Пише: Димитрије Милић
Победа Доналда Трампа на америчким председничким изборима пре око месец дана није била превелики шок за свет. Свакако, ако је и шока било, он је дефинитивно био мањи него онај након његове прве победе на изборима 2016. Анкете су најављивале могућност овог сценарија, медији су били мање поларизовани у финишу кампање него на изборима 2016. или 2020, а у престоницама широм света се већ разматрала нова стратегија у односу на сценарио републиканске победе. Ипак, упркос предвидивости овог исхода делује да две важне државе света неће тако спремне дочекати Доналда Трампа и његову непредвидиву политику.
Наравно, ради се о владама Немачке и Француске које су скоро истовремено пале у периоду изгласавања буџета за 2025. Ове две државе, као мотори Европске уније, задесила је нестабилност којима дуго нису биле склоне. У Француској, где у полупредседничком систему председник има веома широка овлашћења, последњи пут је влада пала пре око шест деценија, док у Немачкој која цени стабилност, ванредни избори нису нарочита пракса. Ипак, обе појаве су се десиле скоро истовремено и то у веома незгодном тренутку доласка Доналда Трампа на власт. Он делује да ће бити у одређеној мери конфронтационо настројен према Европској унији, са жељом да се односи у више сфера редефинишу, укључујући и трговинске. Поставља се питања да ли ће Немачка и Француска моћи да се стабилизују на време и да ли економски изазови у овим државама могу да буду продубљени Трамповим политикама.
За почетак, обе државе упркос сличном тренутном политичком проблему, имају различите економске изазове, али и различите адуте. Обе се налазе у својеврсном виду економске стагнације, где од квартала до квартала постоји или благи раст или благи пад привредне активности. Као и у већини света тренутно, у индустријском сектору постоји евидентна криза, а у Европи је она подстакнута и вишом ценом енергената и радне снаге. То наравно негативно утиче на конкурентност европске привреде на светском тржишту, где Кина због домаће дефлације извози индустријске производе у великим количинама и по ниским ценама. Доналд Трамп је најавио у својој кампањи да ће користити царине као економски алат против увоза, где би велики губитник могла да буде привреда ЕУ која бележи суфицит у трговини са Америком.
Елис Бекташ: Федерација БиХ и њена Цивилна заштита као лош примјер
Међутим, ове две државе имају и неке изазове који су различити, али и предности у односу на остале државе света и једна према другој. Иако је немачка привреда у рањивом стању, она је веома индустријизована и диверсификована, продуктивнија од европског просека за око 15% до 20%, а сама државна каса је ликвидна са јавним дугом од тек око 60% БДП-а. Код осталих западних држава тај проценат дуга углавном је преко 100% бруто домаћег производа. Немачка тренутно мањка инвестиција и побољшања стања инфраструктуре и степена дигитализације, а добрим делом на том путу и стоје државни закони који су доста строги када се ради о задуживању. Енергетска ситуација се значајно побољшала у односу на 2022. и 2023, иако дугорочно јесте зависна од увозних фосилних горива.
Највећи ризик за ову државу представља сценарио предугог формирања нове владе наредне године, због расцепкане подршке између странака. У Немачкој је све теже формирати функционалну владу због ове појаве, те се по први пут јављају сценарији где изборна математика у Бундестагу не дозвољава логичну владу која има мање од три партије. Такође, важно је навести да по правилу скоро све математички могуће комбинације са три партије обухватају странке са различитих делова политичког спектра, те је зато тешко наћи заједнички програм. Добрим делом је овај фактор био заслужан за проблем са коалицијом која подржава владу канцелара Олафа Шолца. У случају да формирање владе буде опет компликован процес, то може да паралише целу Европску унију и да је учини рањивијом под Трамповим економским притисцима. Наравно, важно је навести да би у потенцијалној фрагментацији светског тржишта које поједини аналитичари најављују Немачка са својом диверсификованом привредом, продуктивном радном снагом и ниским јавним дугом прошла „најмање лоше“ од значајног броја европских држава.
Други део европске осовине наилази на мало другачији сет проблема, иако је влада Мишела Барнијеа пала због сличних разлога као и немачка влада. Француски премијер није успео да пронађе парламентарну подршку за свој буџет, где је његова позиција била тежа од Олафа Шолца, пошто никада није имао довољно чврсту подршку расцепканог парламента за свој мандат. Задатак који је овај конзервативни лидер добио од председника Макрона свакако је био тежак, јер је подразумевао смањење дефицита у износу од око 60 милијарди евра. Док је немачка држава прилично ликвидна, јавни дуг Француске је прешао 100% БДП-а, државни буџет се налази у огромном минусу и кредитни рејтинг државе је од стране међународних кућа (попут Моодy’с) снижен пре пар дана. То јој оставља доста мало фискалног простора уколико међународне околности Трампових политика произведу нову кризу у Европи.
Емануел Макрон је као одговор на кризу поставио новог премијера, умереног центристу Франсоа Бајруа, који има велико политичко искуство. Први потези говоре да он покушава да пронађе договор са екстремном десницом Марин Ле Пен око буџетског гласања, иако је до скоро постојала велика мобилизација да се спречи победа ове странке на изборима. Уколико и овај буџет прође уз подршку екстремне деснице, то није гаранција дугорочног трајања владе, чија је подршка у парламенту танка. Она као таква није ни нужна гаранција европске стабилности наспрам претњи Доналда Трампа.
Велики адут за ову државу је свакако председник Емануел Макрон, јер ће његов мандат трајати до 2027. и на својој позицији има доста широка овлашћења. То ће дати овој Француској већу предвидивост од Немачке, у којој ће канцелар морати да дели моћ са вероватно два разнородна коалициона партнера. То ће морати да ради и француски премијер, али у француском систему председник има много већу моћ и много мањи степен контроле од стране парламента. Осим адута стабилности коју председник нуди, Француска има моћан енергетски сектор базиран на нуклеарним електранама, који јој даје дугорочну енергетску стабилност. За разлику од Немачке која мањка инвестиција, Француска је у врху међу развијеним државама када се ради о нивоу приватних и јавних инвестиција, где је испред свих великих развијених држава осим Јапана. Такође, ради се и о солидно продуктивној економији после серија Макронових реформи, што јој даје степен отпорности.
Због наведених разлога, иако слика у обе државе може тренутно деловати доста негативно и указивати на песимизам када се ради о њиховој будућности у мандату Трампа, то не мора бити случај. Један фактор је што је доста Трампове помпезне реторике остало на нивоу реторике, а да практична политика то није пратила. Често су његове поларизујуће или екстремне изјаве биле тек његово постављање оквира за даље преговоре са одређеним партнерима или агресивно указивање на проблем који мора бити адресиран. Други фактор је што је Европска унија други извозник на свету (изнад САД, а испод Кине), највећи извозник пољопривредних производа, највеће јединствено тржиште и регион високе индустријализованости, те као такав има одређену преговарачку моћ. То наравно не значи да то дозвољава да две најјаче државе упадну у политичку кризу у кључном политичком моменту за свет, али показује да неће бити лак преговарач у односима са Вашингтоном. Иако ће Доналд Трамп тежити да са својим политикама редефинише трговинске односе између Америке и Европске уније, то не значи да ће у томе нужно бити успешан. То ће доста зависити од потеза европског лидерства, а тренутно делује да оно мањка у две главне државе, што ће свакако бити једна од већих препрека у успешном превазилажењу ризика Трамповог мандата.
Извор: НИН
