Пише: Вук Бачановић
Студенти у Србији нису само блокирали своје факултете. Они су, први пут послије тридесет година, подигли камен испод којега је, довољно видљиво за све, изгмизала маса шкорпиона и гмазова, од којих више ниједан не може увјерљиво негирати да је оно што јест. Чак ни политичка неутралност, која им се најчешће спочитава као штетна, то није с аспекта свега онога што се захтијева од истинске политичке алтернативе. Односно, која би то тачно била гаранција да би нова власт радила нешто другачије од Вучића? Би ли имала своје корумпиране повлаштенике који би, кад-тад, проузроковали сурвавање неке друге жељезничке станице? Какав би однос имала према мултинационалним рударским компанијама које не одустају од свога наума да Србију, али и Босну и Херцеговину, претворе у литијумску пустињу? На који начин би се поставила према Косову и остатцима српског народа који тамо још увијек пребива? Какву би политику водила према српским братственицима у историјском страдању широм свијета — Палестинцима, сиријским хришћанима и Друзима, јеменским Хутима?
Историјски тренутак у којем Европска унија ископавање литијума у Јадру проглашава својим стратешким пројектом, Трампова администрација испипава терен за претварање Србије и сусједне Босне и Херцеговине у територије за депортацију стотина тисућа нежељених миграната из Сједињених Држава, а пропагандни дијаграм који је заузео мјесто предсједника државе очајнички настоји сачувати своју позицију (лажном) изјавом да је Србија једина европска земља која испоручује оружје Израелу — држави која је признала Косово као независну — у вријеме етничког чишћења и геноцида у Гази, показује да студентска неутралност није одраз наивности, него запрепаштености тежином историјског терета лицемјерја и зла предатог њиховој генерацији.
Излишно је поново објашњавати што значе рудници литијума у Јадру и у Лопарама, као што је излишно објашњавати да прихватање америчких нежељених миграната не би био хуманитарни чин, него ново поглавље империјалне политике депортације читавих народа ради корпоративних пројеката — политике која је данас на дјелу у Гази, а сутра врло лако може бити и у Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори, када ће се сви они који одбију економску нужду наћи у опасности да једноставно буду депортовани у неку другу земљу, гдје неће бити на сметњи просперитету.
У том смислу, студентска побуна која „одоздо“ измирује балканске хришћане и муслимане, у ужем смислу Србе и Бошњаке, није само пука манифестација младалачког идеализма, него можда један од најмудријих и најплеменитијих чинова у нашој модерној историји. Јер то није само порука међусобног уважавања у облику припремања халал и посне хране, него, без икаква претјеривања, питање физичког опстанка.
Исто тако, сви они политичари и вјерски лидери који су након овога пожурили указивати на „природност“ мржње и подсјећати нас ко су „они“, што су „нама“ радили и како су разни крволоци и башибозук из прошлости заправо наши јунаци — нису једноставно само покварени, глупи и зли. Они, што несвјесно ради патолошке глупости, што сасвим свјесно ради демонске похлепе и себичности, врло предано раде на томе да се сваком антиколонијалном политичком дјеловању на Балкану затре сваки траг.
Управо зато, ова студентска побуна није само бунт – то је крик памћења, отпора и одбијања да се живи у туђим сценаријима и предоџбама. Њихова наизглед „неутрална“ позиција у суштини је радикално одбацивање свих понуђених лажи – и оних властодржаца и оних који би да их замијене без да ишта промијене. Она је одбијање да се прихвати да је судбина региона унапријед одређена, да нема мјеста за глас који не тражи синекуру и свеопшту тупост, већ истину. У тој тишини, у тим исписаним паролама, у том одбијању да се буде дио труле подјеле на „наше“ и „њихове“, крије се најава нечега много већег од дневне политике – могућност да Балкан напокон проговори својим, а не туђим језиком. Оним који их је прозвао, ни мање ни више него нацистима.
Ваља овдје цитирати давно заборављеног хероја деколонизације Емеа Сезера из његове „Бесједе о колонијализму“ (Discours sur le colonialisme, 1950):
“Дође и мој ред да изрекнем једну формулу: колонизација — то је свођење човјека на робу.
Чујем хук олује. Говоре ми о напретку, о „успјесима“, о болестима које су излијечили, о стандарду што је наводно подигнут.
А ја говорим о друштвима изнутра испражњеним, о културама које су прегажене као трава војничком чизмом, о установама које су систематски рушене, о земљама које су на силу отете, о религијама које су у парампарчад разбијене, о величанственим умјетнинама које су збрисане као да никад нису ни постојале, о изузетним могућностима које су ишчезле у диму и прашини историје.”
Ако ова генерација остане досљедна, ако упркос свим притисцима сачува морал и храброст да одбије и подјеле и обећања моћи, онда ће управо они који су сада у првим редовима блокада бити запамћени не као „деца која нису знала шта хоће“, већ као они који су знали шта више не смије да буде. Историја им можда неће одмах одати признање, али ће имати последњу ријеч. А она ће гласити: почело је с њима.
Текстови објављени у категорији „Гледишта“ не изражавају нужно став редакције Журнала
