Пише: Драган Јовићевић
Песма Ружо румена орила се хорски Косјерићем минуле недеље, а сам снимак на коме глумац Драган Јовановић попут диригента стоји пред окупљеним грађанима и даје додатну подршку већ узаврелој атмосфери усред локалних избора у том месту само песмом и њеним већ дирљивим стиховима, постао је виралан захваљујући друштвеним мрежама у само неколико минута и сасвим сигурно обележио је ову изборну недељу. А како и не би, када је песма увек најбољи лек, против неправде посебно. За Драгана Јовановића то је био само један у низу наступа изван глумачке позорнице, којима јасно заузима став да, какав год исход избора био, само је један могући завршетак ове комплетне друштвене кризе.
И док страшно недостаје на телевизијским екранима и на позоришним даскама, посебно онима којима је остао дубоко урезан својим незаборавним улогама у Југословенском драмском позоришту и данас култним представама као што су Позоришне илузије, Чикашке перверзије или Буре барута… Драган Јовановић појављивао се последњих месеци у јавности у потпуно другој улози – подржавајући студенте и протесте. Уочи највећег митинга у историји одржаног 15. марта написао је песму Знам која је достигла рекордне прегледе на интернету, а прошле недеље доспео је у центар пажње због једног бизарног инцидента, када умало није стигао на трибину у Косјерић на коју су га позвали студенти, јер су гуме на ауту мистериозно попустиле. Колико је у земљи заиста догорело, кад је проговорио о свему ономе што нас тишти, уместо комоције коју је себи обезбедио далеко од узавреле престонице.
„Догорело је до коже“, одговара нам Драган Јовановић, док седимо у његовој кући у Земуну. „Ја сам по природи аполитичан. И имао сам бројна непријатна искуства из пређашњих револуција, односно протеста. Тада сам схватио да политика није за мене и да нема потребе да се тиме бавим. Али сада, после свега, човек не може више да седи и да мирно посматра све ово што нам се дешава. Чак ни ја, који сам себи освојио слободу тамо горе на планини, не могу да живим у природи с птичицама, а да се у земљи дешавају невероватне ствари. А све ово што се дешава је једна комедија апсурда, која је превршила све мере и границе. И сада мора да се иде до краја, да се истраје, а не као у случају претходних револуција када смо се договарали, а крај нисмо дочекали.“
Шта сте то хтели тако страшно да кажете на студентској трибини у Косјерићу? Сви су писали о гумама, а нико о ономе о чему сте говорили…
Пре свега тога, направио сам план који се звао „Турнеја четири скакаонице“. Не знам да ли знате, али то је из наше младости врло гледано спортско такмичење. А ова младост која нас је разбудила, вратила ме је у моју младост, и некако су се те скакаонице из прошлости поклопиле са скакањима која су симбол студентских протеста. Тако су моје четири скакаонице осмишљене овако – мој „Оберсдорф“ било је моје појављивање у Београду на Железничкој станици и тај први скок се звао „Хоћемо изборе“; уследио је „Garmiš-Partenkirhen“ у Шапцу, где сам дао подршку мојим колегама који протестују због услова у позоришту; „Инзбрук“ је био у Пожаревцу, где имам и родбину па сам искористио и њих да видим али и да се појавим да подржим грађане и студенте; и на крају „Бишофсхофен“ је Косјерић, као моја завршна „скакаоница“ (смех). И тако сам отишао у Косјерић. Питали су ме шта бих рекао на трибини, а ја сам одговорио да више не знам шта да кажем. Али не зато што не знам како да се обратим људима који су били тамо. Напротив! Ту су дошли људи којима је већ све јасно. Моја суштина је да допрем до оних који су нажалост уцењени, и да порадим на њиховој савести. А с људима на трибини било је дивно. На крају су тражили да чују песму Знам, а онда и да певамо Ружу румену. И у томе нема ничег страшног.
Да ли вам се чини да све делује као да је узаврело, али власт као да нам поручује да немамо чему да се надамо?
Не мислим тако. Мислим да је ово велика победа свих нас, која се догодила већ у самом старту. Питање је само како се долази до коначне победе? На тој трибини рекао сам да смо ми већ победили, јер тако заиста и мислим. Али ја немам увид у то како други размишљају. У сваком погледу, ја тражим људе. У сваком човеку. Срећом, још се ниједном нисам срео с погледом звери и надам се да нећу. Најлепша је она победа без борбе. Довољно је то што иза нас стоје истина и правда. Јер само тако је човек непобедив. Зато је мој утисак да је све супер и да само треба стрпљења.
Песму Знам сте написали уочи велике побуне 15. марта. Сам почетак Србија ми у сан дошла… делује тако дубоко емотивно. Да ли сте тај почетак хтели да адресирате управо генерацији која се бори за бољу земљу?
