Пише: Милош Лалатовић
Често данас видимо да супротстављене стране се утркују у наоружању. Те ови невидљиви авиони, ракете са великим дометом, нуклеарно оружје, беспилотни дронови и да не идемо даље. Али ко стоји иза читаве те ујдурме? То је право питање. Ко су људи, који могу да употријебе све те справе? Какво је њихово ментално, а прије свега духовно стање, и да ли су они сами већ поробљени од невидљивих непријатеља, демона? Јер, ако јесу, и ти људи су попут свог тог оружја само механички уређаји у власти господара таме овога свијета. Ту долазимо до тога, да нама нијесу главни противници сви ти политичари, народи, њихово наоружање, него да се ради о много извјежбаним и опаснијим непријатељима. Није у питању ни конкретни народ ни читаве алијансе. Морамо прво провјерити да и ми нијесмо, а врло могуће да јесмо, бар у некој мјери, поробљени од ових невидљивих ентитета. Да нијесмо ми сви лудаци који навијају за побједу у воденици смрти? ,,То, убиј их, поруши им зграде, убиј им“… А неко се само слатко смије, нашем навијању, неки човјекоубица. Од искона. А одакле је настало све то наше стање? Из помрачености ума. А зашто нам се ум помрачио? Од гријеха.То је био дугачак процес, није се десио нагло. Деценијама, стотинама година је то трајало. Па и читаву људску историју. Све више и више. На крају се завршава тим ,,примитивним“ средствима високе технологије, које у суштини нијесу ништа више на морално -цивилизацијском нивоу од лука и стријела, само што се овим постиже већа убојитост.
Милош Лалатовић: Ник Дрејк, легенда, коју свијет за живота није примијетио
Можда су и та оружја показатељ моралне наказности, јер умјесто да правимо стратегију против невидљивих непријатеља, ми смо сав потенцијал усмјерили једни против других. Све те бесане ноћи научника, да пронађу што разорније ракете са високим дометом, нуклеарне бомбе са што јачим набојем. И шта ћемо кад се сви поубијамо, кад све разоримо, и схватимо да смо преварени од духова поднебесја? Покушаћемо ово моћно оружје против њих да употријебимо. Но, авај, они се неће ни најмање уплашити. Можда ће нас наговарати да га и употријебимо. Још један пут, барем. А тај пут за нас може бити последњи. А онда ће се главни од њих, вођа поднебесних сила, Сатана, окренути ка Богу и рећи, ето за какве си се будале ти жртвовао, мене су послушали, а не Тебе.
Али, на срећу увијек има мало стадо оних који слушају доброг Пастира. Нијесу то неки наизглед моћни свјетски људи, богаташи, политичари, људи из тајних друштава.То су они за које најмање очекујемо, радници, који раде за биједну плату и не ропћу, бескућници, понижени и увријеђени, монаси по разним гудурама. Њих у многим и премногим политичким анализама и не помињу. Говори се само о томе шта ће урадити овај или онај политичар, који не зна ко му главу носи, али тај који му је носи, свјестан је своје зле улоге. И тако да не дужимо. Требало би прво ударати на центар, а то је пакао, ад, шеол.Тамо се доносе све одлуке против свих нас ма са које стране долазили. А то нећемо успјети, ако се не обучемо у “свеоружје Божије“.
