Пише: Луиз Глик
Чини ми се да сам целог живота хтела да пишем. Интензитет тог настојања, упркос његовој неуверљивости, упућује на то да је оно пре емоционално него дословно тачно. Мислим да ми се мој живот није чинио мојим све док нисам почела да пишем.
Потичем из породице причалица. Али причање, у мом дому, није било разговор. Било је држање банке. Надвладавање. Моја реч има да буде последња. Само једна особа могла је у једном тренутку да говори, што је значило да се стално упадало у реч и прекидало, јер је нестрпљење да се проговори постајало све горљивије и немилосрдније. Сви су хтели да причају. Нико није желео да слуша. По томе сам баш личила на мајку, оца и сестру, иако је свако од нас имао свој изразити стил.
Мало-помало, реченице које сам имала у глави све више су звучале као реченице какве сам волела у књигама: почињале су на једном месту, а завршавале се негде где не бисте ни помислили да ће завршити, иако се, сваки пут, чинило да замисли теку сасвим природно једна за другом. Изненађење на крају, кад би се мисао заокружила, деловало је скоро опијајуће: цела реченица морала је поново да се доживи у том светлу; таласи неочекиваних открића и увида. Парадокс. Али прекинути парадокс не значи да је просто уређен – он је суштински измењен, понекад у уредну, разумну супротност ономе што је требало да буде. Пошто никада нисам успевала да довршим оно што сам хтела да кажем, одговор (у ретким тренуцима када би га било) никада није био одговор на моју мисао, него на упрошћену представу у какву се та мисао претворила.
У мени се развио осећај да ми је личност, она коју сам представљала свету, међу другим личностима, наизменце несигурна и невидљива. Нисам била убеђена да је говор добар проводник правог ја, нити да га изражава, јер у мом детињству он то није био. На папиру је било другачије. Ту је мој глас задобијао стабилност и постојаност, особине за којима сам страсно чезнула, а никада им се ни приближила при својим интеракцијама са друштвом. А и како бих? Стабилност и постојаност нису својства говорног језика.
Јако рано сам научила да читам. А тада сам почела и да пишем. Мој отац је такође писао. Писао је врцаве, римоване стихове, склепане шаљиве песмице; њихов звук био ми је у глави од кад памтим. Знала сам како функционише рима. Чула сам како ритмички обрасци доприносе необичном осећају целовитости и неизбежности. Почела сам да пишем сопствене верзије таквих песама, суморне, егзистенцијалне песмице, користећи се речником доступним једном детету од, рецимо, пет година:
Кад би маце јеле кости
а пси млеко пијуцкали;
Кад слонови би у свили
по целом граду шетали;
Кад дроздови би клизали
низ брег и “јуху” викали,
Кад би све то тачно било
Шта би се с људима збило?
Сестра и ја смо писале и књиге. Отац нам је био писар. Измишљале смо приче, а он их је записивао на листовима папира пресавијеним у књижице; потом смо, када би приче биле записане, сестра и ја цртале илустрације на великом простору остављеном за њих. Ниједна од тих књига више не постоји, бар не да ја знам, али се сећам како су изгледале. Сећам се радости измишљања; сећам се заокупљености, када би цео свет ишчезао.
Измишљање прича, измишљање било чега, чинило ми се најзанимљивијом и најдивнијом активношћу коју сам могла да замислим. А прича се, на неки начин, чинила важнијом од свега на свету, вероватно зато што није била подложна променама. Претпостављам да људи из истог разлога верују у Бога.
У песмама које сам тада писала се задовољство поигравања речима стапало са неспутаном срећом стварања нечега што би постојало засебно, нешто убедљивије и трајније од моје непоуздане људске егзистенције. Те песме су биле ја; представљале су ме или утеловљавале. Али, истовремено, и нису биле ја; биле су нешто одвојено, нешто што је могло да буде проучавано, прилагођавано и усавршавано, за разлику од мог стварног, несавршеног ја. Била сам писац; била сам и читалац. Мој имерзивни креативни чин отварао је аналитичку дистанцу онако како се завршена песма одвајала од свог аутора. Нисам имала контролу над својим списатељским ја, које се чинило рањивим пред случајем и хировима, од чега сам непрестано стрепела.
Али као читатељка, као критичарка, имала сам бескрајну контролу. Контролу, издржљивост и снажну посвећеност. Мучили су ме несавршени детаљи и конвенционална запажања; те проблеме покушавала сам да разрешим, чак и као дете. Тај процес, касније сам научила, зове се ревизија, иако ми је та реч деловала превише смирено за један тако дуготрајан и често безнадежан труд.
Писање је скоро одмах постао облик комуникације који ми је деловао најтачнији и најмање оптерећујући. Важни разговори се рутински памте на различите начине. Од говора преостаје утисак који памћење појачава и искривљује. Мало је вероватно да ће две особе које слушају исте речи идентично запамтити изречено. Тачне речи, свакако, неће бити запамћене. Са друге стране, писана реч може да остане запамћена једино тачно; ако написана реченица није поновљена прецизно, реч по реч, онда она није запамћена него парафразирана. Постојећи текст ће то потврдити. У том тексту речи не мутирају, нити мењају места. Значење може бити доведено у питање, али саме речи опстају упркос расправи и одступањима.
