Branko V. Radičević (Čačak, 1925 – Beograd, 2001) pesnik je krajnosti. Mladi ratnik (kao kurir partizanskog odreda Ratka Mitrovića dopao je zarobljeništva i u ljotićevskom logoru u Smederevskoj Palanci teško je oboleo i jedva preživeo) i boem u zrelom dobu; pesnik erosa, ali i smrti; autor nekih od najpoznatijih pesama za decu i proučavalac zapisa na nadgrobnim spomenicima (krajputaš je njegova kovanica); lirik i urednik u dnevnim novinama; pesnik antologijskih stihova i sirovo tesane građe za pesmu (ponekad i u istoj pesmi); osnivač Disovog proleća i Dragačevskog sabora trubača u Guči; reporter, filmski scenarista i etnograf…
Stogodišnjica rođenja Branka V. Radičevića prilika je da se podsetimo njegovog raznorodnog i bogatog opusa (autor je više od 70 knjiga poezije, priča, romana i zapisa, dve monografije i tri filmska scenarija). Tim povodom prenosimo ovde tekst iz Književnih novina iz aprila 1969. godine, a odlučili smo se za “Narednika Tanasija” (umesto za, recimo, znatno poznatiju, antologijsku „Ljubomoru“) jer je u toj pesmi vidljivija većina osobina njegove poezije, a o njoj govore i pesnik Ljubomir Simović, književni kritičar Predrag Protić, student mašinstva (sic!) Dragoljub Starčević i, što je retko, sam autor.
***
Ljubezni Tanasije
Tragom smrti, nogu pred nogu, ukradena molitvo.
Ovde počivaju kosti svih traženja sveta.
Razapete su ruke između omče i kamena.
I samo malo belog pod kolenima žene,
Naredniče Tanasije, ako si ljubavi ožedneo,
siđi na brdo Monmartr.
Lagao sam te, čoveče, za zlato, srebro ljubavi.
Pogodi me tugom, udariću te mehanom,
Žednimo li očevinom što ne žali
duboku noć i gorovite ruke!
Ljubezni Tanasije, boemijo solunska,
navrati iz svete smrti u najljubavniju postelju.
Tebi pevam, ratnička slavo, u čakširama gejačkim.
Još rapavim dlanom milujem Sedamnaestu.
I rastem, iz postelja, zadimljen kao tamjan.
Za malu Fransoaz što je otčipkala vreme.
I sad te prepoznaje po nosatim unucima.
Čvorava glavo, bekrijo, nosonjo najnosatiji,
svrati, stara kosko, na pravoslavno rvanje.
Lažnilo je zadimilo ljubav.
I već se spušta senka, nemoć i već kleca
najljubavnije koleno ovog sveta.
Zar lepotica da zađe u svoju poslednju noć.
Naredniče ljubavi, oj, tvrda srpska, glavo,
zavrni brčine crne, zagrči na vino crno
i baci je na plećine, ožednelu ko leto.
Tebe doziva ova noć. Tebe čeznu
nedoljubljene mladice.
Sa redenicima čežnje, sa napunjenim topom
nežnosti, sa britkom sabljom najveselijeg mesa,
sa čupavim obrvama gde sanak san ne sniva,
zar smrt da ti na put stane. Pogubi je.
I – evo: ide on – zvone zvona Manasije.
Notr Dam, Notr Dam, Tanabije, Tanasije.
***
Ljubomir Simović: Pesnikov put
Pesma „Ljubezni Tanasije“ potiče iz vremena najintenzivnijeg interesovanja Branka V. Radičevića za našu seosku sepulkralnu umetnost, i cela, svakim svojim detaljem, odaje jačinu tog interesovanja. Lik narednika-solunca, nosatog, sa crnim brčićima, u “čakširama gejačkim”, može se naći na svakom seoskom groblju na glavicama iznad Zapadne Morave, Betinje, Skrapeža ili Kladorobe.
Od kamenorezaca i seoskih pripovedača nasleđeno je i ono karakteristično jedinstvo tragičnog i grotesknog, na kome Radičević i gradi svoju pesmu
Reči ove pesme (mehana, očevina, žedniti, gorovito, čakšire, tamjan, čvorova glavo, bekrija, nosonja, stara koska, brčine, plećine, zagrčiti, mladice) mogu se čuti u onom bogatom svakodnevnom govoru svinjara, drvoseča i nepismenih pripovedača zapadne Srbije. I neke fraze, upotrebljene u pesmi, preuzete su direktno sa seoskih nadgrobnih spomenika (“ovde počivaju kosti”, “narednik Tanasije”). Od kamenorezaca i seoskih pripovedača nasleđeno je i ono karakteristično jedinstvo tragičnog i grotesknog, na kome Radičević i gradi svoju pesmu.
