Пише: Милован Марковић
Чини се да друштвена свијест овдје никада није добацила даље од идеје моноетничког друштва, а грађанско друштво се позива само тамо гдје та идеја не носи пријетњу владавини већине. Која, опет, није никаква владавина већине, већ је ријеч о владавини партијских олигархија у име све обесправљеније већине. Због тога је нужан нови појмовник који ће разјаснити садржај категорија грађанина, друштва, нације, државе… и који ће омогућити разумијевање да и грађанско и национално настају на истом извору, односно да морају пронаћи модус за коегзистенцију. Плашим се да баратање прежваканим и значења лишеним појмовима прошлих епоха води само у продужетак агоније – каже у интервјуу Побједи Елис Бекташ, писац и приповједач из Босне и Херцеговине.
Недавно је гостовао у Народној библиотеци „Радосав Љумовић“, гдје је, у разговору са мр Милорадом Дурутовићем, подгоричкој публици представио свој ауторски рад.
Сматра да увођење директне демократије, повећање транспарентности у раду администрације, независно правосуђе, децентрализација моћи могу бити неке од терапија за оздрављење друштава у државама Западног Балкана.
– Али да би лијечење уопште могло почети, нужан предуслов је да се у овом разговору толико пута споменута друштвена свијест ослободи од окова идеолошких конструката и од накарадног појмовника наслијеђеног из претходних епоха, јер ти појмови данас више не омогућавају разумијевање живота и његове вриједности – оцијенио је Бекташ.
ПОБЈЕДА: Да ли је партитократија природна еволуција демократије у нашим посткомунистичким државама насталим из СФРЈ или један од резултата њеног неуспјеха?
БЕКТАШ: Ствар је, нажалост, прилично неугоднија. Већ читав вијек овдје политичка свијест није успјела изњедрити ништа осим концепта партијске државе. Те су тенденције примјетне већ код Николе Пашића и других политичара његовог доба, комунисти су партију изједначили са државом, а након распада Југославије успостављени су стерилни друштвени оквири, неспособни да поставе питање друштвеног надзора над политичким животом, а што су партијске олигархије с радошћу поздравиле. Демократија, која овдје није стигла као идеја, већ као административна процедура, била је, наравно, немоћна да ту ишта учини осим да подари легитимитет партитократским глодарима стварности.
ПОБЈЕДА: Ако су политичке партије преузеле улогу државе, кроз институције које би требало да буду јавно добро независно од њиховог утицаја, што то значи за концепт грађанских друштава којима тежимо, индивидуалне слободе, социјалне правде, једнакости свих у свему, а поготово пред законом?
БЕКТАШ: Прије свега, нијесам сигуран да је тежња ка грађанском друштву заиста присутна у постјугословенском простору из простог разлога што ту не постоји разумијевање концепта грађанског друштва, већ се он доживљава као антипод националном друштву које такође није никада схваћено. Чини се да друштвена свијест овдје никада није добацила даље од идеје моноетничког друштва, а грађанско друштво се позива само тамо гдје та идеја не носи пријетњу владавини већине.
Која, опет, није никаква владавина већине, већ је ријеч о владавини партијских олигархија у име све обесправљеније већине. Због тога је нужан нови појмовник који ће разјаснити садржај категорија грађанина, друштва, нације, државе… и који ће омогућити разумијевање да и грађанско и национално настају на истом извору, односно да морају пронаћи модус за коегзистенцију. Плашим се да баратање прежваканим и значења лишеним појмовима прошлих епоха води само у продужетак агоније.
ПОБЈЕДА: Како је могуће разбити тај политички клијентелизам када је он постао основни механизам друштвене мобилности у свим екс југословенским државама?
БЕКТАШ: Без икаквог околишања, то се неће десити док друштво у себи не пронађе снагу да уплаши партијске структуре и док се правосуђе не отме из партијских канџи. Алтернатива томе је или наставак друштвеног робовања партитократији или неки нови револуционарни занос који ће само породити нова разочарања.
ПОБЈЕДА: Постоји ли простор за истинску демократизацију друштава у којем политичке елите контролишу све кључне институције, тј. све три гране власти – извршну, законодавну и правосудну?
БЕКТАШ: У теорији тај простор постоји, али у пракси је немогућ све док се партијама не одузме монопол на артикулисање идеје јавног добра. Нијесам увјерен да је на овом степену развоја друштвене свијести и на овом нивоу друштвене образованости могуће начинити такав притисак на партијске структуре и због тога са наклоношћу гледам на студентске протесте у Србији, али не гајим превелика надања јер ми искуство намеће резигнацију као императив.
