Пише: Дејвид Прајс
Прошле недјеље, предсједник Трамп је одобрио хитно објављивање скоро 80.000 страница претходно повјерљивих или снажно редигованих докумената ЦИА-е и ФБИ-ја, који се односе на истраге о убиству предсједника Џона Ф. Кенедија. Ипак, мало је вјероватно да ће ти документи открити много нових информација о убиству. Већина тих докумената чак се ни не односи директно на само убиство Кенедија; они који се и односе, углавном представљају напоре ФБИ-ја или ЦИА-е да истраже гласине, или се само посредно тичу атентата. Многи записи из ове колекције првобитно су прикупљени од стране Специјалног одбора Представничког дома САД за истраге убистава (1976–1979), који је, поред Кенедијевог, укључивао и истрагу убиства Мартина Лутера Кинга млађег. Многи од објављених докумената изгледа да су проистекли из напора одбора да спроведе позадинска истраживања о појединцима, организацијама или обавјештајним операцијама поменутим у документима које је одбор прикупио.
Ово је неуређена, еклектична збирка мрвица, али и мрвице могу садржавати корисне информације, иако ће свако ко очекује одговор на питање ко је убио Кенедија бити разочаран. Као и многи други истраживачи који се баве Законом о слободи приступа информацијама (FOIA), и ја сам помало насумично прегледао ову огромну колекцију покушавајући да стекнем неки осјећај о томе шта се у њој налази.
Након тридесетак сати брзог прегледања, почео сам да стичем прелиминарну представу о распону докумената који су објављени. Кад бих сада морао да процјеним, кладио бих се да мање од 20 процената тих докумената има директне везе са убиством Кенедија. Моја је претпоставка да роман Libra Дона ДеЛила пружа приближно онолико сазнања о ономе што ЦИА у овом тренутку зна о истини у вези са Кенедијевим убиством — што значи да ћемо остати с великим бројем питања.
Можда најупечатљивија ствар у вези с овим документима јесте то што су углавном необјављени у редигованој форми. То укључује и занемаривање заштите информација које су с правом могле бити заштићене Законом о приватности. Трампово пребрзо наређење да се сви ти документи објаве без уклањања, на примјер, кућних адреса службеника ЦИА-е, матичних бројева, датума рођења и других података за које се разумно сматра да су заштићени Законом о приватности, можда му је донело нове непријатеље унутар обавјештајних агенција које се нада да ће искористити за сопствене циљеве.
Неки од ових докумената који су доспјели у наслове укључују нецензурисане дијелове ЦИА-иног извјештаја “Крунски драгуљи”, опсежне кадровске досијее ЦИА-е, као и документе који показују да је током Хладног рата готово половина политичких службеника у америчким амбасадама у иностранству била састављена од оперативца ЦИА-е. Иако је присуство припадника ЦИА-е у америчким амбасадама одавно познато, обим и размере овог признања су импресивни. Класични чланак Џона Маркса из 1974. године под називом „Како препознати шпијуна“ развио је корисне технике коришћењем директоријума Стејт департмента САД за идентификовање обавјештајаца унутар амбасада и конзулата; а новообјављени документи потврђују исправност Марксове методологије.
Да бих ти дао неку представу о распону докумената у овом JFK објављивању, навешћу кратке описе узорака докумената, са линковима ка оригиналима у Националном архиву. Ниједан од доле наведених докумената не садржи шокантна открића, али представљају солидан узорак врсте докумената који су постали доступни јавности у оквиру овог објављивања везаног за Кенедијево убиство. Ту се, између осталог, налазе:
- записи који идентификују чланове Привредне коморе који су радили као оперативци ЦИА-е,
- документи који описују психолошки рат против Чилеа,
- случајеви у којима је ЦИА регрутовала запосленог у компанији TWA за прикупљање обавјештајних података,
- захтјеви кубанских оперативаца из 1963. године за велике количине експлозива,
- нецензурисани детаљи о оснивању „прикривајућих фирми“ за агенте ЦИА-е (укључујући и детаље о томе како је Пореска служба САД коришћена за одржавање тих покрића),
- извјештаји обавјештајних официра о руковођењу агентима током Хладног рата у Њемачкој и на другим мјестима,
- наруџбеница прикривеног особља ЦИА-е за безбедну кућу у Силвер Спрингу, Мериленд (Safehouse #405),
- преко 300 страница нецензурисаних материјала из личног досијеа Џејмса Волтона Мура (добитника ЦИА-ине Медаље за каријеру у обавјештајном раду, 1977), који је годинама радио као агент ЦИА-е у Даласу и Њу Орлеансу, што га је природно учинило интересантним за истражитеље убиства JFK-а,
- досије И. Хауарда Ханта,
- истраге о америчким студентима који су 1957. путовали из Москве у Кину након Омладинског фестивала,
- ријетка копија ЦИА-иног уговора о тајности у објављивању,
- документи из 1997. којима ЦИА обавјештава људе да се њихова имена могу појавити у објави JFK докумената,
- детаљи о праћењу поштанске преписке између грађана СССР-а и САД током Хладног рата од стране америчких обавјештајних агенција,
- ФБИ извјештај о руском извору под кодним именом KITTY HAWK који је тврдио да је Совјетски Савез спроводио кампању дезинформација којом је покушао окривити Линдона Џонсона за убиство Кенедија,
- меморандум који изражава забринутост да би објављивање JFK докумената могло открити тајне акције током Фордове администрације, укључујући мијешање у изборе и синдикате у иностранству,
- и ФБИ извјештај о тврдњама новинара Друа Пирсона да је директор ЦИА-е Џон МекКон знао за завјеру у којој је Освалд наводно био плаћен у Мексику за убиство.
