Пише: Миодраг Лекић
Почећу редове који слиједе, заправо скраћено и прилагођено излагање на недавном скупу о Бранку Лазаревићу у Херцег Новом, покушајем мојих припрема да се вратим, боље рећи сазнам нешто ново, о једној старој теми. Наиме, давно, још као студент сам читао, истина фрагментарно, неке радове Бранка Лазаревића, запамтио ширину тема и изузетан стил, остало прилично заборавио.
Желећи да обновим и проширим сазнања о дјелу Бранка Лазаревића у градској библиотеци сам нашао само неке његове радове између два свјетска рата. Исто тако сам нашао лијепе, похвалне есеје Слободана Јовановића о Лазаревићу, написане 1937. У том периоду мог обновљеног интересовања за његово дјело срео сам и једну образовану професорицу књижевности која је на моје питање о Лазаревићу одговорила да никада није чула за њега.
Радило се о заборављеном књижевнику и дипломати.
Требало се посебно потрудити и да се пронађе макар дио Лазаревићевих дипломатских извјештаја и анализа.
Прије осврта на Лазаревићеву богату дипломатску каријеру, књижевне и политичке списе треба, дакле, нагласити да су његов огроман интелектуални формат и дјело одавно високо оцјењени, затим заборављени. Да би у посљедњем периоду поново били освјетљени, мада још недовољно ишчитани. Заједно представљају бољи дио културног насљеђа српске, усуђујем се рећи и југословенске културе. Наиме, више Лазаревићевих дјела се баве југословенским културним приликама, па је још 1919. у Загребу штампао књигу “Југословенски документи”, затим је 1930. г. написао културно – антрополошке радове, “Три највише југословенске вриједности”, и 1940. г. “Југословенска културна проблематика”. Он је написао 1945. г. рад “Запад-Исток и Југославија”.
Није случајно да су учесници научног скупа у Херцег Новом анализирали и покушавали наћи одговоре на многа питања из интелектуалног опуса Бранка Лазаревића које у класификацијама наука припадају филозофији, антропологији, књижевности, естетици, историји, политикологији, театрологији, међународним односима. Прије свега умјетности у најширем смислу. У том импресивном дјелу доминира критички дух са оригиналним доприносом наведеним дисциплинама.
Лазаревић је заправо радознали посматрач и у могућој мјери тумач историјских вектора који отворено прихвата изазове своје епохе. Он је посебно пратилац кретања друштва, културе, идеологија. Зато се Бранко Лазаревић по својој духовној ширини и интересовањима може оцијенити и као класичан полихистор доминантно модерне духовне мисли и сазнања.
У укупно врло сложеној интердисциплинарности његовог дјела ипак доминантно избија умјетничко-филозофско схватање свијета.
Лазаревићево културно ангажовање се сасвим уклапа у Сартрово одређење ангажованог интелектуалца гдје се он ван личних интереса и уз претходни услов посједовања стручно-интелектуалних квалитета опредјељује за авантуру духа, прецизније за самоћу авантуре. Све у тражењу истине и правде. Притом самоћа није уопште метафора када је ријеч о Лазаревићу, посебно у периоду његовог живота у Херцег Новом.
Лазаревићева ангажованост, која никада није била на уштрб естетике, се манифестовала и често понављаним питањем – којим путем даље? Један Лазаревићев оглед још из 1921. г. управо носи назив “Којим путем”.
Треба нагласити и да Лазаревићеви радови написани у широком временском трајању и различитим тематским и стилским формама – од књижевних есеја, културно антрополошких огледа, позоришних критика прије и послије Првог свјетског рата, преко дипломатских списа између два рата, до политичких расправа током и послије Другог свјетског рата – заједно чине повезану цјелину.
Књижевна слава, дипломатија, затвор…
Бранко Лазаревић је као врло млад својим књижевним и позоришним критикама, огледима из естетике и антропологије завриједио високу репутацију како у широј јавности тако и у освртима критике. Виђен је као насљедник Јована Скерлића који му је, као и Богдан Поповић, био професор.
Слободан Јовановић је, у својим огледима, а поводом Лазаревићеве књиге “Изнад времена и догађаја”, притом упоређујући га са Скерлићем, између осталог написао: “Његова (Лазаревићева) стилистичка вештина прелази већ у виртуозност”.
