Пише: Милош Лалатовић
Тога дана сам отишао да вјештачим у случају затвореника кога су требали да осуде на доживотну робију. Било је питање да ли је за затвор или психијатријску болницу. Дошао сам у затворску просторију, гдје је затвореник био свезан, под будним оком чувара.
Представили смо се један другом. А, онда је почео да прича о историји, средњевјековну, углавном скривену страну тога периода. Помињао је Парацелзуса, Пика де Мирандолу, Јакоба Бемеа, разне познате и гомилу непознатих личности из свијета езотерије и окултизма. Пустио сам да прича, циљ је био спознати поенту његовог свијета. Спомињао је разне цитате већ поменутих личности из њихових списа од којих су нека била и спаљена. Како је који цитирао тако ми се јављала нека збуњеност, жеља за даљим истраживањем тога цитата. Били су сувише дубоки. И кад сам дошао кући, на интернету сам истраживао поменуте људе и њихове мисли. Био сам у стању, које би се могло описати као да тражим иглу у пласту сијена. Баш ми је било лоше, осјећао сам недостатак. Заспао сам. Сањао сам ужасне снове, чијег се садржаја не сјећам осим једног, гласа, “вратићу се“…
Милош Лалатовић: Дорси, филм, гдје је једна личност приказана по вољи естаблишмента
После два дана дана сам поново отишао до затвореника. Дочекао ме, осмјехујући се. Да ли су се мало слегли утисци, упитао ме? Јесу, одговорих мрзовољно. Добро, данас смо припремили нову лекцију. Обухватио је период од средине осамнаестог вијека до краја Другог свјетског рата. Овај период је посебно интересантан. Пуно тога се догодило. Много симбола, настави причу. Одувијек је у суштини постојао само симбол. Свјетске епохе се могу подијелити по тачно одређеним знаковима. Свако вријеме носи свој знак или симбол. Људи нијесу свјесни њихове моћи. Ипак се и најобичнији чиновник или војник прилијепи за неки од њих. Можда је сва историја људског рода почела од симбола. Од Дрвета познања добра и зла до петокраке и свастике. Само је право питање ко је доносилац и носилац тих симбола, одакле уопште они… У сваком случају они носе неку тајновитост, тајну скривену, али ипак опште прихваћену. То је највећа побједа симбола. Они су знак препознавања одређених група између себе, они одређују једну епоху, они су знак најчешће слободе или жеље за њом. Слобода је највећи покретач револуција, а, она мора имати симбол. Али ни једна револуција није побуна против само онога, против чега се формално залаже. Она је само улаз или мали фрагмент дубљег нивоа побуне, против нечега што већина не разумије. Све се одвија у невидљивом простору. Циљ је ко ће побиједити, Тесар или његов противник, Тесар и његова крајње изругана мањина, којој је непривлачно и тешко припадати или свијет, гомила разних народа, култура, појединаца и обичаја, наизглед и међусобно супротстављених, често и до крви са много жртава, али се увијек помире кад је Тесар у питању. Једноставно, Он код људи буди неку унутрашњу дубоку жељу за побједом над Њим, та побуна тече генерацијама кроз гене црном ријеком гријеха, која постаје све гушћа и гушћа. Не може човјек да се помири са остављањем своје назови слободе коју је научио на некој реклами, која је у суштини одувијек постојала у овом или оном облику и која је одавала одређени симбол.
Вријеме нам је истекло, морам да идем, видимо се сјутра. Било је лијепо слушати ваша размишљања. Док сам се спремао осјећао сам одређену исцрпљеност од приче тога човјека, самог његовог присуства. Не знам како ћу успјети да ово прегурам до краја. Можда ћу ипак одустати и то брзо и све препустити другоме. У свом том мом размишљању ухвати ме затвореник за руку и рече ми: “ не остављајте ме, ни случајно, ако то урадите, убићу се, а прије тога оставити писмо, гдје ћу вас навести као главног кривца, то би вам уништило каријеру као и лични живот“. Након тога се осмјехну, као да ништа није било. Језа ме обузимала, али сам покушао то да сакријем, али грашке зноја су ме одавале…
