Пише: Џаред Морсел Полен
Мишела де Монтења често сматрају сликом и приликом промишљеног живљења. У уводу за Шта знам? (нови избор Монтењевих огледа, у преводу Дејвида Кауарда, објављених за Пушкин прес 2023. године) Јијун Ли пише: „Његови записи ми служе као подсетник, као подстицај, па чак и као налог: редовно размишљање о себи је, попут свакодневне јоге, здрава навика“. А М. А. Скрич, у уводу за његов превод Огледа, описује их као „једну од великих европских књига за нахткасну“. И Ален де Ботон у својој књизи Утеха филозофије за Монтења каже да је користан водич за размишљање о проблему самопоуздања, а у књизи Школа живота пише да су „Огледи израсли у практичну хрестоматију савета који нам помажу да упознамо сопствени нестални ум, да пронађемо сврху, смислено се повежемо са другима и да докучимо тренутке прибраности и прихватања“.
Текстови у којима се истиче зашто је Монтењ важан и зашто би га требало читати премашују ове оквире: користан је зато што нас учи “како да размишљамо” и самим тим, како сугерише наслов Монтењеве биографије Саре Бејквел, Како да живимо. Такви инстант приступи нису нужно лоши, али су типични за површно, брзометно читање карактеристично за покушаје да се мислиоци учине привлачнијим публици. Можда зато и не чуди то што се Огледи на Амазону могу наћи тако што се при филтрирању одабере “мотивациона самопомоћ”.
То што је Монтењ подложан оваквом третману можда је и последица његове приступачности: он није систематичан мислилац, а писао је кратке текстове на различите теме, што значи да лако може да се узме, мало прочита и одложи. А пошто га је могуће подвести под традицију скептицизма, може се читати тако као да подвлачи ствари налик онима које су истицали филозофи стоици или епикурејци (које је, ваља и то рећи, Монтењ више пута цитирао): да добар живот почива на спокојном уму, до ког стижемо преиспитивањем својих мисли и признањем да не можемо баш све да сазнамо. (У том духу га, рекло би се, читају многи његови популаризатори.)
Али добро је познато да Монтењ не нуди готова решења и не поставља се као мудрац, а свакако није себе доживљавао као некога ко би требало да буде узор. Осим тога, он ничим, ни у једном тренутку, не сугерише да су његових скоро хиљаду страница самопреиспитивања остварила ма и најмањи опипљиви резултат. У уводном обраћању читаоцу саветује нас да не траћимо слободно време на тако “тричаву и залудну тему” као што је он. А у огледу “О таштини” иде чак дотле да своје списе пореди са прдежима ума, менталним излучевинама: “Имаш овде, мало пристојније, неке измете остарелог ума, кад тврђе, кад мекше, а увек несварене”.
Са есејима сам се први пут сусрео са двадесет година, кад једва да сам био спреман да их читам: нисам знао скоро ништа о времену у ком је живео Монтењ; већина ствари на које се позива није ми значила ништа, нити сам читао многе мислиоце и песнике које је често цитирао. Доживљај док сам га читао био ми је као да ме неко води по обрисима туђе свести. Ако нам огледи заиста показују “како да рамишљамо”, они то раде због начина на какав је Монтењев мисаони процес уроњен у сам чин композиције. Популаризатори су у праву да се у тим огледима преноси мудрост, али није довољно бавити се само оним шта нам Монтењ говори, а не и оним како нам то каже.
***
Монтењ је, једва век од уласка у епоху штампе, покушао све да унесе у књигу – све о себи и свом мисаоном животу. Тако попустљивог максимализма нема у наше време, када је дељење личних ствари са светом уобичајена активност, навикнути смо на непрестано коментарисање и изношења мишљења у јавности. Лако нам је данас да то сматрамо својеврсном декаденцијом нашег времена, али и сам Монтењ је држао да је то подједнако тачно и за његово време: “Пискарање је изгледа један од показатеља доба изобиља”, пише он. “До каквог брбљања мора да доведе то кад муцање и развезивање језика гуше свет тако страшним гомилама књига? Толике речи само речи ради!”