Oštro izvlačeći jaku liniju humora i, uz nju, bleđe i mirnije, kao njenu senku, liniju patetične tragike, Branko V. Radičević stvara jedan groteskno-tragičan lik, koji treba da izrazi jednu prenaglašenu i neiscrpnu vitalnost. Komičan, u gejačkim čakširama, s dugom i snažnom nosinom i s čvornovatom glavom, taj narednik Tanasije, posle kulminativnog stiha ove pesme (“Zar smrt da ti na put stane. Pogubi je”), kao kakav apokrifni svetac, praćen zvonjavom manasijskih zvona, kreće u jednu inadžijsku i bogohulnu borbu protiv “svete smrti”.
Taj osnovni smisao pesme povremeno se gubi i izmiče. Spoljašnji i manje bitni elementi zauzimaju u pesmi više prostora nego što je potrebno. “Najljubavnije koleno ovog sveta”, “najljubavnija postelja”, “kosti svih traženja sveta”, “redenici čežnje”, “napunjen top nežnosti”, “naredniče ljubavi” – sve su to znaci preteranog insistiranja na elementima drugostepene važnosti, koji skreću glavni tok pesme, nepotrebno opterećujući osnovnu misao.
Pesma “Ljubezni Tanasije” nosi u sebi osnovne vrednosti (bogatstvo jezika, jarka slikovitost, dinamična rečenica) i najčešće mane (brzo napuštanje motiva, preterana sloboda asocijacija, povremena patetika) Radičevićeve poezije iz vremena njegove najveće opsednutosti novootkrivenim izvorima. Meni se čini da je taj period, u kome je napisan “Ljubezni Tanasije”, period eksperimentisanja i oduševljenog ispitivanja tih novih izvora. Zato bi bilo dobro ovu pesmu analizirati jednom drugom pesmom, napisanom šest godina kasnije, kada su se iskustva zgusnula, oduševljenja stadožila, i kada su se spoljašnji efekti, ma koliko bili privlačni, ipak povukli pred stvarima bitnijim za poeziju.
Pogledajmo, posle ove pesme, pesmu “Sama”, objavljenu u novogodišnjem broju Politike. Obe pesme dolaze iz istog izvora. U obema pesnik gradi jedan ljudski dik, kao nosioca i središte drame. Posle uporednog čitanja, pesma “Sama” može da se shvati i kao pesnikova kritika pesme “Ljubezni Tanasije”. Sadržaj pesme je jednostavan: žena ispraća muža u rat, u polju je zatiče vest o njegovoj pogibiji, ona u volujska kola upreže dve krave i odlazi “na bojište, po mrtva vojnika”.
Nema jakih boja, nema bučnih metafora, ni suvišnih asocijacija, ni patetike. U četrdesetak kratkih stihova, bez nepotrebnih naglašavanja, mirno i potresno, Branko V. Radičević je iskazao jednu autentičnu, snažnu, antički jednostavnu dramu. Bez suvišnih detalja (za razliku od Tanasija, za koga znamo i kako izgleda, i kako je odeven), stvorena je jedna sugestivna tragična figura, izgrađena na onome što je njena suština: na svojoj drami. Sugestivnost veštine, uvek problematična i kratkotrajna, zamenjena je jakom i jednostavnom sugestivnošću neposredne tragike.
Jezik više nije znak bogatstva, već potrebe; nije više ornament, već izraz, Stihovi ne traže da ih ojača grč neobične inverzije, neće da se kroz četirkratno ponovljen vokativ uzvise do retorske gradacije, već se izgovaraju lako, sa disanjem. U prvom slučaju, tako, imamo pesmu tešku, zagrcnutu, raskošnu u leksici, ali bez dovoljno ubedljivih veza između pojedinih elemenata; u drugom slučaju imamo jednostavnu, zrelu, autentičnu dramsku scenu, – onu suštinsku pesmu koja je stajala na dnu tih zasenjujućih jezičkih blaga, pesmu koja je morala da čeka da bude napisano sve što je pre nje moralo biti napisano.