Као истраживач који је у протекле три и по деценије прочитао преко 100.000 страница декласификованих докумената ЦИА-е и ФБИ-ја добијених путем FOIA захтјева, сматрам да су најзанимљивији документи у овом објављивању кратки, нецензурисани меморандуми — са именима агената ЦИА-е и ФБИ-ја, доушника, буџетима, адресама и другим информацијама које се иначе редовно цензуришу у FOIA издањима. Ови нецензурисани документи описују тајне операције које су научници одавно идентификовали и документовали, али обично у FOIA документима недостају ситни, али кључни детаљи. Испод су сажети два таква једноставна документа. Први је кратки меморандум ЦИА-е који детаљно описује коришћење америчких компанија као покриће у оквиру ЦИА-иног „бекстоп“ програма, а други говори о стварању лажне марксистичке политичке групе ради надзора и утицаја на радикалне Арапе у Сједињеним Државама.
ЦИА користи корпорације као покриће
Од 1967. године сазнали смо много о коришћењу посредничких структура, „бекстопа“ и фасадних организација од стране ЦИА-е ради спровођења различитих операција током Хладног рата. Још 1964. године, без велике медијске пажње, конгресмен Рајт Патман је први случајно открио да ЦИА користи фондације и параванске организације за финансирање различитих пројеката. Тек након што је часопис Ramparts 1967. године открио везу између ЦИА-е и Националне студентске асоцијације, дошло је до ширег разоткривања десетина оваквих ЦИА-иних фронтова. Током протекле деценије сам интензивно истраживао начин на који је ЦИА створила и користила The Asia Foundation као контролисану фасаду од 1951. до тренутка када је New York Times 1967. открио да та фондација прима средства од ЦИА-е. Иако је Times изоставио обим контроле коју је ЦИА имала над фондацијом, након тог открића, везе су прекинуте.
Џеферсон Морли: Захваљујући ЦИА, можда никада нећемо сазнати пуну истину о убиству Кенедија
Док сам радио на својој књизи Хладноратовске обмане: Азијска фондација и ЦИА, прочитао сам стотине архивских докумената и FOIA материјала који се тичу финансијских механизама фасадних организација ЦИА-е. Ипак, новообјављени JFK документи пружају најјаснији, нецензурисани увид у то како су ЦИА-ини фронтови у Хладном рату ступали у контакт с америчким корпорацијама и индустријским лидерима ради обезбјеђивања покрића и прања новца.
Златно доба ЦИА-е у коришћењу посредничких структура и фасадних организација трајало је од 1951. до 1967. године, а у објављеним JFK документима налази се и један, наизглед рутински, 44-странични ЦИА документ који биљежи напоре службеника ЦИА-е да користе постојеће компаније како би прикрили ток новца и људства. Иако овај документ сам по себи није посебно неуобичајен за ту епоху, чињеница да није редигован — да садржи имена, датуме и друге кључне податке — пружа увид у то колико би рад истраживача био другачији када би влада рутински објављивала овакве документе у цјелости.
У овом меморандуму описано је како је ЦИА контактирала особље Research Institute of America (RIA) како би га користила као „бекстоп“ (покриће) за Вилијама Џ. Акона, који је ускоро требало да ради за ЦИА-у у иностранству. Акон је „био аналитичар за економска и финансијска питања у Италији.“ У документу се налази и његов нецензурисани биографски сажетак, који приказује типично економско-политичко образовање које је ЦИА често користила у својим међународним операцијама током Хладног рата. Тајна порука послата из Њујорка у Вашингтон потврђује да је током састанка с ЦИА-ом предсједник RIA-е, Лео Черн (који ће касније бити члан Савјетодавног одбора за спољне обавјештајне послове САД, 1973–1991), пристао да омогући тражено покриће.
