Пише: Лидија Глишић
На обалама Влтаве, у граду који се на матерњем језику изговара у женском роду, па је познат и као Мајка свих градова, само једно прољеће неће личити на сва друга пре и после њега. Те 1968. започеће период друштвених и политичких реформи у комунистичкој Чехословачкој назван ‘Прашко прољеће’.
Управо на данашњи дан 1968. године Комунистичка влада Чехословачке, на челу са Александром Дубчеком, прогласила је увођење друштвених реформи које неће имати времена да заживе, јер неће дочекати ни јесен исте године, а камоли наредно прољеће. Ипак, покушај увођења „социјализма са људским ликом“, омекшавање режима из саме дубине комунистичког система, уздрмаће темеље тоталитарног совјетског утицаја у Чехословачкој и тиме припремити терен за ‘Плишану револуцију’ и коначни пад комунизма двије деценије касније.
Покрет који ћемо памтити по његовој завршници, по томе како је угушен, по уласку совјетских тенкова у Праг, по прогону и хапшењу оних који су га водили, по самоспаљивању студента Јана Палаха на Вјенцеславовом тргу – заправо је почео као културни препород, покушај ренесансе чешке умјетности и културе.
‘Прашко прољеће’ 1968, како је писао Жак Рупник, “не своди се само на своју политичку димензију већ се једино може разумјети као исход једне деценије у којој недјелјник писаца ‘Литерарни новини’ има тираж од 250 хиљада примјерака који се продају у једном дану; деценије у којима културна еманципација убрзава распад политичке структуре“.
У земљи од десет милиона становника, овакав тираж и утицај часописа који је издавало Удружење чешких писаца, по уласку совјетских трупа у Праг, имаће за последицу укидање свих часописа и разарање чешке културе.
Један од најпознатијих дисидената ‘Прашког прољећа’, Милан Кундера, у есеју ‘Отети Запад’ написаном у Француској из које се никада више неће вратити у домовину, каже да је „смисао тог разарања био трострук: прво, рушио се центар опозиције; друго, минирао се идентитет нације како би њом лакше управљала руска цивилизација; треће, насилно се прекидала епоха новог доба у којој је култура још представљала остварење врхунских вриједности”.
Његови француски пријатељи нису разумјели значај укидања часописа у Чехословачкој. Да су у Француској или Енглеској сви часописи нестали, то нико не би примијетио, чак ни њихов издавач, јер су за вечером они увелико дискутовали о телевизијским емисијама, запажа Кундера. Насупрот томе, побуне које су се дешавале у земљама иза гвоздених завјеса нијесу биле подржане од медија, већ су „припремане, покретане, остварене романима, поезијом, позориштем, филмом, књижевним часописима, филозофским расправама, то јест културом“.
Овај покушај преображаја друштва који је примијећен још у јануару, процвјетао у прољеће и био угашен у августу, заправо је почео 1967. године на Конгресу чехословачких писаца. Ко би могао помислити да ће окупљање писаца годину дана раније покренути и усмјерити будуће догађаје, да ће прочитано писмо дисидента из СССР-а, Александра Солжењицина, дићи толику буру међу окупљеним писцима, а да ће на све то Кундера рећи: „Управо чешким писцима припада највећа одговорност за сам опстанак нашег народа, јер баш од квалитета те књижевности, од њене величине или безначајности, од њене храбрости или од њеног кукавичлука, од њеног провинцијализма или универзалног домета у великој мјери зависи одговор на питање о преживљавању овог народа.“
У деценијама које ће услиједити, побуне више неће мирисати на оно прољеће на које је мирисао Праг те ’68: на културу која није била привилегија елита, већ жижа која је окупљала читав један народ.
Данас, ни цио вијек касније, у времену постистине и посткултуре, револуције су постале „обојене“, са упутствима и прецизним корацима попут сваке маркетиншке кампање. Ако сте икада видјели макар корице неког од таквих приручника, могли сте прочитати упутство попут: ‘Како да уз помоћ сутлијаша, лего коцкица и осталих ненасилних техника покренеш заједницу, срушиш диктатора или просто промијениш свијет.’
Тако ће културну револуцију шездесетих која је осунчала читав народ својом узвишеноћу, гдје је управо горко искуство стаљинизма утицало на културни, друштвени и политички преображај читавог народа, наслиједити западњачка “мустра” за побуну, коју ће управо мали народи Европе послушно преписивати.
Парадокс демократизације и глобализације јесте поновно прегруписавање држава, повезивање у неријетко наметнуте савезе који подсјећају на нека ранија времена са којих је завјеса давно подигнута. Обојена времена неријетко прикривају отворено уцјењивачка правила која намећу јачи.
Пароле о извојеваној слободи избора, о томе да су песница, ружа, тулипан и други симболи обојених револуција са собом донијели “политику са људским ликом” за којом непрестано трагамо, заправо су утопије које нас увијек поново заведу.
Извор: РТЦГ
