Пише: Филип Драговић
Мој имењак је јуче демонстрирао невиђену политичку пируету. У умјетничком клизању то би припадало категорији „слободних стилова“, али у политици нема друге ријечи за то него: превара.
Наиме, доћи „на ноге“ Дарку Шуковићу, и тамо јадиковати на тему „коме је на срцу ЦГ“, представља пљување по себи. Себи – дојучерашњем, и себи у свијету неке политичке перспективе.
Јер, шта је, у позитивном смислу, до сада обиљежило дјеловање УРА-е, па и овог младог човјека персонално? То су, ако се не варам, борба против организованог криминала на државним адресама, и – потписивање ТУ са СПЦ.
А шта је есенција Шуковићеве политичке и медијске појаве? Па управо заштита криминалаца са државних адреса као националних хероја, и беспризорно опањкавање СПЦ и конкретно потписивање ТУ од стране Дритана Абазовића.
Наравно да треба разговарати, и да на мржњу треба одговарати љубављу, али пренебрегавати чињеницу да је Шуковићев портал активни реактор мржње, и да све и свакога ко му се нађе под руком злораби у службу своје негативне идеологије, то озбиљном политичару не би смјело бити допуштено.
Јер, овако, имењак је послао поруку да су му ближи „срцу“ пљачкаши и фолиранти са криминалних барикада, од оних који нијесу чинили ни једно ни друго. И да су му ближи они који Абазовића цртају издајником, од оних који разумију његово ангажовање око ТУ као државнички чин. Но овај УРАнак може имати само један епилог. Као у народној пословици: варање зоре. Односно, сунчеве свјетлости, дана, истине…