Описујући његов даљи развој Јовановић у истом раду наводи: “Рат, који је променио живот толико људи, променио је и Лазаревићев живот. Пошто је ратне године провео на фронту као резервни официр и био рањен, Лазаревић није отишао на универзитет већ у дипломатију…”.
Између два рата Бранко Лазаревић је припадао елити југословенске дипломатије. Тамо је био заједно и са другим познатим књижевницима – Јованом Дучићем, Миланом Ракићем, Ивом Андрићем, Растком Петровићем.
Службовао је у амбасадама у Вашингтону, Чикагу, Варшави, Берлину, Прагу, Тирани, Бриселу, Луксембургу, Анкари и Бечу.
У дипломатским извјештајима који су сачувани, до сада је објављено око 200 његових обраћања из Тиране Министарству иностраних послова, Бранко Лазаревић показује способности врхунског аналитичког и професионалног дипломате.
Милош Лалатовић: Неуспављиви чудотворац, Свети Јован Шангајски
Као и други књижевници – дипломате, у новим срединама, великим дипломатским и културним центрима Лазаревић је ширио свој видике, проучавајући и консултујући, попут Андрића и Црњанског, у архивама и другим културним установама историјске грађе које су касније коришћене приликом писања књижевних или политичких радова.
Лазаревић није био само дипломата краљевске Југославије, већ видљиво заинтересован за проучавање историјске путање те државе, уочавајући притом њена не мала искушења и неизвјесности током њеног историјског постојања. У више својих политичких расправа Лазаревић је опширно анализирао положај и судбину Југославије у међународним условима, посебно између утицаја Америке, Русије и европске културе.
У турбулентним политичким превирањима у Југославији уочи Другог свјетског рата, Лазаревић завршава дипломатску каријеру 1939. у 55. години.
Убрзање историје са трагичним посљедицама почетка Другог свјетског свјетског рата, убрзало је и трагичне догађаје у Лазаревићевој породици. У само неколико година Бранко Лазаревић је остао без најближих. Супруга и син су умрли, док је други син погинуо у рату, у равногорским формацијама којима је пришао 1944. г.
Убрзо се настављају Лазаревићеве личне трагедије. Иако се током рата држао по страни, без доказа о сарадњи с окупатором, а након неколико написаних огледа, претежно о међународним односима и темама Истока и Запада све то писано његовим претходним стилом филозофије и политичке културе, притом стално и под етикетом оца чији је син био на противничкој страни, дакле виђен као особа пораженог грађанског свијета – Лазаревића су комунистичке власти послале у затвор у којем је остао три године.
По изласку из затвора наметнута му је изолација из јавног живота и забрана објављивања. Постао је нон персон, непостојећа личност.
“Пустош је иза мене, испред мене је пустош” – пише тада Лазаревић у свом дневнику.
Није било давно када је Лазаревић у истој земљи био славни интелектуалац и елитни дипломата.
У свом животном бродолому Лазаревић је послије изласка из затвора, са својим расутим рукописима прво отишао у Дубровник, врло брзо затим у Херцег Нови гдје ће остати до своје смрти, 1968. године. Прогоњени књижевник и мислилац, у немилости власти и под будним оком политичке полиције је живио у породици свог пријатеља, новљанског архитекте Војислава Ђокића.
Милош Лалатовић: Неуспављиви чудотворац, Свети Јован Шангајски
Лазаревићев глас post mortem
Сматра се да књижевник и његово дјело имају два живота. Прије и послије смрти. Неко је умјетнички признат, у неким случајевима слављен за живота и заборављен послије смрти. Некоме дјело за живота није признато или значајније примијећено да би након смрти било високо цијењено. Ријетки су ствараоци чије умјетничко дијело једнако високо цијењено и слављено током живота и након смрти.
Код Лазаревића књижевника, дипломате и политичког мислиоца су ове периодизације и необичне игре књижевних судбина још сложеније.
Високо цијењен, готово слављен, затим заборављен у условима наметнуте изолације, да би неколико деценија након смрти, случајни проналазак његовог дневника и других списа у једној херцегновској кући поново актуелизовали личност и дјело Бранка Лазаревића. Био је то глас из гроба. Новљанског гроба.
