О студентским протестима
Пише: Александар Тутуш
Кад су се након другог масовног злочина по реду за двије године на Цетињу, студенти и грађани Црне Горе почели окупљати и протествовати по узору на српске студенте, понајприје на Цетињу и у Подгорици, користећи чак исте симболе крваве испружене шаке, али и начин обраћања, дванаест минута шутње за дванаест жртава помахниталог убице по узору на петнаест минута за новосадске жртве – обичан посматрач политичких прилика требао би уложити додатни напор да као у некој игрици на маргини дневних новина познатој као “нађи разлике“ између два готово истовјетна цртежа пронађе детаље који откривају у чему се два призора разликују.
Апологете власти у Србији користе ову сличност да би широким масама представили повезаност студентских протеста у Србији са тзв. студентским протестима у Црној Гори које генерише заправо бивша власт Мила Ђукановића користећи прилику да позивајући на одговорност за посљедице тешког злочина чланове владе Милојка Спајића, унесе додатну нестабилност у политичку свакодневицу ове НАТО чланице и кандидата за пријем у ЕУ. Међутим у свеопштем убрзању нико још није ни помислио да би клонирани протести у Црној Гори лако могли бити организовани не толико да би се уздрмала Спајићева влада, колико да се делигитимишу студентски протести у Србији. Не заборавимо да су и Ђукановић и Вучић користили и даље користе услуге истог пропагандног креатора.
Која међутим, прва разлика између ова два протеста упада у очи док рјешавамо игрицу “нађи разлику“? Прије свега, злочиначки поход убице са Цетиња ипак је дјело појединца који у својеврсном растројству сије смрт међу родбином и пријатељима. Пад надстрешнице у Новом Саду који се десио 1. новембра 2024. год. и том приликом је на лицу мјеста страдало 14 особа – једна особа је преминула у болници касније – је догађај који је након једног колективног хијатуса зазвонио боље рећи одјекнуо као бомба и чини се пробудио из дугогодишњег сна уснуло српско друштво и резултат је системске корупције која је у држави замјенила све законе и прописе, па и оне грађевинске.
Покушаји политичког одговора српске опозиције, која најблаже речено нема ширу подршку нису успјели у првим данима након новосадске трагедије. Посебну пажњу привлачи поноћни сукоб једног од лидера опозиције Ђиласа са активистима владајуће странке. Студентски протести били су у повоју, овај инцидент се може посматрати као рани покушај приближавања опозиције студентима, али не у циљу укрупњавања побуне колико као перфидна компромитација студентских протеста у зачетку. Баш због тога, опозиција и није озбиљно схваћена, јер поједини, као Ђилас, управо служе режиму да би девалвирали сваки опозициони покушај, докле год су његов саставни дио. Студенти су тога били свјесни од самога почетка и упорно су се дистанцирали од било какве везе са неком политичком странком или организацијом.
Послије пада надстрешнице, било је јасно да се немили догађај десио због пропуста у извођењу радова. Несналажење владајућих истог дана несреће у изјавама којима су, било је очигледно, хтјели прикрити несавјесно и нестручно изведену реконструкцију жељезничке станице гдје се све десило, али и трагове новца у уградњи у градњи чија је цијена досегла око 65 милиона евра.
Покушаји опозиције у првим данима нису побуђивали пажњу колику је цијели догађај заслужио. Пролазило је вријеме, није изгледало ипак да ће се све врло брзо заборавити као бројне афере раније. С друге стране, дан за дан растао је број факултета који су у блокади. Први су били студенти Факултета драмских умјетности који се одлучују на такав корак претрпивши напад режимских батинаша на једном од својих одавања поште погинулим под надстрешницом сваког дана у 11.52 у сат и минут кад се десила трагедија. Кад је број блокираних факултета нарастао на редом све факултете на пет српских универзитета, кад се десио велики протест на Славији, без Нове године јер су им дужни за стару, кад су грађани придружени студентима изашли у 151 граду од 170 општина, у градовима и насељима гдје се никад и за ништа протествовало није, кад је величанствена 24 – часовна блокада Аутокоманде, једне од највећих саобраћајних петљи у Београду обишла свијет – постало је јасно да се нешто крупно дешава.
У праскозорје тих великих дешавања, осим што су присташе власти оптуживали студенте да су “монтенегрини“, предсједница српског парламента је гледаоцима који су још на “два канала“, објашњавала да су студенти под хрватским утјецајем. Није пропуштена прилика ни да се оптуже за војвођански сепаратизам.
