Пише: Соња Томовић Шундић
Професор Јеремић је академски надмено упозоравао да ће се држати свог уваженог професорског позива да би се у књизи Нарцис без лица, спуштао, противно свом обећању, до најнижих коментара и увредљивих опаски
Седам поглавља једне заједничке повијести у Гробници за Бориса Давидовича, чији је срећан завршетак био једино у томе што је дјело објављено, по ријечима Јосифа Бродског, били су повод за бесомучни напад на аутора, посрнуће умјетничке критике која се руководила политикантским разлозима. На тај начин се отворио простор за најважнију полемику која је вођена у јужнословенској књижевности у последњим декадама двадесетог вијека.
Гробница за Бориса Давидовича угледала је свјетлост дана 1976. године и недуго затим постала предмет мучне расправе и оспоравања, које је некад добијала ток озбиљне академске критике, чије посљедице трају до дана данашњег. Све усљед нерашчишћених рачуна прошлости, немоћи суочавања са фашизмом и стаљинизмом, што је за Киша била морална обавеза сваког писца. Ако за интелектуалца двадесетог вијека постоји само један испит савести, осуда двије тоталитарне идеологије, онда је Данило Киш положио са највишом оцјеном, испунио списатељски дуг у разобличавању мрачног раздобља европске историје, указујући на страшне злочине који су утицали на конкретне судбине јунака његове литературе.
Спор око Гробнице, то перфидно омаловажавање њене оригиналности, заправо је миљама удаљен од онога што је била главна интенција аутора, осуда сваког вандалског понашања и хулиганства. Невина жртва нашла се очи у очи са подмуклим џелатом, који жели да по сваку цијену докаже њену непостојећу кривицу. Очито, резигнација се јавља на крају, усљед схватања да је то књига која не пружа утјеху и не завршава се надом у победу и која не носи у себи оправдање злочина, у име историјског напретка, у име кретања историје.
Кишова негација дијалектичког кретања историје, марксистичке шеме на којој се оснива историјски прогрес према утопијској пројекцији бескласног друштва и комунистичка будућност човјечанства, као законит прелазак из капитализма – назадног друштвеног поретка, у идеални, темељно се доводи у питање. Писац је оспоравао револуционарно прогањање као метод долажења до савршеног друштва, изводио прагматични доказ о злочиначком понашању револуционара који на крају страдају и сами од мача револуције. Свети циљеви о праведнијем друштву, упрљани су репресивним средствима за њихово успостављање на историјској позорници, насилничко понашање не може бити пут за формирање добрих међуљудских односа, или демократије. Тај сумрак хуманизма истакнут видљиво у судбини Бориса Давидовича, разљутио је оне који су оспоравали пишчев свјетлоназор, убијеђених марксиста, доктринара, опсјенарски заведених идеолошким начином мишљења. Управо државној вољи комунистичке партије Југославије, која је била не само странка, већ власт која се понаша као странка, и чијем дјеловању, будући да је настајала по узору на бољшевике, нису непознате све оне методе свирепог малтретирања у Совјетском Савезу, као у случају Бориса Новског, и које су примјењивали на своје идеолошке истомишљенике, колико и на стварне противнике.
Киш је био свједок, побуњени интелектуалац, а Гробница, непријатно штиво о овим инсценираним – политичким суђењима у Југославији након Другог свјетског рата. Он је загазио у сам епицентар идеологије зла, и зато је одговор режима морао бити брз, ефикасан и бескомпромисан. Умјесто стварног разлога, оштрица критичара била је преусмјерена на квазикњижевне опсервације, дисквалификацију на темељу узвишене академске дебате о наводним пропустима у његовој неоригиналној, књижевној творевини. Све у свему избјегавали су да се дотакну главне теме, невиних жртава комунизма, јер их је то исувише добро подсјећало на властита искуства, на сличности са постојећом политичком стварношћу. Могућност смишљања политичких афера, била је одстрјел за сваког ко не мисли на догматски начин. Бавећи се ефемерним странама Гробнице, цитатима и њиховом изворношћу настојали су да замаскирају своје праве намјере, и налогодавце у сјенци, заобилазили суштину хумане поруке дјела, ту снажну осуду комунистичких гулага, страдање недужних људи, жртвовање милиона зарад неке имагинарне среће у будућности.
Нема сумње, инспирација књижевним насљеђем, филозофским текстовима, вјера у моћ знања и просвјећености, колико и изворно животно искуство, утицали су на Кишову ревизију дотадашњих пракси писања у нас која је имала огроман утицај на писце након њега, јер су они знали да треба баш тако писати.
Киш је смјело крочио у наш књижевни Пантеон, намјеран да про-говори о политичкој индоктринацији која сужава видике, поставши апологета борбе против злостављања, све оно што нас поучава и држи будним. То је био аларм за узбуну, отрежњење од мрачнога лавиринта политичких пракси које су погубиле везу са моралом, и себи дале за право да штите искључиво властите интересе, моћ и опстанак на власти. Ту бескрупулозну силу која се концентрисала у рукама вођа фашизма и стаљинизма, и њихових партијских послушника – бесловесне масе – друштвену контролу, Киш је раз-откривао у коријену, а њихово дјеловање на појединце приказао у бруталном свијетлу. Тиме је нужно морао изазвати нервозу својих савременика, нечисту савјест, оних који су отворено или прикривено подржавали југословенски комунистички поредак.