Наиме, проналазак Лазаревићевог дневника на 1220 страна, под насловом “Дневник једног никога” којим је обухваћен период од 1942. до 1947, је с разлогом изазвао велико интересовање и скренуло пажњу на укупну Лазаревићеву заоставштину.
Сматра се да је Лазаревић за наслов свог дневника могао бити инспирисан познатим комичним романом “Diary of a Nobody” браће Гросмит који објављен 1892. године. Високо образовани Лазаревић је могао бити подстакнут и дневником Семјуела Пеписа, из друге половине 17. вијека (објављен тек 1825), у којем аутор описује англо-холандски рат, кугу и друге историјске догађаје, све из личне перспективе. Наслов тог дневника Италијани су превели са “Дневник једног грешника” (“Diario di un peccatore”.) Лазаревићев дневник подсјећа и на дневник једног њемачког аристократе, Фридриха Река Малецевена који носи наслов “Дневник једног очајника” (“Tagebuch eines Verzweifeltern”) у којем описује драматичне догађаје у вријеме њемачког нацизма, од 1936. до 1944. године.
Лазаревићев “Дневник једног никога” већ у наслову указује да је његов аутор усамљен човјек којем је остало само писање.
Дневник је као феникс учинио Лазаревића живим и вратио једно вријеме које се са том књигом може много боље разумјети, посебно бруталност ауторитета моћи које је усмјерено и ка прогону онога што је индивидуално, оригинално и самосвјесно. Да не говоримо о прогону критичког ума и ријечи.
Дневник преноси тешку слику земље, посебно Београда, посљедњу фазу њемачке окупације и улазак руских бољшевика и југословенских комуниста. Неизбјежно и паралелно дневник преноси и драму аутора књиге, све више усамљеника чија се горчина осјећа током читања тог рукописа. Али углавном не и на штету књижевног стила, луцидних мисли, продубљених анализа и високе ерудиције која још од периода младости карактерише Лазаревића.
Ипак у неким дјеловима дневника (за који Лазаревић могуће није ни знао поуздано да ће једном бити објављен) има не само индискретности када описује одређене ситуације и особе већ и грубљих формулација, посебно о неким личностима. Нарочито о Иву Андрићу. О Лазаревићевим тешким формулацијама о Андрићу пише и њемачки аутор у запаженој биографској књизи о југословенском нобеловцу под насловом “У пожару свјетова”. Преузимајући и цитирајући многе дијелове из “Дневника једног никога” о Андрићу, Мартенс употребљава ријеч “масакрирање”.
Поред Лазаревићевих оштрих, па и грубих опаски о Андрићевој личности треба рећи да он има и ријечи великог поштовања према његовој књижевности, па и о фер гестовима које је Андрић учинио према Лазаревићу у периодима његових породичних трагедија.
Наиме, треба прије свега имати у виду и њихове заједничке животне путеве и различите исходе.
Обојици се биографије и књижевна дјела сједињују у историјске и политичке прилике.
Заједно су, великим књижевним талентом и првим радовима скренули пажњу јавности, дакле још у доба око Првог свјетског рата. Затим су идеалистички вјеровали у новоформирану државу, обојица били истакнуте дипломате краљевине Југославије, да би у социјалистичкој Југославији доживјели сасвим различите судбине.
Андрић, особа адаптибилне природе, донекле и под одређеним притиском, постаје на неки начин човјек новог система, посланик, члан Савеза комуниста, предсједник Савеза књижевника Југославије.
Милош Лалатовић: Неуспављиви чудотворац, Свети Јован Шангајски
Лазаревић постаје робијаш, отпадник, губитник, па и грађанских права, изолован и под присмотром владајућег система. Живот је удесио да се њих двојица срећу и у Херцег Новом о чему има занимљивих свједочења.
Андрић љетује у својој изузетно лијепој новљанској кући. Лазаревић станује у једној соби, у кући пријатељске породице која га је тамо примила.
Из наведеног се можда може разумјети зашто Лазаревић у “Дневнику” не само да Андрића не штеди, већ залази и то претјерано у његов приватни живот наводећи, могуће и измишљајући, разне пикантерије.
Ту су обновљени и неки београдски трачеви, иначе у ривалитетима понекад врло својствени књижевницима и дипломатама као и онај о Андрићу у неколико наставка.