Комодификација текста и култура све погођенија прекомерном производњом били су предуслови за појаву есеја. Иновативни, какви јесу, били су последица нове књижевне културе. Идеја да се свака тема може уденути у текст (“све теме повезане су једна с другом”, каже Монтењ) и чланци о свакодневном животу били су новине Гутенбергове епохе, времена када је одједном могло да буде одштампано било шта, на било коју тему. Форма есеја појавила се делимично из трагичног стицаја приватних околности. Монтењева пријатељица и велика љубав Етијен де ла Боетије преминула је 1563. године, због чега он није имао коме да пише када се пензионисао из јавне службе 1571. и у својој 39. години се повукао у јужну кулу на свом имању. Ускраћен за преписку, Монтењ се помирио са тим да пише самом себи:
Ово нам сугерише да су есеји првобитно били виђени као епистоле упућене самоме себи. Први текстови углавном су анегдотски и обилују цитатима (Монтењ је необуздано цитирао.) Међутим, како му огледи одмичу, Монтењев глас почиње да буја: текстови постају дужи, шири, много самореферентнији и опширнији, са више “намерних небитности” (да искористимо израз Стјуарта Хемпшира). Монтењ понекад не успева да се држи насловне теме и повремено је потпуно напушта. Првих неколико огледа делују суздржано и сколастички, али убрзо постају разиграно неспутани: док неки од првих есеја не премаше пасус или два пре него што се спомене тема, кад стигнемо до “О физиономији” (један од последњих), Монтењу је потребно 26 страница да дође до тога, у огледу од укупно 28 страница.
Први текст који сам прочитао био је “О канибалима” – типичан оглед, пун дистракција, диверзија и враћања. Монтењ почиње Платоновим описом Атлантиде и спекулише о раздвајању континената после велике поплаве; цитира Вергилија и Хорација и примећује колико често људи на њима непознатим подручјима бркају реке са морима и мора са океанима; инсистира на томе да се топографи држе места које познају уместо што се баве далеким земљама – како би свако требало да се држи писања о ономе што зна, како би људи требало да мање пишу и како, опште узев, има превише књига. Онда (четири странице касније) коначно приступа својој теми: обредима и пракси народа Тупинамба у Бразилу који ритуално канибализују своје мртве.
Оно што многи људи запамте у вези с овим есејима појављује се овде, кад Монтењ каже да “сваки човек варварством назива све оно на шта није навикао” и да Европљани “премашују [Тупинамбе] у свакој врсти варварства”, јер више варварства има у сакаћењу људи док су живи него у једењу њихових мртвих тела. И у том тренутку Монтењ залази у дигресију и наставља о врлини ратовања и часном поразу, пре него што поново подсети самог себе да се врати теми. Потом препричава сусрет са једним од тих људи, који је заробљен, каже нам да је имао лошег преводиоца, а свакако и не може да се сети о чему су разговарали, пре него што цео свој труд распрши слегањем раменима: “Све то није тако лоше – али каква вајда? Нису они ти који носе панталоне”.
Не описује Монтењ своје огледе без разлога као “грдосије” и “гротеске”, “скрпљене од различитих удова и облик им није одређен, а њихов ред, след и пропорције су чиста случајност”. Попут многих текстова, у огледу “О канибалима” има далеко више дигресија него аргумената и Монтењ, као и увек када осети да тоне, просто прекида свој рад уместо да покуша да га поправи и допуни. Све то указује да Монтењ није имао неки шири план или нацрт. Његови списи се опиру сажимању и немогуће их је сабити у фино упакована зрнца мудрости. Чак и намера да се објасни низ његових огледа често делује досадно. Ипак, управо то су они квалитети који, када преусмеримо фокус са садржаја на форму, настављају да огледе чине толико “поучним”.
***
Вирџинија Вулф у свом чувеном есеју хвали Монтења због способности да представи струјање својих мисли тако аутентично (не изненађује то што је Вулфова волела Монтења, јер у огледима видимо прототип тока свести). У писању се човек увек суочава са “тешкоћом да се изрази”, односно мислити и писати оно о чему се мисли различите су ствари: “оловка је строго оруђе; сама мало шта уме да каже; и сама има своје сваковрсне навике и церемоније… док врлудав пут људског говора претвара у достојанствени и отмени марш оловака”.
Блискост онога што се дешава у уму и на папиру понекад се смањује чином писања: трапави ритмови свести се на силу уједначавају, сабијају у облик, формализују. Писање тражи засебан начин размишљања, то свакако, али често не успева да ослика начин на који се идеје појављују у глави без икакве најаве, обузму је на неко време, а онда се разлете. Монтењ остаје јединствен, тврди Вулфова, јер је очигледно вичан да затрпа јаз између свог ума и своје прозе. “Никад ни на тренутак не посумњамо”, пише она, “да је ова књига он сам”.
