Пише: Туфик Софтић
Трагом чаја од дивљег оригана у апотекама наилазим на неки са “посебног” терена и поднебља португалских планина. Има га и у виду уља у таблетама. Онда помислим, да ли је могуће да вранилову траву, односно дивљи оригано, Црна Гора увози чак са Иберијског полуострва, док се на Бјеласици, Комовима, Проклетијама суши и вене у изобиљу и само ријетки га беру.
По чему то наше планине и наше поднебље нису посебни? Или смо ми у међувремену постали “посебно неспособни” да не знамо да искористимо своје природне ресусрсе, и то у ери када је љекобиље изузетно тражено у фармацеутској индустрији.
Тај предивни мирис дивљег оригана остао ми је заувијек у носу и у сјећању на времена када смо, планинарећи, брали и доносили толико чајева колико нам је било довољно за личне потребе, а посебно вранилове траве. Отац би онда направио ћубе, везао конопцем и наопачке качио да се суше на надстрешници испред љетње кухиње.
Некада би га онако свјежег потапали и правили тај моћни чај који је у то вријеме тако пријатно гријао поред логорске ватре, или био обавезни напитак уз доручак, било да смо на планинарењу или кући. А данас, осим фабричког паковања негдје са Дурмотора које сам примијетио на рафу неке продавнице, црногорски дивљи оригано може се наћи само још код ријетких сакупљача биља. Обично на сајмовима пољопривреде.
Тако, док је интернет препун текстова о магичним или боље рећи чудотворним здравственим својствима вранилове траве, и свуда се тражи, ми купујемо да често не знамо ни од куда је стигао. Заправо је то слика пропасти државе, јер је у бившој СФРј тако нешто није било могуће. Тада је постојало мноштво земљорадничких задруга, а свака је откупљивала између осталог и љекобиље, прослеђивала га фабрикама и извоз је био једна од назначајнијих грана природних производа.
Власник једине апотеке љекобиља и биљних препарата, искључиво са нашег сјевера, млади Плављанин Алмир Јасавић тврди да би Црна Гора и данас у веома значајној мјери пунила државни буџет када би радила оно што је одувијек рађено – организовала брање, откупљивала, прерађивала и извозила.
Али зашто би ми то радили и мучили се, када то већ ради Албанија. Та држава је у међувремну постала највећи извозник љекобиље према Европи, првенствено према Италији. Они чак и узгајају неке врсте љекобиља које су у изумирању, као што је врло тражена линцура.
Питам га шта је са продавницама здраве хране, гдје се нуди практично све? Алмир ми одговара да то љекобиље стиже до Црне Горе некада чак и из далеке Азије. Што значи да када и тамо купите враннилову траву, можете бити сигурни да није са наших простора.
Отварамо и причу о заштићеним врстама које су први пут пописане и представљене управо на једном симпозијиму у Беранама и Плаву 2006. године, причу о биљним врстама које су ендемичне и нема их нигдје осим у Црној Гори.
Питам га да ли су угрожене. Он ми каже да се не бојим. Нису заштићене биљне врсте код нас угрожене из простог разлога јер их нико не бере. Ни њих ни оне које нису заштићене. Од Плава до Андријевице, каже Алмир, само он и још један биљар баве се тим послом.
Љековито биље најчешће страда у пожарима које мјештани подмећу чистећи с прољећа своје некошене ливаде. И у тим пожарима изгори ко зна колико вранилове траве, односно дивљег оригана. Или чубра, планинског чаја, како је у нашим крајевима у народу познат.
Не бих да одузимам вријеме о томе што можете изгуглати ако само укуцате “дивљи оригано”. Нисам ни ја када сам га брао знао за сва његова љековита својства, али ме зато изглед и мирис тога чаја врати много далеко у прошлост и у неповратне дане.
Тај чудесни мирис могу осјетити и извуче ми емоцију чак и са уља на магичном платну нашег Беранца Суада Масличића, из оне фазе када је сликао стару кућу и окачене ћубе које се суше.
Колико ћемо још чекати да се држава поново сјети да је љекобиље ресурс који је могуће врло лако искористити. Коначно, када ће вам у било којој апотеци у Црној Гори препоручити најприје домаћи дивљи оригано, у много јефтинијој варијанти, па тек онда увозни.
Или, да ли је могуће замислити да страног туристу у неком елитном кафеу на сјеверу понудите чајем дивљег оригана са Бјеласице, онако са цвијетом и правим домаћим медом из дрвене здјелице, са дрвеном кашиком? Шта мислите, који би прије прихватио, тај или онај обични чај уз врећицу топљеног шећера боје меда? Сигуран сам да би одабрао прву варијанту. Тај мирис и угођај би понио са собом, и опет нам се вратио. И ширио причу о дивљем оригану из Црне Горе.
Извор: РТЦГ