ПОБЈЕДА: Да ли би грађани бивших југословенских република, суочени с нефункционалним системима, требало да теже потпуној апстиненцији од политике, као виду отпора у циљу да се они делегитимишу, или активном отпору кроз сва расположива демократска средства?
БЕКТАШ: Апстиненција од учешћа у политичком животу почива на наивном вјеровању да ће у политичким структурама сазрети свијест о одговорности, односно да ће се појавити барем заметак стида. То је, међутим, илузорно очекивати јер је политички бизнис у транзицијским и посттранзицијским друштвима сувише лукративан да би самога себе обуздавао и јер ту политика свој легитимитет обезбјеђује дјеловањем на најпримитивније аспекте јавног мнијења, одржавајући јавност у стању вјечитог страха који умртвљује свијест и спречава да се закорачи чак и у садашњост, а камоли у будућност. С друге стране, политички активизам неће бити хитац у празно само ако тежи ка суштинској промјени модела, односно ка увођењу нових парадигми и нових темеља на којима ће бити формиран политички апарат и апарат друштвеног надзора над њим. Први корак ка таквом исходу лежи у одважном означавању доминантних политичких наратива као лажи и опсјене. Нажалост, ово о чему говорим представља ноторни идеализам и нијесам сигуран да историјски тренутак који живимо погодује буђењу модернитета и еманципације јер се читав свијет срозава натраг ка вулгарним колективизмима.
ПОБЈЕДА: Гдје видите културу и умјетност у тој борби?
БЕКТАШ: Тамо гдје јој је одувијек требало бити мјесто, на друштвеној маргини и са субверзивном улогом. Култура и умјетност сувише су крхке појаве да би себи смјеле натоварити на плећа атлантски терет политичке борбе.
Улога политичког оружја, коју су државе и идеологије додјељивале култури и умјетности у протеклих пар вјекова, показала се као веома опасна и углавном је служила као увертира или оправдање за историјске свињарије, а тек спорадично је имала своју просвјетитељску димензију. Највише што и култура и умјетност могу подарити друштву и човјеку јесте охрабривање на хумор, сумњу и преиспитивање, та три стуба еманциповане свијести. Њихов посао није арлаукање са бина и говорница, већ освјетљавање таме како би човјек могао преиспитати појмове о свијету и своје односе са свијетом.
ПОБЈЕДА: У којој мјери су интелектуалци и медији одговорни за одржавање партитократског система, било кроз саучесништво, било кроз пасивност?
БЕКТАШ: На ово је питање веома тешко одговорити јер би одговор захтијевао коришћење језика непримјереног јавном простору, па ћу зато само рећи да су одговорни у огромној мјери, како кроз изравно саучесништво тако и кроз пасивност која их поставља на мјесто друштвених штеточина. Ако постоји нешто чиме би се интелектуалци, ма што тај појам значио, и медији могли искупити, то је бескомпромисан притисак на владајуће структуре да се коначно отворе архиви тајних служби и да се на Балкану коначно демонтира тај полип који већ више од једног вијека загађује и политички и друштвени и историјски живот, занемарујући притом своју основну функцију, односно заштиту друштва од реалних пријетњи.
ПОБЈЕДА: Како се регионална партитократија разликује од сличних феномена у другим дјеловима свијета и да ли постоји модел изласка из тог зачараног круга?
БЕКТАШ: Немам искуство живљења у другим дјеловима свијета па не могу дати прецизан одговор на то питање, али, колико знам, постоје примјери земаља које су се више или мање успјешно излијечиле од карцинома партитократије, попут Швајцарске, Естоније, Уругваја, Исланда… Увођење директне демократије, повећање транспарентности у раду администрације, независно правосуђе, децентрализација моћи… неке су од тих терапија. Али да би лијечење уопште могло почети, нужан предуслов је да се у овом разговору толико пута споменута друштвена свијест ослободи од окова идеолошких конструката и од накарадног појмовника наслијеђеног из претходних епоха, јер ти појмови данас више не омогућавају разумијевање живота и његове вриједности.
ПОБЈЕДА: Буди ли се Западни Балкан, какве су Ваше прогнозе?
БЕКТАШ: Волио бих да је тако, али плашим се да је енергија студентских протеста у Србији недовољна да прене читаво то подручје из дуготрајног хипнотичког сна и из дуготрајног стања запуштености, страха и шићарџијске онтологије. Био бих веома срећан ако би ме то подручје демантовало и ако би показало да је достојно онога што му студенти у Србији нуде.
Извор: Побједа
