Пише: Вук Бачановић
Шест аутобуса који су из Црне Горе пристигли на децембарски концерт Марка Перковића Томсона у Дубровнику, били су, како преносе хрватски медији, попуњени углавном грађанима декларативно антифашистичког партизанског Цетиња. То је зачуђујући податак само за оне који не прате деривате неоцрногорске националистичке интелигенције окупљене око Факултета за црногорски језик и књижевност који се могу сажети у мисли једног од својих корифеја Немање Батричевића, а која гласи: Да је усташки идеолог црногорског поријекла Савић Марковић Штедимлија умро прије Другог свјетског рата, остао би широј југословенској јавности познат као љевичар. Из овакве менталне акробације којом ФКЦЈ жели оправдати штампање Штедимлијиних дјела, може произаћи само сљедећи закључак: Да су сви Срби, или барем најзначајнији дио њих, помрли прије 1991., Томсон вјероватно не би био усташа, па би цетињски антифашисти умјесто да организовано иду на његов концерт похађали корчулански семинар о конспекту капитала друга Марка Перковића-Калашњикова.
И какав је одговор на овакве бурлеске имају они који се, барем декларативно, изјашњавају за историјски идентитет Црне Горе? Видно пијани Дарио Вранеш, предсједник Општине Пљевља, Марко Ковачевић, предсједник Општине Никшић и посланик Нове српске демократије Јован Вучуровић глуме инфлуенсере сликајући се, уз пјесму „Спремте се, спремте спремте четници“ и паролу „Чета мала али одабрана“.
Одабрана тачно за шта? У тачно коју чету би била примљена ова тројка чија је кондиција већ деценијама помножена с нулом због вишка килограма и за шта би, у том смисли, били спремни? За такмичење у преждеравању? Или можда искључиво застрашивање становништва како би се ДПС-у што је могуће више олакшао тријумфалан повратак на власт?
Ово није вријеме ни мјесто да се понавља у коликој мјери је усташтво, скупа са својим дукљанским привјерском, монструозна идеологија и колико је феномен четништва у Другом свјетском рату, не само обиљежен колаборацијом са окупатором, масовним злочинима и недостојности историјског тренутка већине лидера Равногорског покрета, посебно када је у питању судбина српског народа. Није ни вријеме ни мјесто да се расправља о фаталним посљедицама лијевих скретања или о процесима који су довели до трансформације комунистичке бирократије у главну снагу дисолуције Југославије и сијача најретрограднијих идеолошких побачаја у црногорском друштву, без обзира паковали се ти побачаји у тековине антифашизма или не. Није ни вријеме ни мјесто, јер је то задатак црногорских образовниих институција које би, да нису оно што јесу – производ постјугословенског друштвеног расула, одавно разрадиле стратегију како да надолазећим генерацијама објасне шта их је снашло и због чега компост историјских редукционизама није и никада не може постати темељем здравога друштва.
За такво објашњавање би у неком бољем, паралелном универзуму, била најодговорнија институција предсједника Црне Горе, али у овом нашем, актуелни предсједник Јаков Милатовић у маниру лошег основношколског дебатанта објашњава да је „доминантан карактер садашње власти (којој и сам припада оп.а.) анти-црногорски и анти-европски, и да се огледа у против-уставном деловању, слављењу ретроградних идеологија, економском популизму и урушавању добросуседских односа“. Дакако да је ово образложење скорашње Милатовићеве коалиције са штедимлијским ДПС-ом у Подгорици који, биће, никада није прекршио устав, никада и нипошто није стајао иза било чега антицрногорског и антиевропског, ретроградног, економско-популистичког, антидобросусједског. Милатовић који је предсједник постао управо на обећањима разрачунавања са ДПС-овим антицрногорским, антиевропским, ретроградним, економско-популистичким, антидобросусједским насљеђем нас сада убјеђује да ће његова коалиција са управо таквим ДПС-ом донијети бољу будућност Црној Гори.
Може се са потпуном сигурношћу рећи да су црногорске литије и средњошколске и студентске блокаде у Србији показале да је већини народа у Црној Гори и Србији, а превасходно генерацијама рођенм након 2000. доста и преко главе постјугословенског друштвеног врједносног расула, али да су у смислу његовог артикулисања препуштени сами себи, будући да је позиција и опозиција произашла од лоших кумровачких ђака и њихових још лошијих ученика, лице и наличје једног те истог.
Премијеру Милојку Спајићу је то, изгледа, накнадно постало јасно, те је друштвене мреже обасуо врло духовитим коментарима на рачун како лица, тако и наличја. Али то није ни приближно довољно. Јер штедимлије пригодно преобучене у партизане и чете мале али одабране тачно знају шта хоће: да све остане као што је и било.
Шта тачно хоће премијер Спајић и они који размишљају слично њему? Вријеме је да нам то пуно јасније саопште.
