Пише: Милован Урван
Дочим, прејадило ми да слушам предсједника Вучића како оптужује студенте да су они средство некакве обојене револуцији, те ти ја уђем на Википедију, еда бих се информисао шта је то „обојена револуција“. И нађем тамо да се та пошаст јавља негдје поткрај 80-их година, уочи и након пада Берлинског зида, па надаље све до украјинских прилика.
Ну, највише ми је било смијешно именовање устанака под називима „балван револуција“, „јогурт револуција“ и, не знам зашто, „њежна (ружичаста) револуција“.
Али, тражећи неки квалификатив револуције за тренутно стање у Србији, суочио сам се с проблемом, тј. увиђањем да се одигравају два револуционарна процеса, један који су иницирали студенти, и други који има статус контрареволуције, руковођен предсједником Вучићем. Овај први бих, без двоумља, назвао „студентска револуција“, јер не видим да се може изнаћи боље, природније име. За другу сам прво помислио да одредим као „безбојну револуцију“. Дочим, није баш да нијесу намазани. Потом сам помислио да би то могла бити „сендвич револуција“, али та ми аналогија некако руши углед „јогурт револуција“. Није то баш исто.
Таман се обесхрабрих од тог узалудног посла, кад видјех на ТВ-у како предсједник Вучић, негдје у Лесковцу, сједи на бини и разматра жеље својих симпатизера. Да нијесам кудикамо информисан, мислио бих да је то неки првоаприлски скеч. Ну, јес шипак. То је некаква инфантилна стварност, нешто попут обданишта у којем не има дјеце, већ одраслих људи који се играју – као дјеца. Једна тражи посао, а краљ каже: „Размотрићемо“; други тражи 60 километара асфалта, а краљ каже: „Биће у марту, наредне године“; трећи пак тражи, не сјећам се ни шта већ, а краљ каже нешто као: да нас нијесу зауставили (мисли се на студенте) то би већ било завршено. И, тако, до у бескрајон, што ‘но вели Миња Субота.
Удаљих се од своје првобитне мисли, мислећи да би најбоље било укинути Деда мраза, кад већма имамо предсједника. Е, тада ми паде на памет, како је онај научењак својевремено викнуо: „Еурека“, тако је и скочих са свог двосједа: „Ћаци. Па ово су ћаци“. „Ћаци револуција“. И више од тога: „Ћаци контрареволуција“!
Кужите, кад све ово једном прође, без обзира на исход догађаја, у српском ће језику трајно остати једна ријеч више: „ћаци“. Дочим, у политикологији то још може добити статус оперативног термина, који би могао означавати феномен, тип човјека ирационално везаног за фигуру владара.