Каткад Монтењ своје писање пореди са портретисањем. У свом обраћању читаоцу каже: “ц’ест мои qуе је пеинс” (“ја у њој само себе сликам и износим”)… У “О пријатељству” поново каже да свој приступ позамљује од сликара: “Док сам размишљао о томе како је сликар кога сам запослио радио свој посао, наумио сам да га подражавам”. А у “О таштини” пише: “Нека овај оглед о мени тече даље и овај трећи наставак осталих делова моје слике”. Паскал, на кога је Монтењ несумњиво утицао, применио је сличну форму у Мислима, свој приступ описао је као “ла пеинтуре де ла пенсéе” (“сликање мисли”).
Како умиру писци: Глава Јукија Мишиме, револвер Владимира Мајаковског и пепео Хаше Попа
Да ли су Огледи генеративни или миметички остаје нејасно: да ли они заправо покрећу одређени начин размишљања – за њих својствен начин опажања – или једноставно омогућавају да се опише како изгледа то размишљање? Монтењ нам не даје назнаке да је препознао ту дистинкцију. При поређењу свог приступа са сликањем сигурно је посегнуо за погодном метафором за врсту писања каквом се бави, а која тад још није имала назив. Међутим, аналогија са сликањем упућује нас на то да му је процес истовремено генеративан и подражавачки; он је аутомиметички, као Ешеров цртеж руке која црта саму себе.
Монтењев приказ његовог ума “из дана у дан, из минута у минут” некад се схвата као његов метод (на пример, његов мисаони процес), али је то подједнако и формирање његовог књижевног стила: тиме што при чину писања пушта свој ум да слободно лута он спонтано ствара и форму која му омогућава да то лутање прикаже. Дакле, ако Монтењ скрене с пута, скреће и његов стил: “Мој стил и мој ум подједнако лутају”.
Зачудо, изгледа да он свој стил уопште и није схватао као стил, делимично и зато што није правио разлику између себе и процеса: “Желим да људи виде мој природан и обичан корак”, каже нам, “колико год да лута. Допуштам себи да будем онакав какав сам”.
У “О претпостављању” каже, са типичном скромношћу: “Све што пишем је грубо; мањка му угледа и лепоте”. Свој стил описује као “безобличан и недисциплинован” и као “вид напредовања без дефиниција, без граница, без закључака и сметено…” Такође га описује и као “слободан и неспутан” и тврди да, ма колико се трудио, не може да постигне “глатку и уредну” структуру какву преферирају други. Чак и то што своје речи пореди са изметом открива доста тога, јер нам сугерише да у његовој прози нема извештачености. Његов израз није изучен, већ излучен.
Али ове примедбе не стоје, Монтењ је имао свој стил, тим пре што је верно преносио природу својих спознаја. А његов стил – у којем је мишљење истовремено и сазнајни и естетски чин – указује на неразмрсиву везу између епистеме и форме, између мисаоног процеса и облика какав поприма тај процес. У “О стилу” Сузан Сонтаг истиче да “сваки стил отелотворава епистемолошку одлуку, интерпретацију онога шта и како доживљавамо”. То јест, сви стилови носе различита вредносна својства; они откривају ствари специфичне за свој угао. То имплицира да су одређена открића могућа искључиво кроз одређене књижевне форме, а да те форме нису тек системи преноса – оне такође играју активну улогу у тим откривањима. Питање је, на пример, да ли би Платон могао да пише у било којој другој форми осим у дијалогу или етичкој алегорији.
Свакако је тешко замислити да Монтењ пише у било ком другом жанру него у оном у ком је писао, посебно пошто се узима за зачетника. Само су слобода и еластичност есеја могли да подрже Монтењево безобално самопреиспитивање. Они су епистемолошки експеримент, савршено изражајан за ум неког скептика, у ком су све тврдње – а посебно оне о знању – провизорне. Они прихватају све, обухватају сва интересовања, контрадикције, исправке, дистракције, тричарије; они дозвољавају да се све истражи, а ослобађају од терета морања да се било шта закључи.
***
Смештање некога у књигу значи покушај да се тај неко фиксира, али Монтењ себе никако не може да фиксира (“Садашњи ја и ја од ономад заправо смо двојица”). То је зато што никако не може да среди то што зна: “У своје садашње мисли не сумњам ништа мање него у оне прошле, а у своју другу или трећу мисао ништа мање но у ону прву”. Он и његова свест непрекидно су у покрету, што подједнако одражава дочаравање размишљања као и то шта значи бити очаран размишљањем. Дакле, “ја” је код Монтења увек нестално: ум непрестано јури за собом, измиче самодефинисању. То Монтења наводи да у једном од својих последњих есеја, скоро на самом крају свог дела, запише: “Не приказујем бивање. Приказујем пролазност”.
