Пише: Филип Драговић
Иван Вуковић је интелектуалац, професор на факултету. Зато,ваљда, подржава студенте. Свих боја и годишта. И оне неформалне који питају „камо сјутра“ послије Мила господара? И оне праве, правцате студенте који питају „куда сјутра“ са господаром Вучићем? Само, ових првих, које Вуковић од срца подржава, има мало, а баш му се радују. А ових других, које Иван подржава, реда ради (јер тако изгледа љепши и паметнији) има пуно више. И они га не констатују.
Зато је пошао у Београд да их види и да они њега виде. Али, умјесто омладине са студија, сусрела га је БИА. И то, сасвим оправдано. Није он Владо Георгијев да пјева уз микрофон шта му падне на памет, него посланик и функционер политичке партије друге државе, у сред великог протеста у главном граду прве државе. Ред је да дође на информативни разговор. Да се процјени његов утицај на студенте. Када су људи из БИА видјели да је Вуковић анониман и непрепознатљив у београдским студентским круговима, одмах су га пустили.
Пленум плијени пажњу својим „просветним и културним дјелатницима“
И забранили да се тако непознат креће Београдом. Бар годину дана. Док му не порасте рејтинг.
А Вуковић, ухваћен у маказе непринципијелности (јер нико као његова партија не „гусла“ о негативном политичком утицају Београда на унутрашње прилике у ЦГ) и избламиран због сопствене непрепознатљивости у великим демократским догађајима, остало му је да се врати на шовинистичко фабричко подешавање и да, попут лисице из оне басне, каже: у Београд ми се никад није ни ишло.
Ах, та дивна пролетерска пјесма „Црна Гора Пека роди, да Београд ослободи“ остаће недосањан сан нашег младог секретара ДПС-a…
