Piše: Miljana Kralj
Mislim da me priroda na kraju krajeva fascinira jer nam je tokom našeg života dato da je vidimo. Svaki put, mislim, kada vidimo nešto lepo u prirodi, osetimo sopstvenu smrt. To je ta izvanredna dimenzija…
Ovako je govorio slikarski velikan Miodrag Dado Đurić (1933- 2010) koji je ostavio neizbrisiv trag na svetskoj, evropskoj i jugoslovenskoj sceni, ali i u likovnom životu Beograda, odakle je krenuo u svet, i kome će se, svojim delima, vratiti naredne subote, izložbom u Galeriji SANU. Autor retrospektive, kakva mu do sada još nije priređena u srpskoj prestonici, sa više od 50 radova iz muzejskih i privatnih kolekcija, od kojih mnoga nisu viđena u javnosti, je njegova ćerka Amarant Zidon.
Postavka nazvana „Dado: Istorija prirode 1953 – 2000“, koju zajednički priređuju Galerija SANU, Fondacija „Plavo“ i Fondacija „Za srpski narod i državu“, svečano će biti otvorena, u 18 časova, a prate je bogato opremljen katalog i monografija. Obuhvatiće njegovo stvaralaštvo, od beogradskog perioda i slike „Marko Čelebonović i sovac“, preko rada u Francuskoj i izlaganja u SAD, do poznih dela.
– Sačuvati nasleđe umetnika poput Dada nije lak zadatak. Kada razmišljam o tome, gotovo petnaest godina nakon njegove smrti, shvatam koliko sam, kao i sva njegova deca, blagoslovena što sam bila gotovo uključena u njegov svakodnevni proces stvaranja, a umetnost i život su za njega bili jedno – objašnjava u katalogu Amarant Zidon.
Kada je, kako kaže, 2015. godine došla u Beograd na poziv Nikole Stojčevića, iz Fondacije „Plavo“, da prisustvuje otvaranju Dadove izložbe u Heksalab Galeriji, bila je zadivljena raznolikošću i kvalitetom dela u srpskim kolekcijama:
– Bila je izložena The Bambla , jedna od mojih omiljenih slika iz Bufon perioda, kao i „Zaljubljeni đavo“, remek-delo iz 1980-ih. Tokom naredne decenije sve više dragocenih dela dolazilo je u Srbiju zahvaljujući posvećenim i strastvenim kolekcionarima, posebno putem aukcija Danijela Kordijea u aukcijskoj kući „Sotbi“. Sasvim prirodno, kada se Dadov rad u Beogradu tokom 1950-ih shvati kao njegov ključni period.
Pogled na Rijeku Crnojevića
Tokom šetnji u mestu Košćele, gde će odlučiti da bude sahranjen, nekoliko kilometara od Cetinja, njegovog rodnog grada, Dado se kao dete i adolescent divio pogledu na Rijeku Crnojevića, koja vodi do Skadarskog jezera, najvećeg jezera na Balkanu – beleži njegova ćerka u monografiji. – Pred Marselom Biloom i Žermenom Vijatom Dado evocira jezero u mračnom kontekstu vizije tri mrtva konja na jednoj crnogorskoj cesti: „Iza ta tri konja, bilo je Skadarsko jezero, najlirskiji, najlepši predeo koji možeš zamisliti!
Ali, smatra Amarant Zidon, upravo taj period nije dovoljno dokumentovan, a do sada nije pronađena nijedna fotografija njegove klase na Akademiji likovnih umetnosti:
– Ova prva velika retrospektiva njegovih slika organizovana u Galeriji SANU čini se kao još jedan poklon i polazna tačka za druge velike projekte – jer je umetnost mog oca danas savremenija i značajnija nego ikada. Razvijanje narativne linije ove izložbe i dveju publikacija koje je prate bilo je uzbudljivo iskustvo. Imam utisak da radovi koji su ovde okupljeni pružaju uvid duboko u carstvo „velikog nekonformiste u istoriji umetnosti“, da citiram izraz Katrin Mije, jer pokazuju kontinuiranu revitalizaciju umetnika koji nikada nije birao lakši put i ponavljao samog sebe – zaključuje u katalogu ćerka Dada Đurića.