Наиме, прво су колеге дипломате у Министарству спољних послова са више асоцијација, рецимо због мудрости и културне дистанце према колегама Андрића назвали “Фра Иво”. Када је Андрић успјешно напредовао у дипломатској каријери постајући и помоћник министра, дакле стигавши до тада највишег професионалног звања колеге су га назвале “Фра Иван бег”. Даља еволуција исте теме се догодила послије Другог свјетског рата, формулисана тада “Друг фра Иван бег”. Не зна се поуздано колико је Лазаревић имао удјела у трећој фази развоја овог књижевно-дипломатског трача, али све је нашло мјеста у “Дневнику једног никога”.
У редовима о Андрићу, гдје је, и по скромном суду аутора ових редова, било доста претјеривања, па и оног неукусног, треба ипак препознавати Лазаревића рањеног и усамљеног човјека који је неријетко утјехе налазио у дружењима са новљанским рибарима. У таквим дружењима и уз вино – а ово ми је испричала особа која је боље позвала Лазаревићеве новљанске дане – он је увјек тражио посебну чашу за вино, можда тиме, иако животно изгубљен, задржавајући манире из високих дипломатских и културних салона и проведених дана у њима.
Поражен идеолошки и животно Лазаревић у дневнику и списима из херцегновског периода остаје духовно вјеран начелима слободе грађанског друштва. Са врло продубљеним и занимљивим анализама посебно историје, државе, идеологије, нације, национализма и југословенства.
Милош Лалатовић: Неуспављиви чудотворац, Свети Јован Шангајски
Пише да је наш државни брод, заправо један сплав, биједан и трошан за велики океан.
Поводом теме избора између Запада и Истока, Вашингтона и Москве Лазаревић је у свом рукопису без дилема. Тада са јеретичким ставом (док би данас све то звучало модерно и прихватљиво), Лазаревић пише: “Само Америка може да спаси свет. Или напред са Западом, или назад са Истоком”. Очајан је “што се Балкан данас налази на Истоку”.
Саопштава да су “динарском типу бољшевизам и национализам најприхватљивија рјешења. Тај тип људи уноси перманентну деморализацију, јер је искључив и увјек је подељен у два табора. Мораш му се покорити или ћеш бити уништен.”
И поред одређених усхићења када пише о Ловћену, Његошу и Црној Гори у Лазаревићевим списима има дијелова у којима без потпуног објашњења указује на неке појаве из новије црногорске историје. Рецимо подсјећа да су команданти партизанских јединица који су ушли у Београд били прије свега – како пише – Црногорци, затим Далматинци, Личани и Босанци. Лазаревић одмах затим додаје и ово: “И команданти равногорских јединица су били Црногорци”. Не објашњава, али подсјећа, дајући поводе за размишљања.
Занимљиво је да из ставова у његовим радовима проистиче да је Лазаревић остао привржен Југославији и југословенству, упркос отвореној разочараности у оба државна искуства. Сматра се превареним у оној првој – “краљевској, солунској, версајској”. Није штедио ни другу Југославију “у којој је револуција одмах замењена аутократијом”.
Он нема дилеме да је једини излаз у развијању грађанског наводећи: “Створити грађанина – то је основни услов за здраву државу. Само грађанин може да схвати величину, снагу, вредност и корист државе… Прави и велики грађанин, то је грађанин Масарикових схватања… Он чини врх пирамиде.” Овдје уочавамо естетичара друштва и демократије али и великог поштоваоца чешке културе.
Много је у Лазаревићевом стваралаштву гдје је помно пратио кретања историје, друштва, културе, идеја, заправо изванредних анализа, антиципација, ставова, па и оних контроверзних и полемичких. И то је за очекивати од критичког духа који је у суштини и прије свега демистификаторски.
Уосталом снага отвореног духа је Лазаревића одржала у “времену између два времена” – како гласи наслов једног његовог запаженог огледа. Одржала га је, заправо, у невремену између два времена. Када његов дух успијева, не лако, да надвиси очај живота.
Генерацијама послије његове смрти Лазаревић је оставио драгоцјене списе. Између осталог и дневник једног високо култивисаног и усамљеног човјека, рукописе који су у некој херцегновској шкрињи стајали 60 година да би након тога били објављени као велики допринос култури и историографији.
Извор: Вијести