Због тога је полемика која је врхунила у радовима универзитетског професора Драгана Јеремића, добијала свечани тон, изречена са уважене академске разине и несумњивог образовног хоризонта критичара, како би се Киш одстранио из југословенске књижевности као недостојни преписивач туђих текстова, без трунке аутентичности. Тако би се његова основна идеја: бављење жртвама стаљинистичких чистки, индиректно довела у питање, или макар ставила у други план. Професор Јеремић је академски надмено упозоравао да ће се држати свог уваженог професорског позива да би се у књизи Нарцис без лица, спуштао, противно свом академском обећању, до најнижих коментара, увредљивих опаски, и уз сво позивање на Кантов категорички императив, покушавао да сроза Киша, уништи га као писца – ствараоца, ниподаштавајући његову личност и таленат. Његова примједба да је бијесом разиграна машта, и склоност измишљању – лагању, својство Кишове необуздане личности, могла би се с правом примијенити на њега, аутора Нарциса без лица, који је као доктор Тулп, у Рембрантовој слици Час анатомије доктора Тулпа, настојао да својим велеученим размишљањима о књижевном стварању и његовој супротности – имитирању, укаже на канон епигонског писања Данила Киша.
Све у свему право на слободну критичку реч (Нарцис без лица, Нолит, Београд, 1981. стр. 7), настало је као тежња да се објелодане неистине Часа анатомије, а његова Гробница за Бориса Давидовича, објелодани као показатељ имитаторског поступка у коме се поткрадају туђи текстови. Јеремићева надобудна размишљања о литератури, у опреци према преузимању творевина других аутора, бесмислу преписивања, је покушај да се преко важне теме о стваралаштву у књижевности, укаже на Кишову узалудну одбрану од имитаторског поступка. Свеједно што је аутор Гробнице указивао на смисао постмодерног артизма, коришћења документарне и историјске грађе, књижевних и ван – књижевних текстова, јеремићевска оптужба за епигонство покушавало је да остане на снази. Епигон настоји да се огледа у туђем делу, али у овоме нема његовог лица, већ лица онога ко је то дело створио (Нарцис без лица). За очекивати је онда да у Гробници, читалац одмах препозна конгломерат препричаних, позајмљених, имитираних и директно преузетих туђих остварења, што наравно није случај. Кишова стваралачка машта од свих тих сегманата направила је ново дјело, које прије његове списатељске интервенције није постојало ни у једној форми, ни реалној ни идеалној. Та нова уцјеловљеност, састављена од различитих фрагмената, преузетих из животног или књижевног искуства, добија аутентичну форму, у функцији је основне теме и изградње фабуле која има по свему један самосвојан дух.
Професорка Соња Томовић Шундић представила књигу „Његош у ликовности“
Сасвим у стилу високе критике Јеремић пише да је у Часу анатомије, аутор опхрван бијесом и мржњом, наоружан иронијом и сарказмом, док је он угледни професор привржен стоичком идеалу, гле чуда, благости, разумности, душевне величине, па гнијев Кишов држи одвратним и ружним пороком (Нарцис без лица). Притајени цинизам у јеремићевском саморекламерству, према коме је он учитељ – благоразуман и пун врлина, у ствари импутира жртви његовог бесомучног напада, разјареност, неправичност, и бијес, што не доликује толико пута истицаној његовој уваженој академској персоналности. Ни ово иронијско подметање сопственог емоционалног расположења другом, не може скрити количину гнијева, отровну стријелу упућену Данилу Кишу, лице критичара које у огледалу туђих дјела заправо огледа сопствене фрустрације, једног недореченог, а сада и све више заборављеног аутора, који српску културу није задужио никаквим значајнијим стваралачким дјелом. Завист филозофа, не-ствараоца у односу на књижевника-ствараоца је могући повод за покушај истјеривања Киша из идеалне државе, јер он својим дјелом ремети поредак у коме дефилују све сами генији са аутентичним остварењима. Управо тако се поступа према сваком ко мисли друкчије, у њему види непријатеља кога треба посјећи разорном ријечју: Нема сумње да је за њега хуманист апстрактна именица, а полемика начин да се, под изговором слободе израза, утврђују неистомишљеници (Нарцис без лица). Тачно, у Часу анатомије, Кишов бритки ум одиста је сјекао као скалпелом сва подметања и инсинуације изречене под плаштом књижевнотеоријског разглабања о његовом преписивачком умјећу. Мада је настојао да вјешто замагли своју главну оптужбу да је Гробница, дјело без икакве естетске вриједности – лажна вриједност, крађа туђих стваралачких напора, Јеремић је увријеђен Кишовим виспреним одговором, жестоком реакцијом у којој је до израза дошао његов горштачки темпераменат. (“Киш је изданак једне одређене друштвене средине у којој култура представља танак слој привремено прихваћене уљудности, а не трајну оплемељеност душе”, стр. 12) Та стратегија конципираног подривања пишчевог рада, наишла је на креативну одбрану у интелектуално конципираној одбрани, по обдарености ништа мањој него што је изражена у његовим списатељским залагањима. У тој Аријадној нити, чудовиште је било умтрвљено ингениозним опаскама једног талентованог писца, имагинативног, и окретног у свој тој играрији ријечима, досјеткама и иронијом која је цијелој ствари давала ореол спектакла.