Али са ким сам комуницирала? Нејасно. Делимично са собом – учила сам шта сам, или бар како сам, мислила. Делимично са странцима, својим замишљеним идеалним читаоцима, међу којима већина још није била ни рођена. Делимично са будућношћу, са временом када нећу постојати да бих саму себе објаснила.
Ствари које сам тако неодложно записивала нису биле фиксиране мисли пројектоване из моје главе на лист папира. Оно што сам сматрала мишљу била је нека врста трагања, мисије. Али било је веома компликовано. То писање није било као реторика или катарза. Било је то писање као трансформација (или сам желела да то буде.) Хтела сам да доживљај, често разочарење или повређеност, претворим у конкретан облик који ће ме, у свој својој прецизности и лепоти, истовремено оделити од тог искуства и поправити га. Потреба за писањем на тај начин била је непрестана, али способност да уопште пишем долазила је и пролазила; често је у мом животу не би било годинама. Није то било нешто око чега бих могла било шта да урадим.
Нисам, у смислу писања песама, уопште имала осећај да сам ја та која управља процесом. Речи и синтагме долазиле су ниоткуд; ретко сам била свесна тога шта значе или ком контексту припадају. Нити сам могла да допрем до извора тих фрагмената. Какав год да им је био извор, била сам или његова жртва (кад не бих ништа чула) или његова корисница. Осећала сам се, као дете, као Јованка Орлеанка у причи коју је мој отац испричао сестри и мени пред спавање, уз изостављање спаљивања. Јованка, која је чула гласове и спасла Француску. И ја сам чула делове реченица. Али нисам имала представу шта ми говоре.
Била сам узбуђена, али и на мукама. Оно што сам чула било је сугестивно, прогањајуће, али неразумљиво. У сваком случају, често нисам чула ништа. Али кад бих чула, била бих обузета.
Мој задатак био је да откријем шта те речи значе. Ко их је изговорио. Зашто. Метод којим су се те истраге спроводиле добро је познат психоаналитичарима и њиховим пацијентима. Циљ се, у суштини, не разликује много. У свом најбитнијем смислу, циљ је увек откривање сопственог ја.
Метод су слободне асоцијације. Оно што сам радила при анализама било је подражавање онога што сам радила као списатељица. Анализа ми се чинила као упоредно трагање, са сталним преиспитивањем веза и промена, архетипских прича које варирају, или не варирају, при сваком препричавању; то праћење мисли било је попут писања, али са кључном разликом. Слободне асоцијације при писању, када се писање заиста дешава, а не само прижељкује, носе са собом еуфорију; чини се као да се мисао уздиже и шири ка небу, панорама се проширује, а грађе доступне погледу је, како се издижете, све више. А асоцијације током анализе воде спирално наниже. Ка пореклу. Ка основи. Ка предаји или препознавању, а касније, понекад, ка јасноћи. Али не и егзалтацији.
Постоји и друга разлика. При аналитичким асоцијацијама сећање је оруђе или инструмент. Сећање се испитује, а повезују се и сећања која нису хронолошки поређана. Дешавају се и друга путовања, али је ово, према мом искуству, централно. То није оно што се дешава при стварању песме. Сећања могу да затитрају ту и тамо, али су асоцијативни скокови везани скоро искључиво за језик, а облик песме је облик који настаје из импликација и атмосфере одређених речи или склопова реченица. Дакле, тај процес је на неки суштински начин апстрактан, нека је врста пробијања пута чија основа није у проживљеним догађајима.
Остаје чудан однос према песмама које сам до сада написала. Иако су написане да би створиле или потврдиле моје постојање, оне нису, када најзад буду завршене, настављале то да раде. Указивале су, када сам их касније читала, на то да сам некада постојала и размишљала; нешто што је некад било живо и посебно сада је било тихо или је нестало. Дакле, песме су постале нека врста прекора, подсмешљиви подсетници на оно чега више нема.
Колико је све ово другачије, по својој суштини и исходу, од телесног живота. У снажним телесним доживљајима, у тренуцима крајњег телесног ужитка или екстремног телесног бола, сопствено ја потпуно нестаје или се губи. У оба случаја је то несвесни чин, за разлику од борбе да се буде, да се постоји, која лежи у основи потребе за писањем.
Написала сам кратку књигу прошлог лета, у прози, о пару близнакиња које живе своју прву годину. Једну од њих, упркос томе што још не говори, опседа замисао о књизи коју ће једног дана написати – већ је пише у својој глави, иако не зна речи. Она се у мојој књизи зове Мариголд. Њена сестра, мање амбициозна, дружељубивија, она коју је лакше волети, зове се Роуз. А Мариголд зна да мора да напише своју књигу јер јој је потребно да на свету постоји нешто “што ће је представљати као што Роуз представља Роуз”.
Извор: NewYorker
Превод: Матија Јовандић/Глиф
