађанима Србије (од којих се, ако је на то потребно подсећати, највећи број изјашњава као православни верници).
Или, још боље, да се такво саопштење усагласи у консултацији са свим другим епископима, како би имало још већу тежину. У противном, његове речи више неће вредети ништа, а ћутање се неће моћи другачије тумачити него као имплицитна подршка насиљу и лудилу.
Нота бене: ако су некоме у врху СПЦ симпатичне ауторитарне методе Вучићевог режима, и ако неко подржава режим зато што и сам практикује (или покушава да практикује) ауторитарност (која се, наравно, маскира у тобожњу бригу за ”народ” и ”цркву”), онда тај неко, или ти неки, не би требало да се изненада ако и њихов мали брод, који су везали за Вучићев велики брод (пун пара), потоне када диктатор у настајању падне са власти.
Пренемагања представника режима и њима лојалних (анти) интелектуалаца, о тобожњем нападу на уставни поредак или ”обојеној револуцији”, не означавају ништа друго него пут у ауторитарност, у укидање каквог-таквог легитимног поретка, где се владајућа гарнитура поистовећује са државом, а сваки вербални напад на њих се поистовећује са нападом на државу.
Правити се да је стање редовно, кад није, позивати се на нека висока начела и правила понашања која треба да важе за демонстранте и све противнике режима, док се режим, непрекидно, већ више од десет година, служи свим могућим манипулацијама, лажима, притисцима, померајући границе лудила у јавној сфери – је у најмању руку нечасно.
Извор: Аутограф
