Пише: Милован Урван
Два цетињска масакра, масакр у „Рибникару“, монструозни злочин Алије Балијагића, злочин у Пречком (Хрватска), трагичне поплаве и клизишта у БиХ, пад надстрешнице у Новом Саду, катастрофални пожар у Сјеверној Македонији… Ниска ужаса превелика за неколика вијека, а камоли за неколике године. Дочим, није то туга без закључака, нијесу то ожиљци без опомене. Хтјели то признати или не, у залеђу ових страдања једнако стоји терет (не)одговорности институција система.
Скоро свака од споменутих трагедија садржи своју двоструку трагичност. Једна се испољава у равни губитка невиних живота, а друга се открива у равни разоткривања пропуста, несавјесног, непрофесионалног и неодговорног рада државних система. Пад нереконструисане надстрешнице, пожар у дискотеци која није имала потребну лиценцу за рад (и триста других пропуста), катастрофалне поплаве (узроковане, између осталог, одсуством превентивног дјеловања на терену, правовремена заштита тецишта и клизишта), одсуство надзирања освједочених психопата и злочинаца – то су елементарни пропусти државних (нам) сустава. То је ланац неодговорности који претходи овим страдањима, а који би се могао додатно продубљивати до мјере да се државе некадашње СФРЈ једино могу разазнати као специјализовани сектори за обмањивање, пљачкање, видјећемо зашто, и магарчење народа и народности.
Ну, још би уливало некакву наду помисао да се пуком промјеном политичких система може унаприједити квалитет живота. Ствари су драстично сложеније, страхотније, сабласније. То потврђује потпуни слом сваког система вриједности. Слом система и нерава најбоље се види не по безочности одговорних лица, већ по одсуству свијести за моралну и професионалну одговорност. Како је могућно да, рецимо, до данашњега дана градоначелник Цетиња није поднио оставку? Како је, даље, могућно да се режимски медији у Србији, дословно, иживљавају над читавом генерацијом ђака и студената – младих људи који би сваком рачуницом морали бити најфункционалнији темељ будућности и опстанка државе? Како је могућно да универзитетски професори нијесу раме уз раме са својим студентима? Како је могућно да чиновник хрватске власти негира да је злогласни логор „Лора“ постојао? Ликвидирана је одговорност. Згажена је себичношћу, егоманијом тзв. политичке, националне и универзитетске елите. То је стање што се, лише Словеније, епидемијски шири просторима некадашње Југе, која ће остати упамћена као златна ера наших предака, али не зато што је та заједничка држава била златна, већ зато што је осамостаљивање њених чланица кренуло за Европом као магарац за шаргарепом. Но, што је шаргарепа више измицала, то су нас наши магарци више магарчили.
Ну, можда ћемо ускоро почети да њачемо, јербо не видим да се овдје људска ријеч о било чему чује и пита. Или да плачемо док нам наши диктатори диктирају да смо магарци и луди.