“Ljubezni Tanasije” – to je, po mom mišljenju, etapa na pesnikovom putu do pesme “Sama”. Prva pesma otkriva originalnost, a druga punu vrednost pesnikove orijentacije.
Predrag Protić: Onaj koji stvara istoriju
Potpuni čovek Branka V. Radičevića ima nekoliko osobina po kojima ga možemo odmah poznati. Pre svega on je dobar ratnik, koji voli svoj rod, i, po pravilu, ljubavnik, koji voli ljubav onakvu kakvu nam je, u najelementarnijem vidu, daruju priroda ili bog. Istovremeno, u Radičevićevom viđenju sveta taj ratnik i ljubavnik. ima i sve ostale, pomalo gargantuovske, osobine. On je snažan, visok, bolji od svih iz njegovog roda; o strancima da ne govorimo. Tu vrstu potpunog čoveka predstavlja i ljubazni Tanasije; borac-solunac, koji je došao u Pariz i koji je umesto da bude opčinjen Parizom opčinio sobom taj grad. Ili se bar njemu tako čini.
Svojim pesničkim postupkom koji predstavlja neku vrstu oživljene i razrađene pesničke priče, jednostavnim jezikom koji ima miris i dah brda i ravnica Tanasijeve domovine, Radičević je doneo mnogo muka i napora onima koji vole pesnička dela negde da svrstavaju
Ono što daje poseban šarm Radičevićevoj pesmi, i ono što predstavlja njen izuzetni literarni kvalitet, jeste izvesna doza specifičnog humora koja od junačine Tanasija može da načini i da sačini izrazitu i simpatičnu ličnost. U pesmi sve je podignuto za jedan stepen više nego što bi moglo da bude, da bi na kraju blago humorna poenta celoj pesmi dala izvesno dublje humano značenje i pravi smisao koji je Radičević hteo da joj da. Taj efekat Radičević postiže postepenim razvijanjem priče, jer ova pesma između ostalog sadrži i jednu priču. Kroz stihove koji imaju svoju određenu melodiku scene se smenjuju jednim dobro pogođenim ritmom. Iz stiha u stih stvara se slika celine. Svaki događaj, Tanasijev doživljaj, ima funkcionalnu vrednost i svaki stih upotpunjava sliku i predstavu Tanasija. Sve to postupno vodi izvesnom razrešenju i završni stihovi, pored humorne, i pomalo ironične, intonacije dobijaju i izvestan tragičan prizvuk.
Radičevićev Tanasije, taj junačina i momčina, predstavlja, što je za modernu poeziju prilično izuzetno, jedan jedinstven i celovit literarni lik. On pomalo liči na neku ličnost iz Vinaverovih Ratnih drugova, s tim što je i poetičniji i literarno istinitiji od vojnika i oficira koji, u koloni prolaze Vinaverovom knjigom. Ona imaginacija koja je kroz vekove stvarala, i domišljala ličnost Kraljevića Marka došla je u pomoć i Branku V. Radičeviću u trenutku kad je hteo da nam dočara ljubaznog Tanasija.
Svojim pesničkim postupkom koji predstavlja neku vrstu oživljene i razrađene pesničke priče, jednostavnim jezikom koji ima miris i dah brda i ravnica Tanasijeve domovine, Radičević je doneo mnogo muka i napora onima koji vole pesnička dela negde da svrstavaju. Jer, meni se čini, “Ljubezni Tanasije” je ne samo neka vrsta lirske balade, pohvale ljubavi i snazi, nego i jedan specifičan vid rodoljubive pesme. One rodoljubive pesme koja se posvećuje jednom određenom junaku, u ovom slučaju junaku za koga ne zna istorija; možda baš zbog toga što je on bio taj koji stvara istoriju.
“Ljubezni Tanasije” nije samo jedna, u Radičevićevom opusu, značajna pesma, pesma koja može da ga reprezentuje i iz koje mogu da se iščitaju neke osnovne Radičevićeve preokupacije i da se poznaju neke bitne karakteristike njegove poezije, nego i doživljaj kakav retko imamo u susretu sa modernim pesničkim tekstovima. Trajan i večan, nepokolebljiv i neuništiv, Radičevićev Tanasije je simbol mnogo čega i odgovor na mnoga pitanja koja pri pažljivom čitanju možemo sebi da postavljamo do u beskraj.