A iz njenog obimnog i temeljnog teksta u monografiji, koji obuhvata čitav slikarev umetnički i životni put (izdavači su Fondacija „Plavo“ i Fondacija „Za srpski narod i državu“), saznaje se da se mladi Miodrag Đurić, poznat kao Dado (nadimak iz milošte mu je dala majka), oko 1952. nastanio u potkrovlju u Strahinjića Bana u Beogradu. Živeo je kod svoje tetke po majci Vukice Milošević, zvane Vule, i već je bio u sukobu:
– Prekinuo je sa socijalističkim realizmom koji su pokušali da mu nametnu u Umetničkoj školi u Herceg Novom, gde je predavao njegov ujak po majci Mirko Kujačić, koji ga je primio ubrzo nakon smrti majke, u januaru 1945. („Ujak mi je opalio šamar pred učenicima jer je smatrao da radim dekadentne stvari“). Bio je oduševljen nemačkim ekspresionistima, pre svega Emilom Noldeom. Sa svojim kolegom Urošem Toškovićem, koji je takođe boravio u Beogradu u tom periodu, već je smatran marginalcem crnogorske umetničke škole.
U zatvoru – sa Isusom
Tokom posete Beogradu 2015. Amarant Zidon je, kako piše u monografiji, imala veoma emotivan susret sa arhitektom Predragom Ristićem, Peđom Isusom, koji je bio u zatvoru zajedno sa njenim ocem u maju 1955. godine:
– Neočekivano sam, kroz Ristićevo sećanje, na poklon dobila priliku da uronim u putovanje mog oca i shvatila koliko su ti beogradski trenuci za njega bili odlučujući.
Te prve studentske godine, kako svedoči njegova ćerka, upamtio je kao vreme strašnih oskudica:
– Dado nije samo često govorio o gladi već je i više puta priznao da mrzi grad. Bez ikakvih materijalnih sredstava, već tada je počeo da koristi improvizovane materijale, predmete sa otpada, pa čak i da ponovo koristi već postojeće radove… On crta na poleđini arhitektonskih crteža, koje mu donosi najbliži rođak, Tupa (Vukota) Vukotić, s kojim deli svoje avanture kao mladi marginalac; prefarbava platna svog ujaka Mirka Kujačića, koji je takođe koristio potkrovlje kao atelje prethodnih godina. Njegov otac Ranko Đurić šalje mu platna od materijala za dušeke, koje je dobio u bolnici u Cetinju gde je radio kao bolničar, na kojima će biti naslikana dva remek-dela, „Biciklista“ i „Bogorodica“.
Uznemirujuća sličnost s Murom
U proleće 1955. Dadov talenat primetio je i ohrabrio Henri Mur, ali stipendija za studije u Londonu koju mu je ponudio, kako piše njegova ćerka, nije se ostvarila, jer su članovi Komunističke partije intervenisali kod Mura s objašnjenjem da Dado nije „dobar element“:
– Da li je Dado bio upoznat sa crtežima koje je Mur izradio 1940. i 1941. godine? Ostaje misterija. Međutim, sličnost između tih figura i onih na Dadovim slikama iz tog perioda izuzetno je uznemirujuća.
I tu je, ističe Amarant Zidon, nastao proces formiranja jedinstvenog umetnika, sa sopstvenim izrazom i stilom. Podsticao ga je profesor Marko Čelebonović, koji mu je omogućio odlazak u Pariz leta 1956. I tu u gradu svetlosti ovaj rođeni Cetinjanin, dosegao je visine kao ni jedan likovni autor sa ovih prostora, pre i posle njega.
– Zapravo, jedino pravo remek-delo je svetlost – govorio je Dado Đurić. – Pokušavam u ateljeu da pronađem svetlost kako bi slika na kojoj radim mogla da živi.
Izvor: Novosti