Наравно. Иначе, почео сам песму тим стиховима, јер сам заиста сањао нашу Србију као особу. У сну ми се појавила и била је прелепа. Читава слика око ње саме била је охрабрујућа. Она се и смејала и плакала. И као што је то моје буђење из сна било прелепо, сматрам да је и ово „буђење из сна“ исто тако прелепо. Као да смо тада успели све, а неко нам је рекао – све је у реду, треба само воље и заједништва. И онда је кренула та моја жеља и потреба да поделим то с људима. Али пре свега, осећао сам потребу да упозорим на неке ствари које не смеју да се десе. Ужасно сам се бојао крвопролића тог 15. марта. То би био највећи пораз за све нас. Мислио сам да том песмом могу да „бацим неке чини“, да се неко случајно не шали с тиме. Међутим, наша власт, како је довитљива, смислила је паклен план како да не пролију крв, али да ипак поплаше људе. Али они не разумеју да су тим потезима управо они најбоља пропаганда ових протеста. Нико не ради бољи ПР за студенте, од ове власти.
Та генерација која је и покренула побуну заправо не зна ту лепу земљу, они су рођени у Србији која је све више тонула. Даље у песми кажете Децо моја… ко је бољи не знам ја, све до дана судњега… Како генерацији која нема много стрпљења објаснити ситуацију да ће борба за будућност какву су осмислили дуго трајати?
Баш сам једном био са студентима и објашњавао им управо шта ти стихови значе. Често сам у животу пратио људе како се мењају, како их привлачи комоција, посебно кад открију начин да дођу до мирног а богатог живота. Питао сам онда студенте да ли могу себе да замисле за 20 година, а они су занемели. Али ја верујем да су они препознали вредности људске. Јер све ово што се дешава креће од тог њиховог препознавања. Оно што морају да знају јесте да до тога није лако доћи и није лако изборити се за тако нешто. Али исто тако, морају да знају да када се буду изборили против свега овога, биће први у свету по невероватном успеху. Том победом ће ићи испред и западне и источне Европе, и свих познатих цивилизација. Ми ћемо тако постати пламичак који ће водити све младе људе овог света, који су њена будућност.
https://www.youtube.com/shorts/dehchpLWOnY
И то је предивно! Можемо ми унедоглед да разговарамо о томе колико су понеки студентски поступци исправни, да ли је требало ићи у Стразбур и тако даље. Али будућност припада њима, и ја сам спреман да се борим без обзира на то да ли греше у неким одлукама или не. Јер до студентских протеста, мислио сам да се таква енергија више никада неће десити и да је ја нећу осетити у животу. Знате, ја сам изабрао другачији живот. Живот у природи, далеко од града и суровог капитализма. Сада, моја парола је – „За децу и отаџбину!“ Ту сам и бићу. И живи се не предајемо.
Одричем се сваког ко у моје име заводи тираније… одричем се сотоне… Иако су ти стихови били те ваше „чини“ за 15. март, сад можемо да проширимо њихово значење на општу корупцију и колапс друштва?
Апсолутно, то је сада општа прича. Тим стиховима само покушавам да пробудим савест и код оних људи који изгледају као да немају савест. Јер ја верујем да сваки човек има савест и да сваки човек има у себи нешто добро. То добро се само негде скрило и чека тренутак када ће изаћи. А знам да скривена савест може много да боли. Ти стихови су били мој последњи позив онима код којих још постоји шанса да се пробуде и схвате о чему се овде ради, и да се прикључе овој најлепшој могућој ствари која се дешава код нас, а коју су спровели студенти. Потпуно је генијално то што ми имамо децу која су спремна да се боре за своју земљу и правду, за истину и вредности. А то је предуслов да они не оду одавде, већ да добију место где ће да се воле. Никада није постојала таква љубав међу младима. Они су одрастали удаљени једни од других, што због ових „корона“ што због модерних технологија. А сада су најзад почели да шетају по својој земљи и да гледају колико је лепа. А неко то хоће да уништи! Јер тај неко не може да поднесе лепоту и љубав. Увек је тако било у борби добра и зла. Зло је увек имало далеко више и оружја и адута. Јер много је лакше бити зао. Није лако бити човек. У ово време, бити човек је можда и највећа титула која постоји. А управо се студенти боре за то. Е онда наш председник и патријарх зову то обојеном револуцијом. Па и јесте обојена, али обојена је крвљу оних несретника који су страдали испод надстрешнице и ове деце што су добијала батине и коју су газили колима.
Али већ пола године не видимо много конкретних буђења савести. Да ли је могуће да је корупција толико прогутала човека, да је у појединцима убила те примарне емоције?
Корупција је веома дубока. Ја сам још раније хтео да предложим да се направи референдум у Србији, да питамо људе да ли уопште желе правну државу. И ако би било тајно гласање, не знам колико њих би рекло да су уопште спремни за то, јер би се тако видело колико је њих упетљано у читав колоплет разних мутљавина. То је сива зона нашег друштва. Ти сиви људи мисле да могу да узимају на сваком кораку, и то чини нажалост највећи број наших грађана. Али, они имају шансе да постану бели. Црним људима је теже да постану бели. Код сивих, може доћи до буђења савести. Они имају прилику да попричају сами са собом, да се погледају у огледало. Али изгледа да то не смеју да ураде, јер знају у којој мери је погрешно то у шта су се уплели.