Било је разних покушаја разбијања протеста, озбиљних кршења људских права, објављивања личних исправа студената у режимским таблоидима, гажења аутомобилима, премлаћивања, затварања, ништа није успјело. Док ово пишем Србија свједочи библијским сценама на путу између Београда и Новог Сада који око хиљаду студената прелази пјешке да би били на великом протесту у Новом саду 1. фебруара на дан на који ће се напунити три мјесеца од страшне трагедије. Народ излази на улице у насељима која пролазе да их поздрави, нахрани, напоји и загрли. Неки нови клинци, боље рећи, неки нови Солунци.
Ово почетно слово је кратка ретроспектива студентских протеста у Србији, земљи која је у посљедњих тридесетпет година проживјела толико историје и преврата као да та љета нису људска, него пасја. Тако се већином и живјело, пасји.
Зашто никад раније, у разним околностима, поготово у посљедњих тринаест година које су нарочито важне због низа споразума које је Србија потписала или пристала на њих и тиме се одрекла седамнаест процената територије и свог права на јужну српску покрајину, протести нису изазвали оволику солидарност и јединство у народу, који је већ годинама у стању имплозије агресије и нетрпељивости? Одједном љубав, радост, нада. Опет је понос Србином бити.
Александар Тутуш: Српски графити и бескућно право – Кад се војска на Косово врати
Године иза нас карактерише својеврсна општост и широки захват у захтјевима и политичким анализама. Као кад појединац суочен са животним изазовима и проблемима покуша размишљати о свим задацима истовремено, па их и ријешити на мах. Обично се таква тактика заврши са фрустрацијом, а неријетко и са анксиозношћу, тако карактеристичном за модерног човјека, нестрпљивог и површног. Такве су биле и поруке свих ових година у Србији. Национална интелигенција која говори о апстрактним појмовима Завјета, али чува своје послове и намјештења, салонска митологија која није имала начина да ни савјетодавно препоручи неко средство против погубног лажног национализма српског броја Један. Проруске политике која испоручује оружје Украјини, а заузврат руска спољна политика на страни српског режима (!?), европејства које у својим границама дозвољава екстериторијалне кинеске посједе. Како кад одговара. Трампу Генералштаб, сваком по нешто, народу бетон на главу.
Та општост није била оперативна. Само јасни и прецизно одређени циљеви могу као јединствено препознати мотивисати шири народни покрет. Подсјетимо се студентских демонстрација 1996. И одбране изборне воље, као и 2000. кад су се такође бранили изборни резултати.
У Србији Александра Вучића, главни проблем идентификован је у затајењу институција, поглавито Тужилаштва. Студенти се ограђују од странака, политичких организација, оставки, њих кадровске промјене не интересују. Они не стреме политичкој артикулацији која би своју шансу тражила на изборима. Они прије свих сљедећих избора желе оздрављење система. Првенствено Тужилаштва, јер тужилаштво је лијек за све аномалије у друштву. И за корупцију, и за издају Косова, и за незаконите међународне уговоре, и кршење уставних овлаштења. Иако на почетку нису вјеровали, људи су схватили како протести могу надрасти политику, а да нису аполитични. Препознали су се у томе. Рече неко, народ је напунио батерије а да се није ни грам литијума ископао.
Тако за неколико година Срби имају два јединствена одговора на глобалне проблеме и вољу свјетских моћника којој је оваква Вучићева Србија по вољи, као што је ономад и криминална Милова Црна Гора била поуздан партнер и пријатељ међународној заједници. Десиле су се у Црној Гори Литије. Одговор на конкретан проблем и са јасним циљем – да се повуче спорни закон о вјероисповјести. Оног тренутка кад су праведне Литије постале наднационалне и без иједног страначког или националног обиљежја, не само да се повукао закон – пао је тридесетогодишњи режим. Борба за истину окупља све и то је универзалан језик.
Студентски протести су својеврсне Литије, ход за правду. У овом тренутку млади људе уче старије. Између осталог да свако треба да ради свој посао. То је патриотизам. А сваки национализам није патриотизам. Поготово не онај са једном руком на срцу а другом у државној каси.
Пао је мрак и студенти првог дана хода на путу према Новом Саду улазе у Нову Пазову. Уз улицу народ. Стотине метара дугачки поредани столови са разноврсном храном и напицима. Призори од којих срце се под грло пење. Трпеза љубави.
Описаним случајевима медијског спина у претходном тексту, дакле подсјетићу: клонирани студентски протести у Црној Гори, улога појединих искомпромитованих опозиционих првака, ширење лажи да су протести посљедица дјеловања страних тајних служби, понајприје хрватске – у одсудним тренуцима прибраја се још један трик и њега као своју тајну моћ користи врховни вођа.
