Када земљотрес угрози људске животе, приоритет је њихова заштита, али шта се дешава с културним насљеђем које свједочи о идентитету и историји једног друштва? Ова дилема нашла се у центру пажње истраживања научника Универзитета Црне Горе Гордане Ровчанин Премовић, са Архитектонског факултета и Мирослава Додеровића, са Филозофског факултета. Рад на тему „Обнова и ревитализација споменика културе на Црногорском приморју оштећених у земљотресу 1979. године“, објављен је у часопису који се зове „Простор: Знанствени часопис за архитектуру и урбанизам“.
Земљотрес који је 15. априла 1979. године погодио црногорско приморје није био само природна катастрофа – био је то догађај који је из темеља уздрмао историјске градове попут Котора, Будве, Бара и Улциња. Више од 1.369 културних споменика оштећено је или уништено, док је 80.000 људи остало без дома.
Аутори у свом раду истражују не само штету и посљедице земљотреса већ и кораке предузете како би се споменици културе спасили, обновили и прилагодили новом времену. Детаљно су описани процеси санације, хитне интервенције и ревитализације, укључујући примјере попут Котора, који је убрзо уписан на UNESCO-ву Листу свјетске културне баштине.
Истраживање не нуди само поглед у прошлост већ и универзалне лекције о томе како се насљеђе може заштитити чак и у најтежим околностима.
Детаљи о земљотресу из 1979 године
Земљотрес који је 1979. године погодио приморје Црне Горе и околину представља једну од највећих природних катастрофа овог типа у савременој европској историји. Био је то низ потреса с епицентром у приобалном подручју црногорског приморја. Циклус потреса започео је ударом 9. априла 1979. године и трајао је готово двије године. Највећа разарања проузроковао је земљотрес 15. априла 1979. године, који се догодио у 6 сати, 19 минута и 37 секунди. Интензитет потреса у епицентралној зони износио је ИX степени МЦС скале, односно 7,0 степени Рицхтерове скале, са дубином огњишта на 17 километара.
Епицентрално подручје налазило се у Јадранском мору, између Улциња и Бара, на удаљености од обале око 15 километара и на дубини од приближно 30 километара. Подручје захваћено максималним интензитетом простирало се на дужини од 80 километара, док је ширина износила 10-15 километара. У овом земљотресу 101 особа изгубила је живот, док је 1.700 људи било повријеђено. Страдало је укупно 250 насељених мјеста.
Земљотрес је погодио цијелу Црну Гору, а највећу штету претрпјели су градови Улцињ, Бар, Петровац, Будва, Тиват, Котор и Херцег Нови. Укупно је уништено или оштећено 74.149 станова, од чега је 13.179 станова потпуно срушено или постало неупотребљиво. Око 80.000 становника остало је без мјеста становања и захтијевало је хитан привремени смјештај.
Ова катастрофа није заобишла ни културну баштину Црне Горе – страдале су зидине старих градова, куле и тврђаве, градске палате, али и бројне модерне стамбене зграде, иако су биле грађене према новијим стандардима.
Споменици културе оштећени у земљотресу
Број укупно оштећених непокретних споменика културе био је значајан и износио је 1.369. Укупна штета у односу на остале дијелове Црне Горе износила је 83%. Од укупног броја, 443 споменика (32,36%) су оштећена, 482 (35,21%) тешко оштећена, а 444 (32,43%) потпуно уништена. Највише оштећених споменика било је стамбених објеката (802 или 58,58%) и сакралних објеката (413 или 30,17%). Највише културно-историјских споменика страдало је на територији општине Котор.
Укупна штета процијењена је на око 4,5 милијарде америчких долара, што је чинило око четири годишња бруто национална дохотка Црне Горе за 1979. годину, односно приближно 10% укупног бруто националног дохотка тадашње СФР Југославије. Котор је претрпио значајна оштећења са укупно 593 оштећена споменика, од чега је 69 потпуно уништено. Највише су страдали стамбени (65,77%) и сакрални објекти (23,87%). У Будви је уништено 125 споменика (28,15%), у Бару 103 (23,20%), док је Тивту, са најмањим бројем споменика, оштећено 37 објеката (2,70%).
