Пише: Елис Бекташ
Након цетињског злочина којим је, веома злослутно, започела ова година, црногорска јавност дигла се на ноге и испоручила сасвим оправдане и разумљиве захтјеве за више безбједности и више сигурности. Дио те јавности, међутим, захтјевима за повећаном јавном безбједношћу и сигурношћу друштва придодаје и оне уцјењивачке за политичким превратом, а да би се тим захтјевима подарио привид легитимности, настоји се изједначити цетињски масакр са трагедијом испод надстрешнице на новосадској жељезничкој станици.
Такво настојање, које почива на отужном неразумијевању разлике у природи цетињског и новосадског злочина – цетињски злочин чин је појединца, а новосадски злочин плод је дјеловања владајућег режима који је корупцију успоставио као систем, као модел и као властиту онтологију – дубоко је штетно и опасно, не само по црногорско друштво већ и по околна, јер успоставља накарадну парадигму и њоме подрива сам смисао и саму сврху грађанског активизма и његов капацитет да благородно дјелује на политичке процесе, односно да их усмјерава ка заштити и његовању идеје јавног добра.
Повијест људске врсте не познаје власт која није заслужила да буде изложена оштрици критичког мишљења, а чак и кад би таква власт постојала, опет је не би требало, због ње саме, поштедјети критике која може бити и немилосрдна, али само под условом да је истовремено и разложна и принципијелна.
Црногорски демонстранти окупљени око покрета Камо сјутра, нажалост, ту разложност и принципијелност не исказују ни у наговјештају већ се задовољавају површним и карикатуралним опонашањем србијанских студената. Већ сама номинација покрета показује да ту нешто дубоко није у реду – посегнути за ласцивном и еротском референцом у акцији потакнутој масовним злочином са двоцифреним бројем жртава може звучати духовито само ономе чија је емпатија испразна и извјештачена поза.
То је чак и најмањи проблем с тим покретом. Знатно је проблематичније то што он наступа као привидно бескомпромисан а уствари се иза те бескомпромисности крије уцјењивачки дух који одбија сваки дијалог и који испоставља нерационалне захтјеве само да би још више продубио кризу и конфликте који потресају црногорско друштво. А највећи је проблем то што покрет Камо сјутра наступа као експонент политике персонификоване у лику Мила Ђукановића, дакле политике која је и за посљедњи и за претходни цетињски масакр неупоредиво одговорнија од тренутног сазива законодавне и извршне власти у Црној Гори, јер је управо Ђукановићева политика обликовала легислативу и институције на начин који је цетињским убицама омогућавао да годинама лете испод радара.
Управо је Ђукановићев режим у аманет оставио до зуба наоружану Црну Гору у коју се скоро без икакве контроле слила огромна количина оружја и управо је тај режим у институције увео бирократски дух који је одлучио да одавно познату чињеницу Мартиновићевог насилништва посматра као нешто неважно и маргинално, нешто што се може ријешити формалистичким приступом и изрицањем симболичких казни.
Покрет Камо сјутра одлучио је да свој поглед не усмјерава ка том дијелу прошлости, у ком се крију многи одговори, већ умјесто тога веома перфидно и користећи се методологијом сервирања теорија завјере инсинуира да је Мартиновићев крвави поход изравни резултат његових политичких и религијских ставова из чега би ваљда требало извући закључак да су те политичке и религијске институције непосредно одговорне за тринаест свјежих хумки на цетињским гробљима.
На тај начин црногорски протестанти праве изравну штету читавом црногорском друштву, јер му замагљују увид у стварну природу проблема и остављају га без битних одговора, не само о томе шта се заиста десило на Цетињу првог дана ове године и зашто се то десило, већ и без одговора на питања шта друштво може учинити да се у будућности смањи могућност да дође до таквих злочина.
Поред тога, покрет Камо сјутра, његови инспиратори и његови симпатизери посредно су штетни и по студентске демонстрације у Србији, јер шаљу опасну поруку да се дуготрајно таложени политички и друштвени проблеми могу рјешавати простим кадровским супозицијама и повратком на претходна политичка, односно кадровска рјешења, у којима су садржани многи разлози и многи узроци данашњих застрањења.
Док у Србији младост води можда и пресудну битку за будућност те земље, за њено лијечење од болести корпуције и за успостављање нових вриједности и нових парадигми, дотле црногорски студентски покрет Камо сјутра води битку за повратак кадрова, и њихових вриједности, који су Црну Гору претворили у непомирљиво подијељено друштво и који су приоритетизацијом личних интереса обогаљили њен државни административни апарат који се још дуго мора лијечити.
А то лијечење, да би било успјешно, мора бити дуготрајно, мора бити хируршки тактилно а не месарски енергично, мора почивати на компромисима а не на уцјенама и мора га водити рационална свијест о могућем а не инфантилна свијест о идеалном.
За то вријеме, да и то остане забиљежено, у Босни и Херцеговини, чије је друштво већ одавно скухана жаба, не постоји ни наговјештај воље за грађанским активизмом који је ту присутан само као привид и као вашарска атракција сведена на општа мјеста, на културолошке и историјске идеализације и на идеолошке конструкте који тако накарадни нису могли преживјети ни властиту младост.
Политички, па и цивилизацијски обесвијештено и запуштено друштво, по чему босанскохерцеговачко наликује на црногорско, није способно да разумије разлоге који критику политичких девијација и грађански активизам чине нужним у друштву које тежи модерности нити је способно артикулисати визију бољег и подношљивијег друштва па стога постоји оправдана бојазан да би протести у Босни и Херцеговини, уколико неким чудом до њих икад дође, могли бити преслика карикатуралног духа Камо сјутра и лишени енергије која краси студентске протесте у Србији.