Dragoljub Starčević, student: Pesma neizbrisivih tragova
Književni opus Branka V. Radičevića mi je delimično poznat. Naglašavam ovu činjenicu, jer kako profesionalno pripadam području egzaktnih nauka – studiram mašinski fakultet – izvesno udaljavanje od lepe književnosti može da bude i razumljivo.
S obzirom na to da redovno čitam „Književne novine“, obradovala me je činjenica da je autora prošlo vreme literarnog egzibicionizma (mislim na njegov roman „Bela žena”) jer sam, unazad godinu-dve dana, pročitao nekoliko njegovih izvrsnih pesama.
Takva jedna pesma, za koju ranije nisam znao, je i „Ljubezni Tanasije“, koju sam doživeo kao eho jednog minulog vremena, eho jedne večno prisutne epopeje. Čini mi se kao da pesma nije pisana, „izmišljena“, već kao da je autor vanredno lepo i vešto stavio reči u pesmu, reči koje stoje zapisane na zidinama, spomenicima ili ulicama Pariza i koje govore o neizbrisivoj istorijskoj prisutnosti jednog velikog prijateljstva i jedne velike nostalgije. Ili je najbolje da kažem kako su posle nje u meni ostali stihovi:
I – evo ide on – zvone zvona Manasije.
Notr Dam. Notr Dam. Tanasije. Tanasije.
Branko V. Radičević: Pesnik o pesmi
Uvek mi se učini, kad se vratim vojničkim pesmama: tu sam zastao, odatle treba da krenem. I nanovo, jovane svih sumnji, upisujem se u prvi razred potucanja. I tražim reč – prejaku. tražim najgrublje znake. Umesto tačke – panj. Umesto zapete – kolac.
Ko jednom uđe u pesmaricu, ostane bez imena, Ali zato postane – pesma. I huji kao pesma. I živi – kao pesma. Tada više nema sumnji: postoji
Nije to: ratujemo. Doboš i truba. Pojutarje, povečerje. Parada na gradskom trgu. Pa u korak: jedan, dva. A na balkonima naše dame sa lepezama od grudi.
Ako je tugovanje, oslušnimo drevni glas: evo sedoh na jelovu klupu, uzeh pero u desnicu ruku. I nemoć: vita jela, zelen bor, čekam hitan odgovor…
Hteo bih tu da se smestim, sa pesmom svojom. Između doziva i odziva. Između nade i sumnje.
Odgovora nema… Huje ratišta. Na tkanici livade – grob vojnika. Na šarenici njive – spomenik branioca domaćina. Na drumu – krajputaš.
Grob zaustio da kaže – život. Ostao bez reči. Spomenik se isprsio. Okamenjen bi da se bije. Snage nema.
Uvek se, baš tu, potražim. I znam: pesmom sam svačiji. Nikad sam. Najbliži ljudima.
Pod svim krovovima ove zemlje. I tamo gde je najskrovitije i najtoplije od života. U sanduku vojničkom. Pored ogledalca, britve, svelog cveća, žutog pisma vita jela, zelen bor. Kao pesmarica. Ili đavolija momačka: kako se pišu ljubavna pisma, kojom zgodom, kako se šali sa devojkom, kako se zaklinje i nežno prekoreva…
Stanem. I hteo bih ponovo da krenem. Ali znam: još nisam pesmarica. I kada pišem za vojnički spomenar – još nisam. I kad psovačim ili dozivam vojnikuše. Neće me razumeti vojska. Znam: još nisam tako jasnohujan kao vita jela, zelen bor. A utkivam se, hteo bih da pojednostavim pesmu.
Ko jednom uđe u pesmaricu, ostane bez imena, Ali zato postane – pesma. I huji kao pesma. I živi – kao pesma. Tada više nema sumnji: postoji. Nije slučajni glas, voljni i nevoljni, što vapije iz kule svoje usamljenosti.
To je početak i kraj. Sve što se događalo u međuvremenu, za mene nema presudnog značaja. Taj čin nazivam – traženjem i srećnim ishodištem što sam nanovo, jovane svih početaka, vraćao se vojaštvu. Određenice ne bi trebalo bukvalno prevoditi: vojnik – rat – smrt – život. Ne uvek. Neka mi oprosti vojnikuša Simbolika – što je, nezavisno od moje volje, u pesmama mojim, dobijala drukčija značenja. Ponekad bi dezertirala. Priznajem.
Izvor: Glif
