Пише: Драгутин Ненезић
Трампова инаугурација је заказана за недељу, 19. јануар, док су косовски парламентарни избори заказани исто за недељу, 9. фебруар. Тиме ће се период политичке неизвесности и калкулација на свим странама – и српској и албанској – окончати, и почеће период активног рада на политичком решењу косовске ситуације. Иако је рано говорити о томе како ће то решење изгледати, неке његове обрисе је могуће препознати. Овде ћу их изложити укратко, будући да би разрада сваког од њих захтевала много више простора, а полазећи од њиховог значаја за живот Срба на КиМ, који су и разлог мог писања на КоССев-у:
– У некој новој подели света, чини се да ће Србија завршити на страни политичког запада, чак и уколико тренутни покушаји да се раскину везе са Русијом и Кином не успеју. Сврставање на ту страну значи да се наставља Бриселски процес, могуће појачан активнијом америчком улогом. На крају европског пута Србије стоји прихватање независности Косова, а свака станица на том путу – сваки нови споразум или договор – ту независност јача у одређеним елементима;
– Евентуална подела Косова не може да се искључи, али с обзиром на тренутно стање војних и полицијских снага на Косову, она је немогућа без смањења броја косовских снага на северном Косову, или повећања неких других – а у реалности, само међународних – снага;
– Генерално, свет је пун проблема већих од Косова по свим битним карактеристикама, иако су им можда корени исти, па је за очекивати да се и динамика решавања косовског проблема томе уподоби.
Дакле, Косово ће се решавати – осим уколико се не примете значајне промене у бројности и ознакама снага на северном Косову – мирним путем, утабаним бриселским стазама, које ће се можда пресвући америчким асфалтом да би се брже и уз мање труцкања стигло до коначног циља. И решаваће се не превише брзо, и свакако не пре косовских избора.
Драгутин Ненезић: О европском предлогу/споразуму – шта се (ни)је изгубило у преводу
У таквом оквиру, Србима на КиМ не преостаје много простора за наду у неке велике промене. Повратак на власт у северним општинама, ЗСО и формализација статуса СПЦ су крајњи домети, али и то захтева озбиљан рад. Озбиљност тог рада захтева истовремено и озбиљност приступа кључним тачкама тог рада, па ћу стога и њих овде изложити укратко, за почетак:
– Повратак на власт у северним општинама је могућ тек после редовних локалних избора, који ће се десити негде на јесен 2025. С обзиром на учинак актуелних општинских власти у ове две године, у овом периоду се може очекивати исто што и до сада – селективна или погрешна примена закона, даље демонтирање остатака остатака српских институција и економско таворење свих осим општинских службеника, албанских повратника и власника локала. Највеће питање за српске политичке опције јесте како ће се према свему томе поставити када и ако се врате на власт, поготово у ситуацији где ће државни механизми попут судова и полиције и даље остати у албанским рукама;
– ЗСО се по дефиницији не може решавати без легитимних власти у свим општинама, и ту се може очекивати прва диверзија косовске стране – како у смислу покушаја да се негира потреба за формирањем ЗСО по етничком принципу (а полазећи од резултата пописа у општинама где Срби више нису већина), тако и у смислу формирања заједнице која неће имати српски предзнак. Уколико се овоме одупре, и уколико се преузме власт у северним општинама, онда ће се пак формирати ЗСО у складу не са бриселским договорима, већ са новим европским предлогом, који ће претходно морати да прође уставно-судску контролу, вероватно после парламентарних избора. Ту Србе чека двоструки изазов: да се активно укључе у уставно-судски поступак, као и да максимално искористе ограничени маневарски простор који им је остављен европским нацртом;
– Што се СПЦ тиче, ту ће у првом периоду највећи изазов бити одупирање покушају да се њен статус формализује једнострано односно законом, и то на начин који ће ефективно обесмислити ту формализацију будући да се неће дотаћи суштинских питања. И то ће бити велики изазов за српске парламентарце.
Како се може видети, у свим овим тачкама фокус није на Србима са Косова, не на београдским властима, будући да су оне тренутно превише погођене политичком кризом у разним облицима, да би се питањем КиМ уопште и бавиле ван пуке инерције. Када би се и званични Београд увео у ово поље, ту би се могла поставити питања решавања проблема изазваних забраном динара на креативан начин, као и борбе против уласка Косова у Савет Европе, за почетак. Али нисам оптимиста да је Косово високо на лествици политичких приоритета сада, па нећу трошити време и простор на то.
Драгутин Ненезић: О европском предлогу/споразуму – шта се (ни)је изгубило у преводу
Што се приштинских власти тиче, тек на њих не бих трошио време овде, барем не у оној мери у којој сам то раније радио. Протекле две године су показале пуну јаловост Куртијевог режима да уради било шта конкретно и конструктивно – његова политика се, поред упорног гурања великоалбанске агенде, своди на – у најмању руку – проблематичну реторику према Србима, коју прати неартикулисана сила, док се на правном пољу одликује непознавањем сопствених прописа, као и константним одабиром превеликих залогаја за скромне капацитете (прво процес за Бањску, а сад и за Газиводе). Ако ништа друго, за Србе на Косову протекли мучан период може послужити као добар наук где су слабе тачке Куртијевог режима, по којима треба ударати свим дозвољеним средствима док он једноставно не имплодира под теретом сопственог незнања и лоших намера, што је судбина сваке аутократије пре или касније.
Дакле, Срби са КиМ су у наредном периоду носиоци највеће борбе – а то је борба за очување сопственог живота на Косову. Иако лишени уплива у Бриселски процес, у ком им се кроји капа, то не значи да не могу искористити инструменте и механизме који су предвиђени тим процесом, као и, шире гледано, правно-политичким оквиром за мултиетничко Косово, који су зацртали аутори тог процеса, а који Курти упорно жели да демонтира. Само, то захтева значајно активнију улогу од оне коју је имала делегитимисана Српска листа. Уколико се у 10 српских посланика не нађу сви из Српске листе, то може бити добро, али само уколико се ти нови посланици заиста буду бавили својим послом, а то је заштита српских интереса.
Исто тако, претходно искуство са изласком из институција треба да буде за наук, да се оне позиције које се поврате више не губе без икаквог алтернативног решења, и да се ниједна акција не окончава без испуњења захтева. У протекле три године, Срби са Косова су показали упорност и издржљивост без премца, али је сад тренутак да се пређе из периода пасивног трпљења у период активне борбе, да се не би изгубио и овај голи минимум који следује у најоптимистичнијем сценарију.
Извор: КоССев