Три најважније урбане цјелине – Улцињ, Будва и Котор – претрпјеле су тешка разарања, укључујући уништење архитектонских знаменитости попут Куле Балшића и цитаделе у Старом Бару. Стари град Будва био је најтеже погођен, са уништењем готово цјелокупног градитељског фонда. У Котору су оштећења била мање видљива, али су значајни објекти попут Кнежеве палате и градске општине претрпјели озбиљне штете.
Осим штете на познатим споменицима, значајно су страдале и цркве, укључујући оне у историјским језгрима попут цркава Св. Антуна, Св. Спаса и Св. Ђорђа. Велика оштећења претрпјели су и издвојени манастирски комплекси попут Градишта у Буљарици код Петровца, Праскавице изнад Светог Стефана, Подластве код Ластве Грбаљске и Савине. Рестаурација неких од њих била је завршена непосредно прије земљотреса.
Неочекивана арехолошка открића
Земљотрес из 1979. године довео је и до неочекиваних археолошких открића, откривајући слојеве градње и детаље који су раније били непознати. У Котору су, према извјештајима, „пронађени елементи романичко-готичке фазе градње, која је била прекривена каснијим доградњама.“ Будва је открила богату прошлост, гдје су „откривени остаци античких јавних објеката, дијелова улица, детаљи и фрагменти, који су показали да се античка Будва налазила испод темеља средњовјековног града.“
Слично томе, у Старом Бару пронађени су „остаци непознатих сакралних објеката и слојеви градње који свједоче о континуитету урбаног развоја од 9. до 19. вијека.“ У Улцињу су истраживања открила слојеве градње „који припадају касном средњем вијеку, односно времену владавине Османлија.“
Ова открића значајно су обогатила историјска сазнања о културном насљеђу црногорског приморја.
Хитне интервенције на споменицима културе
Након разорног земљотреса из 1979. године, хитне интервенције су биле неопходне за очување тешко оштећених споменика културе. Приоритет су имали објекти у старим градским језгрима попут Котора, Будве и Улциња, гдје су предузимане мјере попут подупирања зидова, рушења нестабилних дијелова и дјелимичног прекривања кровова. У Будви су саниране куле градских бедема, цркве Св. Ивана и Св. Тројице, док су у Котору спашени архитектонски фрагменти и подупрти бочни зидови. У Улцињу су интервенције биле спорије због неприступачности терена.
Сенатори УЦГ једногласно подржали Програм развоја Универзитета Црне Горе проф. др Владимира Божовића
Посебне мјере спроведене су на манастирским комплексима и црквама, попут Праскавице код Будве и цркве Св. Еустахија у Доброти, гдје су постављене импровизоване надстрешнице ради заштите ентеријера. Такође, културне институције попут музеја, галерија и архива биле су приоритетно заштићене како би се осигурала њихова функција. Активности су обухватале фотограметријска и геодетска снимања, као и стилско-хронолошке анализе. У Будви су проучавани бедеми испод мора, док су у Котору израђени детаљни архитектонски прегледи и санацијски пројекти. Посебне мјере укључивале су синтетизоване приказе штете са графичким прилозима, анализама употребљивости објеката и предлозима за заштиту и обнову.
Хитне мјере укључивале су подупирање зидова, санацију темеља, уклањање лабилних дијелова и привремено прекривање кровишта, с циљем спрјечавања даљег пропадања. Ревитализација је обухватала враћање функционалности споменицима, с нагласком на туристичке, културне и друштвене намјене, уз очување њиховог архитектонског идентитета.
Искуства стечена кроз овај процес омогућила су развој метода процјене сеизмичке осјетљивости споменика и унапређење техника обнове. Котор је 1979. године уписан на UNESCO-ву Листу свјетске културне баштине, потврђујући значај ових напора у заштити културног насљеђа.
Извор: УЦГ