Како ви као глумац гледате сву ову шмиру, лошу глуму коју нам приређује власт свакодневно са медија који су под њиховом контролом? Који је ово жанр? Какав је глумац председник државе?
Све ово су пародија и апсурд. Тужно је све то гледати. Тужно је видети на ком је то нивоу уопште. Председникови саветници, Израелци чији сународници широм света чине велика недела, вероватно му говоре да је наш народ примитиван и неписмен, и да је потребно само појављивати се нон-стоп на телевизији, а да нема везе шта ће се говорити. И да је потребно да се форсирају емоције, често да буде љут, да има непријатеље, да га опседају разни „мишеви“ и „зле виле“. Много тога се у нашој Србији продало и издало, само да би се остало на власти. И онда он прича како економија цвета док наш народ живи у инфлацији и бори се за елементарне потребе! Па какве везе има то што „економија цвета“, кад ти немаш душу и кад ниси човек? Али ништа боље није у остатку света. Цео Запад је огрезао у интересу. Апсолутно их не занимају људи. То је једно робовласничко друштво, где они покушавају да се још више обогате. Знају само да цртају оне линије, а народ пропада и нестаје, претварају их у обичне робове, који су навучени на робу и новац, на све што је површно, а за шта мисле да их чини срећним. Шта смо то допустили себи?
Власт не престаје да нас изненађује бизарностима, а једна од њих је и Ћациленд. Када окренете леђа и одете из Београда у вашу кућу на планини, а оставите иза себе Ћациленд, како вам изгледа уопште наша престоница?
Да није тужно било би много смешно. Мој унук има осам месеци и добио је оградицу, коју ми у кући зовемо Ћациленд (смех). Ја мислим да сву бизарност наше свакодневице морамо претворити у смех и расположење, у нешто добро. Треба је третирати као неку алхемију, да не бисмо скренули. Јер слушамо свакодневно невероватне ствари, апсурдне и глупе. И често помислим – јао људи, па јел’ ви видите ово, јел’ могуће да ово некоме одговара… Како не видите да човек на челу наше државе лаже чим зине и лупета, а најчешће не зна уопште шта прича?! И ферцера док говори. А код нас у глуми, увек ферцера онај глумац који не зна шта ће са собом на сцени. И тако је председник постао мој колега, додуше не прави, али постали су и други председници као што су Доналд Трамп или Володимир Зеленски, додуше он и јесте глумац, па зна и како се ферцера, али о њему и да не причам. Сви су они моје бивше колеге, пошто сам ја баталио глуму… (смех) Али мене нервира то што те бизарности и намештаљке не виде сви. За то не треба неко образовање. Само када се види наш председник, како изгледа и како се понаша, одмах је јасно да је у питању неко несигуран и неко коме апсолутно не може да се верује. Исто је и са лошим глумцем на сцени. Ако трепће, ништа му не верујете.
Да ли пратите штампу? Медији су вулгаризовани до бесмисла…
Штампу не пратим, али гледам доста телевизију. Гледам и њихове медије, јер ме то занима феноменолошки. И почео сам, као и наш председник, да пишем роман (смех). Али драго ми је да га нисам пре времена заокружио. Јер десила се ова побуна, која је материјал за сва времена. Пробаћу да из свега овога извучем добро. Не желим да овај период посматрам као нешто тужно и гадно. Сматрам да морамо да се држимо овог правца, да њиме идемо. Нема одустајања!
Спомињали смо ваше одустајање неколико пута досад. Морам да признам да мени, као некоме ко је гледао небројено пута представе Чикашке перверзије, Позоришне илузије, Буре барута… у којима сте играли, недостајете на сцени. Да ли вама сцена недостаје?
Морам признати да ми не недостаје (смех). Мени је писање увек било нешто најдраже и најлепше. Али то не значи да се ја нећу вратити једног дана глуми. Посебно ако буду студенти одлучили тако на пленуму (смех). Можда ћемо и одиграти Чикашке перверзије у овим годинама, што би било баш занимљиво. Први задатак у уметничком делу мог стваралачког бића јесте писање романа. А друга је снукер. Почео сам да га играм и то јако добро. Ја сам спортиста по природи, нисам могао никад без спорта. Али после проблема с леђима, морао сам и од спорта да одустанем. А сада сам открио снукер. И већ идем на турнире по Европи (смех). Не би Тесла то играо и волео, да није лепо.
Пошто смо почели са стихом песме, можемо и да завршимо. Последњи стих Будан чекам нови дан… како вам сада изгледа, да ли је тај дан близу или смо све даљи од њега?
Не знам да ли је близу. Али сам сигуран да ће осванути. Сигуран сам да је ова енергија незаустављива и да ће тај дан једном доћи.
Извор: Радар
