Piše: Vladimir Kolarić
U teškim vremenima izgleda nepristojno tragati za nežnošću i bliskošću, priznavati sopstvenu osetljivost i slabost, jer sve se to vidi kao hendikep u borbi za opstanak i za sticanje. Ali ipak, ono najdublje u čoveku – a što ga uostalom i čini čovekom – traži svoje, trepet duše traži da se izrazi kroz skrame i oklope onoga što smatramo realnošću; duše hoće da se dodirnu i da prodišu, hoće da se pomiluju tela, ne samo da se rvu ili jebu, nego baš pomiluju, da jedno drugom pruže milost međusobnog prihvatanja. Ukratko, vremena mogu biti olovna, ali to ne želi da bude ljudska duša, jer šta je drugo duša nego naš život, a ona ne može hteti ništa drugo nego da živi. Ona želi da progovori kroz maske i oklope, da bljesne, sevne, zatitra, kako bi uopšte bila živa.
Sećam se da mi je značila neka rok i pop muzika u mojoj takođe olovnoj mladosti, koja je uprkos ratovima i rasulu zastupala i branila naše pravo na intimnost, na unutrašnji bol, na radost, makar i neznatnu i zbog neznatnog. Koja je priznavala da su osećanja čarobna, da su bliskost i toplina važni, da trebamo jedni drugima, da imamo pravo na to da priznamo sopstvenu usamljenost, neadekvatnost, nedoraslost, a da odmah sebe ne optužimo kao gubitnike ili plačipičke. Niti da drugima damo pravo da nas optužuju, kao da oni sami nemaju žive duše, a imaju ih, makar sebe ubeđivali u suprotno, makar ih naizgled beznadežno savladao (samo)zaborav.
I danas ponegde ima tog trepeta, tog nepristajanja na beznadežnost zaborava, tog mutnog sjaja ispod uglačane površine sveta, sastavljene od laži, samoobmana, moralne i svake druge bede i zapuštenosti, u kojoj ne obitavamo samo mi ovde, nego čini nam se i čitav svet, toliko da nam deluje da nikada nije ni bilo niti da može biti drugačije. Ima ga i u muzici ovih mlađih generacija, jer popularna muzika i jeste uvek bila muzika mladih, onih koji su u tom trenutu mladi i imaju pravo da budu mladi, jer to neće biti dugo. Naš umor i razočaranost nikome ne može da oduzme pravo na sopstveni pogled i doživljaj stvarnosti, pa ni na sopstvene zablude, greške i iluzije, jer njih mora biti, oni su veliki deo života i najpronicljivijih i najsamouverenijih među nama.
Eto, izašla je pesma i spot „Mahovina“ grupe Gazorpazorp, sa senzibilnim i otvorenim likom Miloša Đerkovića izloženim u krupnom planu, koji svojim pevački nipošto savršenim, ali emotivno ubedljivim glasom svedoči kako je „bol trenutan“ a „duša nosi večit sjaj“, i da ipak treba izdržati i „isplivati“, da vredi ne predati se „gordosti i pohlepi“ kojima nas vodi umor i obeshrabrenost, jer sve će proći, pa i „kad me mahovina pokrije ostaće istina“. To je isto onaj Gazorpazorp koji nas u jednoj ranijoj pesmi poziva da „vratimo nežnost u grad“, u naše živote, našu stvarnost. Možda je sve to samo iluzija i utopija, mladalačka zanesenost i manjak iskustva, višak očekivanja od života. ali ipak postoji nada u „nežne reči između svetova“ i „svetove nežne među telima“, svetova koji smo mi i koji su u nama, a koje nekako treba povezati i spojiti – mada ne rastvoriti i stopiti jedan u drugi – kako bi se uopšte živelo. Jer ako (zaista) „dobro čuješ za grubost nema razloga“, ako čuješ duhom, ako slušaš trepet duše koja na glas tog duha odgovara. Onda svakako nema mesta za nasilje i grubost, i oni ne samo da su štetni i opasni nego i nepotrebni, nezamislivi čak. U pravoj optici nasilje je upravo nezamislivo.
I Vizelj takođe peva o bojama zore na suzama („Ljubičast i plav“) i o tome da se držimo i da ne sme da nas slomi „olovo i ledena kiša“ („Olovo“), a to može samo onaj ko se ne plaši da „zaviri u ponor“, koji je spreman da se suoči i nastavi.
I kad smo kod bola ne možemo da ne pomenemo Proto tip, koji peva o bolu zbog strahova, usamljenosti sećanja i o tome da će bol proći, ali da to može podrazumevati otupelost i smrt („Sve što boli proći će“). Proći će sve, pa i bolovi kad umremo ili otupimo, pevaju ovi snoliki momci, ali iz duše i dotičući nam duše, bez foliranja i „(mr)ačenja“, koliko i bez uljuljkanosti i licemernih obećanja. Ipak, dok god je trepeta i dodira duša, život je tu, tu je i nada, tu smo i mi, jedni sa drugima, i ništa neće propasti, i niko. Nada je u samoj pesmi, u spremnosti da se peva, da se svedoči svoj bol, da se kaže sopstvenim glasom, da se uopšte nešto kaže kroz buku prolaznosti i budalaština.
To je samo nešto od onoga što se kod nas danas peva, pa uz sva sumnjičenja za hipsteraj, malograđanštinu i slabotinju, odsustvo aktivizma ili ukorenjenosti u određenom viđenju lokalne kulture, dosta od te muzike preskače rampu premora i prezasićenosti, ideologija i obmana, samoobmana i samoumišljenosti, pustog brbljanja, dozvoljavajući da progovori naša duša, naš bol i naša radost, ono nevidljivo u našim životima, u nama i između nas, što je zapravo najveća vrednost našeg sveta. Ono jedino u njemu što istinski najavljuje neki mogući svet budući ili makar svedoči o smislu i lepoti ovog, ispod sve patnje, laži i nasilja, o onom večnom sjaju u našoj duši, o kojem peva mladi Đerković, o onome što za nama ostaje i kad nas pokrije mahovina, i kad prođe obličje svega onoga što smatramo našim svetom, nama samima, pa najzad i svako ljudsko sećanje na to da smo uopšte postojali.
