Piše: Ivan Đurđević
Godina je 1972. i Hladni rat je i dalje u vrućoj fazi, nepuna je decenija prošla od Kubanske krize kada je svet umalo otišao dođavola, a jedan Rus pred očima celog sveta aplaudira jednom Amerikancu koji ga je upravo pobedio. Da je samo to u svom životu uradio, kada je nakon šeste partije meča za šampiona sveta u šahu u Rejkjaviku ustao u ukazao čast Bobiju Fišeru, protivniku koji ga je nadmudrio prvi put u svojoj profesionalnoj karijeri otvorivši partiju daminim gambitom, Boris Vasiljevič Spaski ušao bi u legendu. Međutim, jedan od najboljih šahista sveta svih vremena i svetski šampion u ovoj drevnoj igri bio je mnogo više od toga. I bio je, pre svega, uvek samo svoj.
Šah je naučio da igra sa pet godina, 1942, u vozu za Sibir u kom je njegova porodica bežala iz Lenjingrada pred nemačkim blickrigom. Niko u njegovoj porodici nikada nije igrao ovu igru, ali sudbina ponekad čoveku, sklanjajući ga od smrti, otvori neki sasvim novi, neočekivani put. Pet godina kasnije pobedio je legendarnog Botvinika u simultanci u Lenjingradu, četrnaest godina kasnije postao je velemajstor, a 27 godina kasnije svetski šampion u šahu.
I onda je došao „meč veka“ u Rejkjaviku. Duel Spaskog, tada aktuelnog šampiona i Bobija Fišera, nadolazeće ekscentrične superzvezde, pratio je čitav svet. Planeta koja je godinama pre toga strahovala od rusko-američkog sukoba, dobila je umesto pravog, rat jednog Rusa i jednog Amerikanca na 64 polja. Rat uživo, simboličan i samo naoko bezopasan, jer bila su to vremena podjednako luda kao ova sada.
Spaski je pobedio prvu partiju, a onda je Fišer odbio da se pojavi na drugoj, nezadovoljan položajem kamera u prostoriji. Rus je po pravilima imao priliku da proglasi pobedu, ali je uradio nešto što je šokiralo ceo svet – ne samo da je nastavio da igra, nego je prihvatio Fišerov zahtev da se meč premesti u drugu, manju salu. Time je postao najveći džentlmen hladnog rata, ali, neko će reći, i čovek koji je promenio njegov narativ. Ipak, Spaski je ovim samarićanskim potezom prepustio Fišeru psihološku prednost u nastavku meča. Do šeste partije, Amerikanac je izjednačio, da bi u šestoj briljantnom igrom prešao u vođstvo i naterao protivnika da mu aplaudira. Do kraja je uvećao prednost i pobedio rezultatom 12 i po prema osam i po.
Iako je nastavio da igra šah na vrhunskom nivou, Spaski se nikada nije oporavio od ovog poraza. Emigrirao je u Francusku i uzeo državljanstvo ove zemlje. Ipak, bio je još aktivan kada je 1992. godine dobio poziv kontroverznog srpskog biznismena Jezdimira Vasiljevića, vlasnika ozloglašenog, ali tada čudotvornog „Jugoskandika“, da usred perioda sankcija protiv Jugoslavije dođe u našu zemlju i odigra „revanš veka“ protiv već uveliko penzionisanog Fišera. Meč vredan pet miliona dolara održan je na Svetom Stefanu i u Beogradu, prekriven velom bizarnosti jer je bio replika istorije u zemlji koja je potonula u ratove i siromaštvo. Fišer je, ako je uopšte bitno, i ovoga puta slavio sa 10:5.
Nedugo zatim, Spaski se povukao u potpunu ilegalu. Poslednjih tridesetak godina stizale su samo vesti o moždanim udarima koje je doživljavao, koji su krunili njegovo zdravlje i blistavi um, i od kojih se, konačno, nikada nije oporavio. Ostaće zabeleženo da je važio za najvećeg džentlmena među šahistima. „Ne mogu da igram protiv nekog sa kim nisam u dobrim odnosima, moja igra pati ako je sa druge strane stola neko koga smatram neprijateljem“, bila je maksima kojom se vodio.
Ipak, iznenadio je svet još jednom kada je 2012. godine, već bolestan i paralizovane leve strane tela napustio Pariz i vratio se u Moskvu. Spaski nikada, ni u doba najžeščeg komunizma u Sovjetskom Savezu, nije krio da je duboko religiozan, da je monarhista i ruski nacionalista. Samim tim nikad nije bio ni na liniji zvanične komunističke Moskve. Ipak, tokom devedesetih, nakon raspada SSSR-a, rezigniran stanjem u Rusiji, rekao je: „da sam znao da će biti ovako, postao bih komunista“.
I, eto, godina je 2025, i sve je isto, a tako različito nego one 1972. – jer novi hladni rat ulazi u svoju najbizarniju fazu, kada jedan Amerikanac i jedan Rus u simultanci protiv ostatka planete aplaudiraju jedan drugom i grade neki sasvim novi, čudan svet u kojem nema ničeg džentlmenskog. Namerno ili ne, simbolično ili slučajno, baš u tim danima izabrao je da takav svet napusti Boris Spaski.
Izvor: NIN
