Nema toga ko je zapisao preko nekoliko rečenica, a da nije napisao makar jedno pismo.
I danas ovo što leti bezglavo i praznjikavo preko društvenih mreža i raznih platformi, isto su pisma, ali bez adrese i sadržaja. Ne kao ona Vitova – beskrajna pisma bez adrese, i nema drage, nema druga…
Ko nije iščekivao šta će dobiti u pismu?
Kakvu ganutljivu poruku, izjavu ljubavi, neku novost ili nerijetko i ispeglanu novčanicu. Poneko i jabuku.
Sadržaj jednog takvog pisma, u kojem neće biti ni tananih emocija, ni slatke jabuke od obećanja, danas će nam otvoriti Dritan.
Bio je potpredsjednik Vlade Abazović jedno 150 – URA u Americi, sreo se sa Eskobarom (mlađim) i danas ćemo od njega, na pres konferenciji, indirektno što će htjeti sam da izusti, ili direktnije ako ga pritisnu novinari, saznati šta je mimo nas odlučeno za nas.
Vjerujem da je donio pismo – spisak šta i kako da se čini da se ne „dijelimo“, popisujemo i ne mijenjamo kurs. Kao da se mi izašta i pitamo. Posebno za kurs. Koliko onaj sa gaćama.
Da sam kojim sučajem novinar, i da sam opet kojim slučajem danas u prilici da pitam nešto Abazovića, bio bih baš radoznao. I imao bi samo dva pitanja:
- Zašto je jedini razlog odlaganja popisa to da se ne bi vidjelo koliko je Srba u Crnoj Gori i onih koji će na popisu reći da govore srpskim jezikom?
- Zašto sa tri poslanika još drži u šaci parlamentarnu većinu i time čini: da će na sljedećim izborima odozdo gledati u cenzus, da će od njega biti jači i Raško „kravica“ i da rejting onima koji su mu najdalji u vlasti ozbiljno raste?
Znam da je naivno očekivati odlične odgovore na dobra pitanja, to je nemoguće sastaviti kao pametna momka i lijepu djevojku, ali bi insistirao na pitanjima da se vidi da mu je sve napisano i da samo može da ponavlja naizust, zebeći da ne izleti ni slovo više.
Jedino u čemu može biti slobodan je u mavanju rukama. Možda nam tako nešto poruči da bi rado, ali ne daju i ne smije.
Možda nam je već nešto i rekao na onom snimku ispred Bijele kuće, kada je mavao rukama kao rahmetli Ekrem, ali mi nijesmo shvatili. Ili makar ja?
Nisam politički naivan pa da mislim da male, nemoćne i neradne države mogu same odlučivati o spoljnjoj i seoskoj politici. Ali isto mislim da bi bilo poštenije da otvoreno, kao onaj njegov naočiti sunarodnik sa Kosova, kaže da mi i nemamo spoljnu politiku nego samo par telefona i kontakata na kojima dobijamo kao recept precizne instrukcije šta, kad i kako da činimo.
Pa zašto onda išta da mrčimo, da izlazimo na izbore, da se pregonimo, popisujemo i kavžimo na slavama i sahranama oko politike.
Neka stave koga drago, ko neće trošiti mnogo para na kola i savjetnike, zaposliti dosta milicije da čuva red i samo sprovoditi ono što oni reču.
To bi bila najjednostavnija i, u ovim nezavidnim prilikama, najpoštenija politika. Nemoj da vam zvuči prosto i ogorčeno.
To je tako i uzalud lamentiramo. Rekao je jedan prepredeni, mislim Britanac – preozbiljna je politika da bi se prepustila narodu.
A ja čitavi život vjerujem naivno u onu Rusoovu da kod najsrećnijeg naroda na svijetu o najkrupnijim državnim poslovima odlučuje grupa seljaka ispod hrasta.
Baš sam ja seljak. I politički i inače. Ne spasava me to što sam čitao Žan Žaka, a zeza to što nikad nijesam bio u Amerikama.
Miloš Vukčević
