Пише: Александер Хауард
“Живот човека је ограничен, али бих ја волео да живим вечно”, гласи белешка коју је Јукио Мишима оставио на радном столу мало пре него што је изашао из куће последњи пут.
Мишима, који би данас напунио 100 година[1], често виђен као потенцијални добитник Нобелове награде, један је од најпризнатијих јапанских писаца и најзаводљивијих прозаиста свих времена. Он је и најконтроверзнија личност у историји Јапана због његове ултранационалистичке политике, реакционарне прокламације и шокантне смрти у ритуалном сепукуу (самоубиству) након што је пропао покушај државног удара под његовим вођством.
Мишима је лансиран међу књижевне звезде после полуаутобиографског другог романа Исповест маске (Камен но Кокухаку, 1949), смештеног у предратни Јапан обележен империјалистичком грозницом и десничарским екстремизмом, а у средишту приче је геј протагониста.
Али стварао је у скоро свим жанровима: писао је прозу, драме, поезију, аутобиографска дела и критику. Са жаром се посветио и филму, музици, плесу, бодибилдингу и борилачким вештинама.
Мишимино дело и необична животна прича надахњивали су уметнике попут синеасте Пола Шредера, аутора сценарија за Таксисту, музичара Ричија Едвардса из бенда Маниц Стреет Преацхерс и иконе културе Дејвида Боувија. Привлачиле су их Мишимине трансгресивне, минуциозно обликоване медитације о лепоти, насиљу, еротизму и смрти. Боуви је посебно био под снажним утицајем Мишиминог извођачког приступа уметности и животу. Боуви га и спомиње у стиховима једне од својих последњих песама, а познато је и да је спавао испод портрета Мишиме који је сам насликао 1977. године.
Временом је Мишима постајао све разочаранији смером којим се запутио послератни Јапан, уверен да се земља одрекла својих традиционалних вредности у корист испразних обећања вестернизације и глобализације. Та промена, сматрао је, оличена је у деградацији цара из божанског суверена у пуки церемонијални симбол у све просперитетнијој, демократској држави.
Убеђен да су духу Јапана неумитно одбројани дани, окренуо се традиционализму и национализму. У 2025. години, када су националистичка реторика и расправе о културном идентитету поново у жижи јавности, његово занимање за урушавање традиције, колико год проблематично, чини се запањујуће релевантним.
Смели покушај пуча
Ујутро 25. новембра 1970. године, мало након што је завршио Море плодности (Хōјō но Уми), последњи том монументалне тетралогије романа, Мишима и четворица припадника његове приватне милиције Друштво штита (Татенокаи) извели су смели пуч који ће бити окончан његовом смрћу.
Мишима је, када је стигао у штаб јапанских одбрамбених снага у Ичигаји у Токију, носио актовку и древни самурајски мач. Договорио је састанак са генералом Канетошијем Машитом, командантом Источне армије. Након што су разменили куртоазне поздраве, писац и његови млади следбеници савладали су Машиту, узели га за таоца и забарикадирали су се у његовом кабинету. Мишима је захтевао да генерал окупи хиљаду војника из гарнизона у бази и нареди им да се построје у дворишту испред Машитиног кабинета.
Циљ му је био да инспирише војнике да устану против јапанске послератне владе, да демократски устав буде поништен, а цар враћен на положај божанског ауторитета какав је имао пре рата. Закорачивши на сунцем обасјан балкон, Мишима, у смеђој униформи Друштва штита, са повезом на глави украшеним симболом излазећег Сунца, развио је писани манифест и почео је да говори. Међутим, окупљени испод су га надгласали повицима и подсмехом. Понижен и снужден, Мишима се повукао у зграду. Скинуо је ручни сат, већи део одеће и почео је да припрема сцену за унапред смишљени – и пажљиво кореографисани – последњи чин.
Клекнувши, Мишима је узео бодеж дуг око 30 центиметара и зарио га себи дубоко у стомак. За њим је стајао 25-огодишњи Масакацу Морита, задужен да Мишими одруби главу, у складу са традиционалним самурајским ритуалом сепуку. Када је коначно обавио тај језиви задатак, Морита је такође извршио самоубиство.
Свет је био шокиран Мишимином смрћу. Бестидни таблоиди нашироко су спекулисали о интимнијим детаљима Мишиминог односа са Моритом. Скандализоване националне вође пожуриле да објаве саопштења са осудама милитантности светски познатог писца. Јапанска књижевна заједница дистанцирала се од тог чина. У међувремену су заинтересовани посматрачи покушали да у свему томе пронађу смисао. Зашто је Мишима то урадио? Шта је желео тиме да постигне?
Чудо од детета
Јукио Мишима рођен је 14. Јануара 1925. године у Токију. Име које је добио по рођењу било је Хираока Кимитаке. Као нека врста чуда од детета, образовање је стицао у основној школи Гакушуин (Гакусхūин), а дипломирао је права на Универзитету у Токију. Након кратког обавезног службовања у Министарству финансија, усмерио се ка стицању књижевне славе. Мишимине склоности ка писању и књижевности могу се пратити још од његовог детињства. Поезију је почео да пише са шест година. Пре адолесценције је, инспирисан класичном јапанском поезијом и модерним писцима са запада попут Оскара Вајлда и Рајнера Марије Рилкеа, написао више од хиљаду песама, заједно са још неколико прозних дела.
