Кристално је јасно зашто је Америчка академија за филм, годинама чврсто окована свиленим оковима политичке коректности и кенсел културе, одбила да стави „Кољено“ (Kneecap), ирског кандидата, за најбољи филм на страном језику на листу номинованих.
Комбинација духовитог сценарија, разулареног хумора, динамичне режије, експресивне глуме и продорне монтаже настала је из идеје сценаристе и режисера Рича Пепиjата, током рада на једном споту ове култне хип-хоп екипе из Белфаста, да би се на крају претворила у филм који је надрастао најлуђе снове свог аутора и сопствених протагониста који глуме сами себе.
Искусни аутор, познат прије свега по документарним филмовима „Ко је убио КЛФ“ и „Један репортер одметник“, у свом дугометражном играном првенцу, успио је укрштајући насљеђе филмова попут „Трејспотинга“ и „Осам миља“ са видео-спотовском естетиком и ангажованом сатиром да створи аутентични и брутално искрен исказ из сјеверноирског гета, немилосрдно се успут зезајући на рачун сваког ко му се нашао на путу од ИРА преко полиције, феминиста, репера, дилера до „Оранжиста“.
Главни јунаци ове експлозивне приче су два тинејџера, ситни дилери дроге и репери у настанку из западног Белфаста, Лијам и Наојс припадници, како иронично истичу, „генерације прекида ватре“, а прави заплет настаје када након једне журке, која се отела контроли, Лијам заврши у затвору, а као прави поносни републиканац, одбија да прича са полицијом на енглеском, због чега локални професор музике Џеј Џеј Дочартај буде ангажован као преводилац.
Иако доста старији, бивши музичар, у текстовима овог тандема препознаје вриједност и одлучи да им помогне да своје риме споје са музиком у његовом кућном студију који држи у гаражи због носталгије за умјетничком младошћу. Оно што креће као гаражне сесије испуњене алкохолом и наркотицима чудног трија под реперским надимцима Мо Чара, Моглаи Бапа и ДЈ Проваи постају озбиљне пјесме, а бенд у ганстерском стилу добија име „Кољено“, (по сленговском изразу за кажњавање издајника ирске идеје, пуцањем у кољено), да би након пар наступа захваљујући друштвеним мрежама бенд који репује на ирском постао култ код клинаца.
Наравно, бенд који решета стиховима британску империју, али и локалне републиканске милиције, глорификујући наркотике и побуну, нађе се на мети забрана, а како нас је историја лијепо научила, када се нешто у Ирској забрањује, то је, наравно, сигуран пут да постане популарно, што се на крају претвара у сумануту причу о губитништву, успјеху, музици, љубави, вјерским, националним и породичним вриједностима, испричану у оштром хип-хоп ритму и римама, које је тешко превести, али их је лако осјетити.
Пепијат не пати превише од умјетничких режисерских аспирација, уносећи маничну уличну енергију у филм, која изгледа као оживљени графити на уличним зидовима, дословно пулсирајући у ритму музике, док свако од главних јунака, брзо сазнаје да слава може постати једнако тешка као и анонимност.
Глумачки наступи главних актера јасно нису претјерано углађени, али су крцати аутентичном харизмом лоших момака који су од улице стигли до ирског и глобалног феномена, не губећи ни тренутак на енергији којом су макар на тренутак, одували сивило и чемер дубоко подијељеног Белфаста.
Наиме, иако у филму легенда ИРА Арло О’Каролајен (у сјајно наступу звијезде Мајкла Фасбиндера), учи свог сина Наојса да је „свака ријеч ирског језика метак за слободу Ирске“, ауторска екипа „Кољена“, мудро је схватила да је сваки искрен осмијех за њихов филм, један метак више за слободу свако човјека , без обзира на име, вјеру и идеологију. Укратко, много година након „Комитменс“ (The Commitments), класика Алана Паркера, зелено острво нам је дало још једно филмско ремек-дјело о музици, али још више о својим становницима.
Извор: Глас Српске
