Пише: Драгослав Рашета
Фебруарска посета украјинског председника Володимира Зеленског Белој кући, која је за циљ имала проналажење компромисног става и креирање заједничког савезничког фронта пред наставак мировних преговора са Москвом, још једном нас је подсетила на стварност и тектонске промене кроз које пролази спољна политика САД. Састанак се претворио у жестоку размену када је потпредседник Џеј-Ди Венс напао украјинског лидера након што је овај тражио безбедносне гаранције за своју државу, док је Трамп оптужио Зеленског да се „коцка са Трећим светским ратом“ и нагло прекинуо разговоре без потписивања очекиваног споразума о ретким минералима између Америке и Украјине.
Каснији интервју државног секретара Марка Рубија за републиканске медије нам је указао да се иза инцидента потенцијално крије такозвана „обрнути Кисинџер“ стратегија, према којој се САД дистанцирају од Украјине и проналажења праведног мира зарад новог ресетовања односа са Русијом, све са циљем да се укроти растућа моћ Кине.
Прави циљ Кина
Последице спорног састанка у Овалној соби не само да су оставиле Украјину у несигурном положају, већ су и сигнализирале могућу рекалибрацију савеза САД. Притиском на Украјину да направи уступке и изражавајући спремност да преговара са Русијом, Трампова администрација можда покушава да забије клин између Москве и Пекинга. Овај приступ одражава стратегију из 1970-их у којој су САД настојале да изолују Совјетски Савез остваривањем де факто савезништва са Кином, али сада су улоге обрнуте, те Америка данас покушава да Пекингу „отме“ Русију.
Међутим, ова тактика не само да ризикује отуђење традиционалних америчких савезника, како европских тако и азијских, и поткопавање принципа националног суверенитета и подршке демократији који су дуго били стожер спољне политике САД, већ не успева да појми и суштинске промене у међународним односима које би омогућиле да овај заокрет буде успешан.
Почетком 70-их у самом јеку Хладног рата, амерички председник Ричард Никсон и његов саветник за националну безбедност Хенри Кисинџер су отпочели тајне преговоре са лидером Комунистичке партије Кине, Мао Цедунгом. Кинески диктатор је тражио сламку спаса у САД; „Културна револуција“ и „Велики корак напред“ су резултирале потпуним колапсом већ слабе кинеске економије и смрћу више десетина милиона Кинеза, док је са севера вребала опасност од Совјета. Крајем 60-их су бивше комунистичке савезнице биле на ивици рата: Кина је оптужила СССР за ултимативни грех „социјалног империјализма“, 1969. гранатирања су била учестала, Совјети су имали 45 копнених дивизија стационираних дуж границе са Кином, а саме САД су веровале да би ескалација око Џенбао острва могла довести до нуклеарног удара на Пекинг.
Никсон је био вођен другим мотивима; у замену за умањење америчке подршке Тајвану од Кине је тражио да обузда подршку комунистичким терористичким групама широм југоисточне Азије као и помоћ у окончању рата у Вијетнаму. Успостављање анти-совјетског блока није било приоритет, али до њега јесте дошло и током наредних неколико деценија Кина се на свом путу реинтеграције у глобалну економију искључиво ослањала на САД док су Совјети остали без најважнијег партнера и ултимативно их је Америку поразила.
„Пријатељство без граница“
Данас је ситуација у потпуности другачија, једна од најочитијих препрека „обрнутом Кисинџеровом“ приступу је снажно партнерство између Кине и Русије. За разлику од кинеско-совјетског расцепа из 1970-их који је Никсон искористио, кинеско-руске односе у последњих неколико година карактерише стратешко усклађивање. Си и Путин су непосредно пред инвазију на Украјину сарадњу њихових народа прогласили за „пријатељство без граница“, о чему сведоче њихове заједничке изјаве и међусобна подршка у кључним геополитичким питањима. Русија је доследно подржавала став Кине о Тајвану, док је Кина пружала материјалну и дипломатску подршку Русији за инвазију на Украјину. Овај ниво сарадње демонстрира заједничку визију за одупирање „западној доминацији“ и значајно отежава сваку могућност креирања раздора између Русије и Кине.
Очигледан дефицит поверења између Русије и САД додатно компликује ову стратегију. Деценије санкција, ширење НАТО-а и супротстављени интереси у Европи оставили су Москву дубоко скептичном према намерама Вашингтона. Чак и ако би САД пружиле маслинову гранчицу, мало је вероватно да би Русија угрозила свој стабилан и обострано користан однос са Кином због неизвесног савеза са историјски непријатељском силом.
Економски, Кина је постала незаменљив партнер за Русију. У 2023. робна размена између Кине и Русије достигла је 240 милијарди долара, у поређењу са 52 милијарде долара робне размене са САД. Русија се у великој мери ослања на Кину као купца свог извоза нафте и гаса, посебно након што је изгубила приступ западним тржиштима због рата у Украјини. Ова економска међузависност додељује Кини статус „старијег партнера“ у односима са Москвом и даје јој значајан утицај на саму политику Кремља.
Чак и ако би САД успеле да побољшају односе са Русијом, нереално је очекивати да ће Москва бити активна противтежа Пекингу. Дугорочни стратешки циљеви Русије су ближи кинеским него интересима САД. Обе државе су скептичне и зазиру од глобалних институција које предводи САД и залажу се умањивање значаја које долар има као глобална резервна валута.
Ограничени капацитет Русије да изазове Кину је још један критичан фактор. После година економских санкција и војних издатака у Украјини, Русији недостају ресурси да се такмичи са растућим утицајем Кине како у Европи тако и у Азији. Чак и уз подршку САД, Русија не би успела да се у овим геополитичким зонама значајно супротстави Кини.
Никсонов успех у „удварању“ Кини током Хладног рата био је заснован на већ постојећим непријатељствима између Пекинга и Москве – таква динамика односа данас не постоји. Покушај реплицирања ове стратегије без сличних услова занемарује историјски контекст и ризикује да отуђи савезнике без постизања задатих циљева. Никсонов САД-СССР-Кина дипломатски троугао је такође био део ширег оквира детанта који је настојао да стабилизује глобалне тензије; насупрот томе, чини се да је Трампов приступ више трансакцијски и мање укорењен у дугорочном стратешком планирању.
Спровођење стратегије „обрнутог Кисинџера“ могло би да поткопа кредибилитет САД на више фронтова. Усклађивањем са ауторитарним режимом као што је Русија, уз стављање по страни традиционалних савезника у Европи и Азији, САД ризикују да наруше поверење међу својим демократским партнерима. Ово би могло да ослаби кохезију НАТО-а, охрабри противнике попут Кине на даље подривање већ нестабилног светског поретка или чак на инвазију на Тајван. Штавише, таква промена политике могла би да погорша унутрашње поделе унутар САД.
Стратегија „обрнутог Кисинџера“ је данас више фантазија него изводљива политика. Потцењује снагу кинеско-руских веза, прецењује спремност и способност Русије да се удружи са САД против Кине и погрешно процењује сложеност данашњег мултиполарног светског поретка. Уместо да покушавају да оживе застареле хладноратовске стратегије, амерички креатори политика треба да се усредсреде на јачање савеза са демократским нацијама, улагање у економску конкурентност и решавање глобалних изазова кроз мултилатералну сарадњу.
Извор: Нови Магазин