Његова књижевна каријера заправо је почела 1944. године, по објављивању збирке прича Шума у пуном цвату (Ханазакари но мори). Четири године касније уследио је дебитантски роман Лопови (Тōзоку), о љубави и смрти у Јапану у времену непосредно после рата. За око запада чињеница да је књига објављена са предговором Мишиминог покровитеља Јасунарија Кавабате, првог јапанског писца добитника Нобелове награде.
Скривено ја и фантазије о насиљу
Потом га је Исповест маске учинила познатим свуда у Јапану. Роман говори о младом хомосексуалцу Кочану. Изразито самосвестан, прерано сазрели Кочан схвата да је другачији. Посебно наглашава извештаченост и наступ:
Сви кажу да је живот позорница. Али изгледа да већина људи не постаје опседнута том идејом, бар не тако рано као ја. Детињство ми се није ни завршило, а већ сам био чврсто убеђен да је то тако и да морам да одиграм своју улогу на тој позорници и да никада не откријем своје право ја.
Из истог разлога је Мишимином приповедачу драже да се повери читаоцу:
Не мислим притом на уобичајену “самосвест”. Уместо тога, ради се искључиво о сексу, о улози коју човек покушава да сакрије, често и пред самим собом, о правој природи личних сексуалних жеља.
Кочанове сексуалне и психолошке жеље, отворено признаје он, често су узнемирујуће насилне и јаке. При почетку књиге признаје да “ужива у замишљању ситуација у којима умире у бици или бива убијен”.
Такви пориви прате га кроз детињство и адолесценцију. Септембра 1944. године, сад већ двадесетогодишњи Кочан, пошто је дипломирао на универзитету, бива послат на рад у фабрику. Објашњава, у свом карактеристично раскошном стилу, да је фабрика…
…радила према неком мистериозном систему производних трошкова: не узимајући у обзир економску девизу да капитална улагања треба да донесу профит, била је посвећена чудовишном ништавилу. Није ни чудо што су радници сваког јутра морали да изговоре мистичну заклетву.
Читаоцу је потребно мало времена да схвати на шта Кочан, затечен оним што види, заправо указује:
У свему томе, све примене савремене науке и менаџмента, заједно са прецизним и рационалним размишљањем многих врхунских умова, биле су посвећене само једном циљу – Смрти.
Па наставља:
Производећи борбени авион нулте серије за самоубилачке ескадроне, та огромна фабрика подсећала је на тајни култ који је радио уз громогласну буку – стењући, вриштећи, тутњећи […] заиста јесте поседовала верску узвишеност, чак и у начину на који су директори-свештеници угојили сопствене стомаке.
Овај узнемирујући, морбидни одломак типичан је за Мишиму. Он нуди бескомпромисну критику индустријализоване савремености, истовремено представљајући фабрику као квази-свети простор – набрекао и експлицитно сексуализован.
Недуго након тога Кочан признаје да је „потпуно изгубио жељу за животом“. Утеху проналази у томе што је „окружен тако обилном жетвом толиких врста смрти“, међу којима су и оне у „ваздушном нападу “, „војној служби“ или „од болести“.
Упркос томе, он преживљава рат. Али то што је преживео делује скоро као изневеравање сопствених жеља. Признаје да “осећа да није ни жив ни мртав“.
Иако би требало да будемо опрезни када повлачимо паралеле између књижевности и живота писца, чини се да се Мишима, попут многих из његове генерације, осећао исто тако.
Изложен опојној мешавини ратне пропаганде и обожавања цара, Кочан се мучио да схвати шта пораз значи за послератни Јапан и да се помири са абдикацијом цара Хирохита од божанске власти.
Како умиру писци: Глава Јукија Мишиме, револвер Владимира Мајаковског и пепео Хаше Попа
Ове теме долазе у први план у насловној причи нове енглеске збирке Мишиминих прича, Гласови палих хероја (Еиреи но кое), објављене овог месеца поводом стогодишњице његовог рођења.
Опасна мешавина
Као што су то показали његови драматични и спорни поступци 25. новембра 1970. године, Мишима је грчевито пригрлио идеју о славној милитаристичкој прошлости. У крајње стварном, иако узнемирујућем смислу, Мишимина посвећеност тој визији кулминирала је његовим завршним, драматичним чином.
За живота су га називали “сензационалистом, особом склоном контрирању, ирационалистом, егоманијаком, преварантом, лакрдијашем, нихилистом, генијем, фашистом, лудаком”. Његов живот приморава нас да промишљамо укрштања уметности, политике и идентитета на начине који су и данас болно релевантни. Осим тога, поставља и мноштво са тим повезаних питања. Да ли би био запамћен као громада светске књижевности да у смрт није отишао онако како јесте? Мислим да би, иако се други можда не би сагласили са тим.
Са сигурношћу можемо да кажемо да Јукио Мишима није само књижевна икона – он је и опомињући подсетник на сложену, понекад опасну везу између креативности и фанатизма.
Извор: Глиф
