Пише: Милорад Дурутовић
»Сећам се како ми је једног дана предрадник (дакле, не-логораш) кришом дао парче хлеба а знао сам да је морао да уштеди на свом доручку и сећам се да ме је тада, буквално до суза, дирнуло не толико само парче хлеба колико човечност коју је исказао и љубазна реч и хумани поглед којим је пропратио свој поклон.
Одатле можемо научити да на свету постоје само две врсте људи: људска и нељудска врста. Обе врсте су распрострањене, продиру и увлаче се у сваку друштвену групу. Нема групе која би се састојала само од једних или само од дугих људи, па у том смислу нема дакле чистих врста.«
Прије овог усамљеног и изузетног примјера човјекољубља, у својој славној књизи „Зашто се нисте убили“, логораш и психијатар Виктор Франкл покушава да домисли каква је психологија људи који су обављали послове стражара или капоа у концлогорима, а који су бивали непојмљиво безочни и свирепи према логорашима. Франкл у њима налази школске примјере садиста, каквих се могло наћи и међу логорашима, дакле, оних који су бивали још безочнији будући да су свој садизам стављали у руке својих управника садиста. Идентичне „карактере“ описивао је и Варлаам Шаламов у сибирским логорима, или код нас Борислав Пекић у својим дневничким и аутобиографским прозама. Сличних примјера, или свједочења, предубоких да би била лажна, има напретек. Скоро би се могло рећи да је читав прошли вијек управо ера садизма.
Међутим, рефлекс тог „звијер-вијека“, како су га још препознали надреалисти, траје и у наше вријеме. Ми још имамо срећe да садистичке импулсе осјећамо у виртуелним просторима. Но, треба имати дилему да легиони садиста, свеједно стајали испред правих или лажних имена, што данас свој садизам шире по порталима и друштвеним мрежама, већ сјутра не би били спремни да дејствују у реалном простору. Они чекају само овлашћења. Они „коментаришу“ тј. промовишу зло са пуним знањем да токсични талог њихових ријечи директно рањава срце сваког читаоца који има зрну душе у разума.
Извор: Фејсбук