Монтењев поступак је, како сам признаје, непосредан и асоцијативан; никада не зна куда ће и он и његова оловка. Монтењевска шетња, таква каква је била, показује “непрекидни ток, промену и варијације” његових мисли. Нешто касније каже: “Замисли ми следе једна другу” – и, што је кључно, додаје – “и бацају поглед једна на другу, али успут и крадом”. Огледи стога носе у себи и ефекат огледала: омогућавају замислима да се огледају. Маршал Маклуан у есеју “Колриџ као уметник” тврди да је Монтењ био заокупљен “књижевним поступцима да се замрзне и представи нека фаза људског ума: да замрзне са намером да је представи и да је представи са намером да контемплира”. Тај поступак је покушај да се опише како би сазнање могло да изгледа, тако да свако може да га потражи.
Али сазнати, према Монтењу, не значи и умртвити сазнато. Кад би Монтењ могао да среди своје мисли не би било потребе да их записује: “Кад би ми само душа могла да нађе упориште, не бих себе искушавао, него бих се разрешавао”. Огледи му, дакле, омогућавају да се не смирује. “Ово је запис о разноликим и променљивим појавама”, пише он у “О кајању”, “о замислима које су неразрешене и, кад тако мора, контрадикторне, било стога што сам ја сам постао другачији, било стога што се држим другачијих особина и страна својих тема”. Као пројекат, огледи су бескрајно прилагодљиви и, као што можемо да видимо из историје њихових објављивања, инхерентно бесконачни.
Монтењ је повремено преправљао прве две књиге, уносећи стотине исправки у наредна издања. Нису то биле онакве исправке на какве бисмо можда помислили. Он је себе ретко кориговао и ретко је прецртавао своје мисли, него је додавао још – често контрадикторних – мисли (“Додајем, али не исправљам”). Ти додаци понекад се по дужини могу мерити са оригиналним текстовима; понекад их и премашују. Монтењ би нажврљао опаске и додатке на маргинама, а то би онда било унето у текст без икакве назнаке читаоцу (у каснијим издањима Огледа би ти слојеви били представљени надредним словима АБЦ, који означавају где је одломак убачен).
Штавише, пошто у оригиналним верзијама није било одвајања пасуса или размака, свако поглавље се могло читати као чаршав текста у ком су цитати, мисли, примисли и накнадне мисли ишли заједно у неразлучивом току и сваки осећај временског низа био би разорен – што је одраз и наших менталних активности при којима на своје мисли не ударамо жиг са датумом, нити су оне опремљене звездицама и фуснотама.
***
Монтењ је наставио да проширује збирку својих огледа све до смрти 1592. године, а до тада су већ доживели огромну популарност. Три године касније објављен је и трећи том. То је покренуло и дебате међу проучаваоцима око тога које издање би требало узети као коначну верзију. Наравно, коначне верзије нема. Ако је циљ огледа био да ухвате (нужно неуспешно) вазда променљиву природу нечијег становишта и провизорност онога што се зна, онда је и сасвим прикладно то што их Монтењ никада није сматрао завршеним: “Ко не види да сам кренуо на пут којим ћу ићи, без заустављања и без напора, све док је мастила и папира на свету?” Ови огледи су, напослетку, бескрајно дело у настанку.
Видим да се то одражава и на моје белешке које се загонетно преклапају у примерку издања Огледа тако кабастог да може да уврне ручни зглоб – белине на страницама препуне су маргиналија, остављених у различито време, у различитим расположењима. Поново видим своје прве, друге и касније реакције на ствари; у неким случајевима не препознајем самог себе, јежим се од својих коментара и ствари које сам некада сматрао дубокоумним. Док сад читам Монтења, из угла човека у средњим тридесетим, боље препознајем осећај пролазности и променљивости који карактерише мисаони живот: свако моје читање било је суштински другачије, и сваки пут сам себи испаднем напола отуђен од свог некадашњег ја, чинећи да се мој ум – као што сам Монтењ каже да се нада да ће постићи пишући огледе – “стиди самог себе”.
Што се мене тиче, јединствено задовољство есеја увек је било у томе што успева да ослика, запањујуће прецизно, мисаони живот. Бити есејиста значи део мисаоног живота изложити јавности – драматизовати сопствени мисаони процес пред другима. Монтењ, неспорно први који је то радио, схватао је да је епистемични задатак у какав се човек упушта у огледу – да схвати шта (се) зна – инхерентан његовој форми. Ако ми је био поучан, а јесте, није то био зато што ме је учио “како да размишљам”, него да су како да размишљам и како се размишља различите верзије исте ствари. Изван тога оклевам да кажем било шта одређено, јер би то било заиста веома немонтењевски.
Извор: The Point
Превод: Матија Јовандић/Глиф
