Пише: Филип Драговић
Да бацимо још један добронамјерни поглед на овдашње „бранитеље Црне Горе“ и да видимо на каквим принципима они то раде. Ево рецимо ових дана таламбасе и звоне око „величања злочинца“ и његовог „приказивања као хероја“. Мисле на Павла Ђуришића, четничког официра из Другог рата. А не мисле на сопствено величање „хероја са Белведера“ Цетињанина Н.К. о коме Скај литература саопштава јасне и недвосмислене доказе да је истих оних дана када је „бранио ЦГ“ на цетињским улицама, учествовао у ликвидацијама и мучењима људи за потребе криминалних кланова.
Данас збиља немамо Други свјетски рат, али оно што су присталице Н.К. организовале на Крушевом ждријелу приликом устоличења митрополита Јоаникија, била је спремност да се „домовина брани свим средствима“ па чак и по цијену грађанских сукоба.
Питам се, која је разлика у „величању злочинаца“ у поменута два случаја? Мислим, злочини су злочини, иако ни један ни други (за сада) нијесу никада доказани ни на једном суду. Али основано се (и више од тога) сумња.
Друго, недавно је Европски парламент етикетирао СПЦ као потенцијалног спроводика великосрпског или великоруског утицаја у ЦГ. И ту је, и птицама на грани, јасан анти-путиновска и анти-руска политичка употреба оваквог штива. Овакве (пр)оцјене улоге СПЦ свакако да не могу да издрже критеријум објективности, али добро дођу за геополитичка поларитетна препуцавања. Међутим, то наши домољуби не виде толико оштроумно колико виде, рецимо „хладноратовску употребу“ одликовања која су западни државници и владе уручивали чича Дражи и четничком покрету, или рецимо како квалификују декларације истог тог ЕП које изједначавају нацизам и комунизам.
Ето рецимо, на ту тему они су изнијансирани, аналитични и налазе сваку (четничку) „длаку у јајету“ америчке и западно-европске демократије. Ту им је сасвим јасно да Европљани пишу филозофске трактате зарад дневнополитичке анти-руске употребе.
Док рецимо, ове провидне и једнократне извештаје о „руским утицајима“ у ЦГ, прихватају као добродошлу батину за свој идеолошки обрачун са Црквом, као да се ради о мјерилу најчистије бриге за демократију.