Свјестан да је критика у односу на имагинативну књижевност инфериорна, Јеремић се не либи да напише: Кишов гнев у Часу анатомије је најјаснији пример понашања увређеног писца који има моћ да се грубо свети онима који су открили неоригиналност и безвредност његовог дела. Као свевидеће око, полемичар Јеремић, приписује себи у заслугу да је детективским поступком, као исљедник, разоткрио Кишову превару, и све оне који су дотад само сумњали, увјерио у безвриједност његовог дјела. У настојању да га оклевета, професор се збиљски потрудио, поредио његов текст са текстовима других писаца, указивао на мјеста крађе, оптуживао за неоригиналност, а ниским недоличним нападом и на личност самог писца. Но све његове аналогије, показивање на шта се све Киш угледао, само су дио његове основне стратегије да дезавуише писца, баци проклетство на његову књижевност, дату из високоумног књижевно – критичког пера наше свеколике културе. Оптужујући Киша да је усљед своје духовне незрелости неспреман да смирено прихвати доказе о сопственој књижевној несамосталности, уважи истину која треба да стоји изнад свих интереса, Јеремић је кобајаги стао у заштиту националне књижевности која не треба да каска за земљама с јаким културним развитком и епигонски опонаша и поткрада њихова књижевна остварења. Оно што се јеремићевском приступу чини природним је брига за културни живот, спречавање да се не-ствараоци увуку под њене скуте, осуди опонашање књижевних величина Европе, како би се јавна сцена учинила транспарентном. Домишљати Јеремић осудом клановских сукоба, заправо је доливао уље на ватру, дијелио књижевне посленике: за и против Киша, утицао да књижевна питања добијају политичку димензију, добробит која може произаћи за књижевност, упућивањем писца на праве вриједности, критичким опаскама најниже врсте.
Не само да омаловажава Кишово дјело, Јеремић у свом препознатљивом маниру гледа с висине на његову личност: Оно чему при том желим да се представим нису Кишова личност и његов начин писања, него бахатост, мржња, лаж, незнање, стваралачка неспособност и одбацивање права на критику (стр. 18). Није се шалити са овим начином ниподаштавања, све у неком општем интересу књижевне критике, јер критичар је свјестан да саопштава истину, чиме признаје да врши насиље над мишљењем, својим неуљудно изреченим тврдњама: Мој циљ није потући противника него га поучити (стр. 19), вели Јеремић, како би стручном експертизом навео Киша да спали своје дотадашње књиге. Зато јер су безвриједне и почне да пише на јеремићевски начин, и тиме завриједи афирмацију и одобравање њега као великог зналца књижевности. Све то у име моралне истине, којој се критичар клања до земље, непоткупљиво одан моралним врлинама, части и поштењу. Ништа није тако порочно него очигледно памфлетско иживљавање над писцем, узимати као моралну истину своје личне циљеве и проглашавати их за необориве чињенице, политичке мотиве преформулисати у злонамјерна измишљања, себе арогантно држати за овлаштеног судца великог реномеа у књижевним стварима. (“Ни данас не могу да схватим зашто је Киш баш мене прогласио за главног непријатеља, сем ако то није учинио зато што сам био члан жирија за Андрићеву награду, коју он није добио, и добитник Октобарске награде коју је он узалуд очекивао”, стр. 23)
На неки начин аргумнетација Драгана Јеремића у књизи Нарцис без лица, изгледа логична и убједљива научна експертиза, а заправо је лажна, справљена према априори постављеном задатку да се раскринка Киш, без обзира на естетску вриједност његове прозе. Оспорава се филозофија слободе и морал који заступа, са литерарном висином његовог модуса приповиједања. То значи одговорити на стваралаштво клишеизираним репликама, коментарима без аутентичне критичке мисли, бављење формом, а не суштином. У основи овај формалистички приступ одиста је проналазио фрагменте туђих текстова, идеја и мисли, ликова и фабула у употријебљеној нарацији, али је испуштао из вида оригиналност цјеловите књижевне творевине, самосвојан језички исказ којим је писац изражавао темељније своје егзистенцијално становиште, упражњавао стваралачко умијеће, постављао свој књижевни свијет, и софистицирано градио психологију својих јунака. Користио догађаје, историју и мит, обликовао у језику властита искуства која су узрастала до непоновљиве атмосфере времена.
Извор: Вијести
