Пише: Марко Батански
Модерно ропство – тако је немачки кошаркаш Денис Шредер описао данашњу улогу, или пак статус, НБА играча у Америци, али и врхунских спортиста уопште. Ту фразу, ма колико она зачуђујуће деловала обичном човеку који никада неће достићи милионска примања најбољих фудбалера или кошаркаша, у спортском свету више пута су понављали сами играчи, а готово увек је долазила у моменту када су се спортисти осећали искоришћенима.
Тако је и Шредерова реакција дошла у моменту када је играч Далас Меверикса Лука Дончић трејдован у други тим, Лос Анђелес Лејкерсе, а за, како су аналитичари америчке кошарке утврдили: ситниш. И није у питању сама висина цене, како су многи истакли, већ то што је цена уопште и постојала. Наиме, Дончић је „лице“ франшизе, онај који је требало да врати тим из Тексаса на шампионски колосек након пензионисања другог великог Европљанина – који је Даласу донео прву титулу у тада 31-годишњој историји клуба – Дирка Новицког. И био је Словенац близу да оствари тај успех већ прошле сезоне када је његов тим стигао до великог НБА финала, да би на крају изгубили од фаворита Бостон Селтикса. Са 25 година и већ уписаним финалом, безброј трофеја са Реал Мадридом у европској кошарци и једним са репрезентацијом Словеније, човек који је са 19 година освојио награду за најкориснијег играча (МВП) Евролиге и њеног фајнал фора – деловао је „недодирљиво“. Али се испоставило да није.
„То је модерно ропство. Свако може да одлучи куда идеш, чак и ако имаш уговор. Да, зарађујемо много новца и можемо да прехранимо своје породице, али ако ти кажу: ’Не долазиш сутра на посао, идеш тамо‘, други одлучују о твојој судбини“, рекао је Шредер, који је са репрезентацијом Немачке освојио златну медаљу на Светском првенству у Манили 2023. године.
Плате и штрајк
Шредер је ипак рекао и да су сви играчи у лиги „благословени“ и да разуме бизнис страну медаље, јер је и сам власник кошаркашког клуба у Брауншвајгу. Ипак, и њега је затекла слична судбина – пар дана касније трејдован је из Голден Стејт Вориорса у Мајами Хит, да би потом био преусмерен ка Јути, која га је потом спаковала и послала у Детроит Пистонсе.
Као по наруџбини, Шредеров земљак и бивши врхунски фудбалер, а сада високи функционер минхенског Бајерна, поручио је фудбалерима да „престану да кукају“ јер зарађују огроман новац. Повод су биле жалбе играча да у току сезоне одиграју превелики број утакмица, због чега трпи њихово здравље, подложнији су повредама… Он је оптужио фудбалере да су све већим финансијским захтевима себи поставили замку. Он тврди да ће садашњи систем довести до тога да фудбал не ствара профит, већ само губитке.
„Сви заједно ћемо ударити у зид, а нико није спреман да повуче стопало са папучице за гас… Имао сам разне састанке са Александером Чеферином (председником Уефе). Клубови, удружење европских лига, синдикат фудбалера и менаџери морају да седну заједно и разговарају о томе да заједничким снагама пронађу рационалније решење. У Европи нам је потребна или апсолутна горња граница за буџет екипе, као у професионалним лигама у САД, или граница за плате играча. На крају дана, то друго би вероватно било боље за интерну радну атмосферу. Ако ништа друго, барем би смањило завист у свлачионици јер ако неко добије лудачку плату, другима можеш само да даш доста мање. Приде, ако играч у Бајерну заради ’само’ 15.000.000 годишње, а не 20.000.000, мислим да је то и даље лудачка свота новца, уз дужно поштовање“, истакао је Румениге.
Уколико би рачунали сва такмичења, пројектовано је да најбољи играчи врхунских тимова по сезони одиграју између 60 и 70 утакмица. Да ствар буде гора, ове сезона је ФИФА увела ново такмичење, Светско клупско првенство. И све то не рачунајући репрезентативне обавезе. Са друге стране, истраживања наводе да је максималан број утакмица које фудбалер може да одигра по сезони, а да то не остави последице по његово здравље, између 50 и 60, и то у зависности од тога колико година има. Бројни играчи бунили су се због тога, а шпански фудбалер Родри чак је изјавио и да су били близу штрајка.
