Пише: Милош Лалатовић
Знамо из нашег окружења да се многе личности приказују у свијетлу како одговара владајућем режиму или групи истомишљеника.
Најбољи примјер је Петар Други Петровић Његош, гдје се са једне стране приказује као велики Србин, са друге Црногорац, са треће космополита, блудник, аскета, и итд. Углавном, како коме одговара.
Ово није усамљен случај из наше историографије, нити уопште свјетске историје.
Питање је колико ми у ствари тачно познајемо одређену личност, макар многе књиге и записе прочитали о њој, па и филмове погледали.
Један од оваквих примјера је и филм Оливера Стоуна The Doors из 1991.године. Мени лично, веома драг филм, упознао сам се преко њега са неким детаљима из живота Џима Морисона, а и осталих чланова бенда Дорси.
Међутим, проблем је што сам читајући критике од стране историчара умјетности, посебно оних везаних за рок музику и поменути бенд сазнао неке, па могу рећи шокантне детаље.
Филм не одговара порукама, које је слао Морисон. Превише је пренатрпан психоделијом, и то не оном која је карактеристична за Морисона, него више за бендове, попут The Sister of Mercy.
У глобали, иако нама људима, који су гледали давно филм, по познаваоцима бенда и дјела Џејмса Дагласа Морисона или Џими Морисона, он не шаље никакву поруку какву је слао Морисон, тачније не шаље ништа, филм је превише заокренут психоделијом, која тачно, у Морисоновом искуству није хвалила, али је погрешна, и направљена тако да замагли праву поруку Дорса.
Џими Морисон је измијенио поглед на традиционални амерички стил живота и философије, иако је и истицао исти приликом конзумирања алкохола и цигарета.
Џими Морисон је преминуо 1971.године у својој двадесет и седмој години живота у Паризу. Сахрањен је на гробљу Пер Лашез и његово гробно мјесто је једно од најпосјећенијих на свијету. На истом гробљу сахрањен је и енглеско-ирски писац Оскар Вајлд, а и друге познате личности.
Из овога примјера можемо закључити да многе личности којима се дивимо или не, у ствари, постоји велика вјероватноћа да нијесу оно као што су представљени, него да је наш омиљени музичар, умјетник, научник, било ко или шта, у ствари мање више преобликована личност, која у суштини и није он, можда по неким површним детаљима јесте, али друго не.
У хришћанској теологији постоје изрази апофатичка и катафатичка теологија. Катафатичка је она која се може позитивно изразити, рецимо, Бог је овакав или онакав, или неки човјек исто тако, али то не описује ни Бога ни човјека у потпуности, иако је и то врло корисно. У теолошком смислу, човјек једино неким мистичним искуством, као исихастичким може познати Бога, човјека тешко.
Сличан метод можемо употријебити и са познатим или било којом личношћу. На крају, једино можемо рећи, човјек је тајна.