Наиме, у српском народу СПЦ има државотворну улогу кроз историју. Модерна Србија је секуларна држава, али кад влада општа некултура надлежности и свако граби да ради шта му не припада, тако се и Црква осјећала позваном да брани духовну баштину на Косову и Метохији што је било и некако природно, поготово кад држава не штити своје грађане и територије.
Александар Тутуш: Српски графити и бескућно право – Кад се војска на Косово врати
Али од инагурације политике лажног национализма у лику Слободана Милошевића на истом том Косову 1989. СПЦ тражи своје мјесто, на којем ће бити ослобођена политичког утјецаја. Готово сваки режим је рачунао на утјецај цркве у народу и није олако пуштао јерархе ван контроле. Поготово је то било очито на примјеру митрополита Амфилохија који није био по вољи ни Вучићу ни Ђукановићу. Након што се упокојио митрополит црногорско-приморски а недуго након њега и владика Атанасије, власт у Београду није имала критичаре из редова Цркве. Просјечном грађанину није баш стало да препозна нијансе тих односа. Кад Предсједник Србије каже да је он лично саградио Храм Светог Саве, који је почео да се гради 1934. ријетки се баве тиме каква је то патолошка лаж. Углавном то годи просјечном уху и као такво утјецало је да Вучић стекне репутацију заштитника цркве.
Земаљска црква која је у замјену за спонзорства, слободну градњу пословно-стамбених комплекса замјенила своју обавезу посличења са небеском црквом за материјална добра и комфор у тренуцима кад је повјерење и подршка власти на историјском минимуму, док студенти као ослободиоци газе друмом према Новом Саду, довела је тако себе у једну незавидну ситуацију гдје велики дио епископа отворено лобира за режим, ријетки подржавају студенте, мада је и искреност те струје упитна. А црква нису епископи, поготово не они који бирају бити “духовници“ само својим спонзорима и политичким истомишљеницима. Црква је народ. А народ жели праведније и боље друштво.
Вођа посеже као много пута до сада опробаном рецепту да “спашава“ Србију да је не сруше, њену традицију, културу. Као и кад је у интересу пројекта Отворени Балкан наложио да се призна самосталност Македонске православне цркве, али и предају средњовјековне српских светиња у тој бившој југословенској републици. Укратко, та заштита могла би да кошта Цркву једнако као својевремено надзор комунистичких власти и свештеничка удружења. Питам се да ли ће послије Вучића бити штампане књиге као послије Тита о свештеницима доушницима. Питање какве ће трагови он оставити на организму народа и Цркве, можда ће инспирисати хроничаре. Да ли се може та власт упоредити са рецимо комунистичком и њеним посљедицама, колико год то звучало фантастично, сјетимо се да је Јосип Броз учинио КиМ покрајином, али још увијек српском. Током владавине Вучића јужна српска покрајина остаје без иједног трага српске државности. И за то је надлежно Тужилаштво. Не приче о Завјету.
Усљед убрзања дешавања и умножења информација, пада српске Владе чији је први министар само неколико дана раније пријетио наставницима и професорима отказима, а сам је остао без посла, СПЦ која не може заузети јединствен став, иде на руку диктатору. Што прије стане на праву страну, чини се да ће пресјећи и ту посљедњу линију манипулације. Тако би Оци наше Свете цркве, оснажили ту молитву која нам тако треба да заустави то небо које мало фали да нам се сручи на главу.
До тад можемо резимирати пад подршке у народу коју ужива СПЦ кроз двије сахране два патријарха. 2009. године на сахрани Патријарха Павла било је преко пола милиона људи, на сахрани Патријарха Иринеја 2020. неколико стотина. Не због епидемиолошких забрана, колико због чињенице да се СПЦ у међувремену етаблирала као вјерско крило политичке организације. Црква дакле већ скупо плаћа своје сврставање. А Патријарх кога су испратиле стотине хиљада грађана, остаће у историји као човјек који је дошао на студентске демонстрације против Милошевића са ријечима: “Дошао сам да будем ту са вама, да се не деси нешто неупутно…“
Студенти касно вечерас, 30. јануара, улазе у Инђију након марша од 40 километара. Улице су пуне народа који их ишчекује. Сви плачу. Било је планирано да спавају у спортској хали. Међутим, хала је замандаљена, студенти ће прије него наставе за Нови Сад морати ноћ провести под ведрим јануарским небом. Народ брже боље доноси шаторе и ћебад. Једну ноћ, да се подсјете, на претке, кроз Албанију.