С друге стране, НБА сезона броји 82 утакмице, а сама лига је недавно увела и куп, те су и кошаркаши почашћени додатним утакмицама. Ни Европљани не каскају превише у броју мечева.
Немају сви спортисти велике плате
Аргумент високих примања често се помиње против спортиста који се дрзну да проговоре о својим проблемима. Тако Дончић, на пример, годишње прима 43 милиона долара, најплаћенији играчи у НБА имају уговоре између 250 и 300 милиона долара за пет година, у шта се не убрајају спонзорски уговори и сав новац који кошаркаши зараде ван терена. У европском фудбалу је мало мање транспарентности, те се подаци често разликују. Ипак, и поред свега се може закључити да ће Кристијано Роналдо, најпопуларнији фудбалер на свету, зарадити око 200 милиона евра у Саудијској Арабији, док ће Лионел Меси у САД зарадити упола мање. Са друге стране, најплаћенији у Европи је Килијан Мбапе са 69 милиона евра годишње.
Међутим, нису сви спортисти толико плаћени, напротив, чак и они на врхунском нивоу, каква је НБА, имају најмање уговор око милион долара, а кад се одбију порези, испоставља се да много играча у лиги зарађује исти новац који зарађује виши средњи, или чак средњи слој у САД. У фудбалу је ситуација много драстичнија.
Мирко Поледица, бивши фудбалер, председник Синдиката професионалних фудбалера Независност и члан Уефиног Комитета националних асоцијација, осврћући се на Руменигеове изјаве, за НИН објашњава да Немац суштински прича о врхунском фудбалу, односно о оном на највишем нивоу, те напомиње да се створила лажна слика како су фудбалери славни и богати, а да је реално стање далеко од идеалног.
„Само 1,7 одсто свих играча заради озбиљан новац од фудбала, то су званични подаци, а истраживања су показала да је већина екстремно сиромашна. А онда долазимо до момента да кроз професионалне каријере ти играчи нису на довољно добар начин обезбеђени. Са мном често контактирају бивши играчи из Србије који су пред пензијом, односно који имају између 60 и 65 година, да ми саопште да су из ПИО фонда обавештени да токомњихове каријере њихови клубови нису плаћали порезе и доприносе. Самим тим, ти људи онда не могу да остваре право на пензију“, каже Поледица. Он објашњава да није таква ситуација карактеристична само за Србију.
„Не игра се фудбал само у Реал Мадриду и Бајерну из Минхена, већ и у Ужицу и Суботици“, напомиње Поледица, те указује да је због комерцијализације спорта дошло до преоптерећења због зарада, односно да је фудбалски календар преоптерећен бројем утакмица. Додаје да, колико год су услови у фудбалу побољшани и колико год је медицина напредовала, играчи једноставно не могу против природе, и да је то званично мишљење саме струке. Како каже, на нижим нивоима је ситуација можда и гора, јер иако је мање утакмица, лошији су услови, од терена на којима се игра до нивоа тренинга и доступне медицине.
Поледица такође указује да иако фудбалери на највишем нивоу зарађују велики новац, енормну количину пара зарађују и руководиоци тих клубова. Како каже, ту се онда поставља питање како ти функционери могу да зарађују сличну своту у односу на оне који су највише заслужни за сам продукт, односно они који су највише и популаризовали фудбал, а то су играчи.
„Сматрам да свако треба да буде плаћен адекватно послу који обавља. Тренутно имате много спорова у фудбалу вођених на највишим инстанцама, а који за циљ имају остваривање монополистичког положаја. То је и нормално ако узмемо у обзир податак да је фудбалска индустрија два одсто светског БДП-а, то су огромне количине новца. И онда схватимо да само мали део фудбалера, у ствари, има право на тај новац. И не треба гледати ко колико зарађује, већ ко колико приходује, јер много мање један играч Бајерна који зарађује 15 милиона евра годишње кошта тај клуб, него што играч од 500 евра месечно кошта клуб из, на пример, Ивањице“, каже Поледица.
Извор: НИН