Ови документи такође садрже сличан захтјев за покриће упућен господину Вилијаму А. Барону, предсједнику Управног одбора компаније Gillette Safety Razor, и господину Џону Е. Тулмину, вишем потпредсједнику First National Bank of Boston. Барон је одбио да користи компанију Gillette као покриће за ЦИА, док је „господин Тулмин, с друге стране, био веома сарадљив.“ Гломазна бирократска документација — записници са састанака, шаблонска писма, одбијеница да се достави иједан документ којим се формално потврђује овај бекстоп аранжман, као и документи о планираним трансферима новца — пружа неометан увид у то како су се овакве ЦИА трансакције реализовале, без уобичајене цензуре.
Након опсежног FOIA и архивског истраживања два ЦИА-финансијска фронта (DTPILLAR-ова Asia Foundation, 1951–1967, и MKULTRA-ов Human Ecology Fund, 1955–1965), прочитао сам десетине фрагмената оваквих трансакција. Међутим, ови нецензурисани материјали пружају изузетно јасну слику о томе како су се овакве, наизглед рутинске, активности одвијале.
Лажна ЦИА-ина организација „Савез за револуцију“
У новообјављеном интерном меморандуму ФБИ-ја од 13. фебруара 1970. године, који је потписао Д. Џ. Бренан млађи и упућен С. Џ. Папичу, описује се како је Централна обавјештајна агенција недавно основала организацију под називом „Савез за револуцију“ (Union for Revolution). Ову организацију је створила и управљала њоме ЦИА, али се она представљала као „револуционарна организација комунистичке оријентације“, чији је циљ био да „оствари продор и/или курсеве унутар револуционарних арапских група на Блиском истоку“. ФБИ меморандум је сачињен након што је ЦИА обавијестила Биро о постојању те операције, како би спријечила ФБИ да се, уколико агенти случајно наиђу на њу, мијеша у рад „Савеза за револуцију“.
Ова лажна организација дјеловала је преко поштанских сандучића у Филаделфији и Бостону. У меморандуму се наводи да ће њена примарна „активност у САД бити ограничена на продукцију пропаганде у виду памфлета и сличног материјала, који ће се слати разним љевичарским групама у иностранству.“ Наводно, „Савез“ није имао присуство унутар САД изван ове поштанске логистике, којом су управљали официри ЦИА-е под „измишљеним именима.“ ЦИА је очекивала да ће „једном када пропаганда почне да циркулише, арапске групе показати интерес и покушати да успоставе контакт са ‘званичницима’ организације. Ако се то деси, ЦИА ће затим ангажовати своје особље, под ‘прикладним’ покрићем, како би ступила у контакт. Од тог тренутка, ЦИА ће се потрудити да инфилтрира циљану групу.“ Ове информације ФБИ-ју је пружио представник ЦИА-е Норман Гарет.
Пошто повеља ЦИА-е забрањује њено учешће у домаћим операцијама, и с обзиром на очигледну могућност да се та пропаганда прошири и на домаћу публику, ова операција изгледа као незаконита активност ЦИА-е. ЦИА је писала ФБИ-јевом агенту за везу да ће доставити примјерке пропаганде која потиче из ове операције. Као што показује досије Едварда Саида у архиви ФБИ-ја, у том истом периоду ФБИ је појачавао надзор над бројним арапско-америчким организацијама, као што су Арапско-амерички универзитетски дипломци или Палестинско-амерички конгрес; али овај документ открива да је ЦИА отишла корак даље — од пуке контроле до улоге агента-провокатора.
Као и код многих фрагментарних докумената из најновијег таласа JFK објављивања, више питања него одговора произилази из ових материјала. Најважнија међу њима односе се на то како се ова пропагандна операција ЦИА-е ширила унутар Сједињених Држава, какав је био повратни ефекат ове кампање усмјерене на подстицање арапских радикала? Да ли је ЦИА и овом приликом подржала политички покрет који је касније произвео конфликт или насиље?
Постоје хиљаде нецензурисаних меморандума на стотине других тема који могу пружити нове детаље о питањима која нису повезана с убиством JFK-а. Знам да многима недостају документи који би одговорили на кључна питања о Кенедијевом убиству и да је то разочаравајуће. Ако су такви документи икада постојали, изгледа мало вјероватно да су преживјели, или да ће икада бити објављени. У извјесном смислу, ова збирка докумената и није заиста о томе — мада сама тајновитост која окружује све ове документе који нису повезани с JFK-ом поставља нова питања, управо због онога што они не садрже.
Важно је запамтити да је обим ове колекције толики да је тешко одмах уочити шта би се од заиста значајних детаља могло појавити након пажљивог проучавања. Мало је вјероватно да ће се појавити било шта коначно о убиству JFK-а, али с уклањањем широких редакција, појавиће се и друге информације — неповезане с Кенедијем — које ће бацити ново свјетло на аспекте америчких обавјештајних операција.
Дејвид Прајс је антрополог који живи у Олимпији, Вашингтон. Његова најновија књига је „Хладноратовске обмане: Азијска фондација и ЦИА“, у издању Универзитета Вашингтона.
Извор: CounterPunch
