Пише: Соња Ћирић
Тихомир Станић је глумац и продуцент, изузетно успешан у томе шта ради, и не треба му да се мрзне по Старом савском мосту. Пре две године био је члан тима кандидата за градоначелника Владете Јанковића, на изборима 2016. јавно је подржао Демократску странку, а био је председник Удружења драмских глумаца Србије – некако је увек тамо где треба.
За све то време, како каже, више од 20 година живи са Андрићем. Глумио га је неколико пута, последње 23 године игра монограму На Дрини ћуприја, а прошлог месеца и у телевизијској серији Нобеловац, коју је и режирао. Пре десетак дана је завршено снимање седме сезоне серије Убице мога оца у којој игра инспектора Марјановића, а пре тога има више од 140 улога на телевизији и филму. У матичном позоришту Атеље 212 и на другим сценама одиграо је више од 130 улога. И тако даље и тако даље….
“ВРЕМЕ”: “Да ли сам ја спавао док су други патили?”, пита Владимир у Бекетовом Годоу у монологу којим сте недавно отворили изложбу уприличену поводом Дана Атељеа 212. Питање је оптужујуће, али и покретачко. У ове наше дане је, чини се, више оно прво. Да ли ћемо сами бити криви ако, на пример, Стари савски мост не преживи?
ТИХОМИР СТАНИЋ: То је најважније питање 20. века, у коме је ова драма настала, а нажалост и овог нашег века. Ко у себи потражи одговор на то питање, и не помири се са чињеницом да спава и настави да спава и да се прави луд, већ се пробуди, постаће део бедема насиљу, самовољи, тлачењу.
Тихомир Станић: Занимају ме људи које је историја заборавила
Солидарност са слабијим, угроженим, беспомоћним је суштина оног што нас очовечује и чини достојним и достојанственим људима.
Зашто је Стари савски мост вама важан и вредан па сте отишли да га браните?
То је само једно од места где сам својим присуством пружио отпор актуелној власти, која државни апарат, полицију и медије користи за застрашивање сваког ко их беспоговорно не подржава.
Зар се не бојите полиције и батина и бојкота оних од којих зависи ваш посао?
Нормално да се човек боји батина, али зар се живот не састоји у ослобађању од страха, и зар слобода није највећи идеал? Мој посао је, срећом, од самог почетка зависио искључиво од мене. Ја сам представе у које верујем и на које сам поносан знао да играм и пред двоје, петоро, тридесеторо људи, једнако страсно као и пред стотинама. Тако да сам сигуран да ћу у овој професији опстати.
Ваша фотографија на Старом савском мосту испред полицајаца је постала вирална. Медији су тим поводом истакли чињеницу да сте ви, могуће, једини глумац на мосту. Да ли би мосту помогло кад би га бранио цео Атеље 212 или неко друго позориште?
Нисам једини, било је ту много глумаца, поготово младих, али ја сам тренутно због телевизијских серија у којима играм можда популарнији и видљивији. Велики европски редитељ Роберто Ћули у једном интервјуу који је изашао баш у “Времену” (11. мај 2022) каже: “Реч глумац на италијанском или енглеском значи онај који делује”. А Шекспир каже: “… циљ глуме чији је задатак у почетку и сад био и јесте да буде, такорећи, огледало природе: да врлини покаже њено сопствено лице, пороку његову рођену слику, а самом садашњем поколењу и бићу света његов облик и отисак”.
То што властодршци, не само наши и актуелни, а понекад и неки међу нама самима омаловажавају ову племениту вештину и уметничку дисциплину и покушавају да нас сведу на пуке забављаче, не може и не сме умањити бит позоришта које је било, јесте и биће простор јавне речи, преиспитивања, слободе и игре.
Управник Народног позоришта а ваш колега Светислав Буле Гонцић критиковао је колеге из своје куће зато што су после представе прочитали Саопштење јавности УДУС–а. Највише им је замерио што нису питали управу позоришта за дозволу.
Ја сам у Атељеу 212 пре представе читао саопштење нашег удружења, публика га је здушно поздравила аплаузом. Читање тог саопштења помогло нам је да без стида изађемо на сцену и одиграмо представу док нека невина деца и наше младе колеге недужни седе у затвору. Та уврежена заблуда да су управници одговорни онима који су их поставили, а не свом ансамблу и глумцима који стварају ту позоришну магију, једнака је заблуди коју актуелна власт има и која себи узима право и покушава да одлучује о свим сегментима наших живота.
Тихомир Станић: Занимају ме људи које је историја заборавила
Да као неки надљуди, супермени и митска бића о медицини знају више од лекара, о високом образовању више од професора, о грађевинарству више од инжењера и архитеката и о ономе што је за нас добро више од нас самих.
Постоји мишљење да је Александар Вучић успео да залуди и народ помоћу доброг медијског наступа. Односно, да опозиција нема ту врсту моћи. Шта ви мислите?
Чињеница да ми ових дана многи честитају на храбрости, а ја ништа храбро нисам учинио, већ сам само рекао шта мислим, доказује да се неким чудом створила толика атмосфера страха и безнађа и да генерација којој ја припадам нема решење које би довело до промене.
Миодраг Петровић Чкаља: Две деценије од одласка глумачке легенде и симбола домаће комедије
Исто тако, чињеница да сам поново изашао на улицу у знак подршке младим људима који не желе да живе у оваквом друштву буди у мени веру да ће баш ти млади људи, својим начином опозиционог деловања, ову актуелну власт отерати у опозицију.
Монодраму На Дрини ћуприја говорите 23 године. Гостовали сте свуда по земљи, свету, па и на Косову. Шта вам тамо кажу?
Последње гостовање на Косову и Метохији у организацији Српског центра из Беча, дивне омладине која је иницирала ту хуманитарну акцију и прикупила помоћ за једну седмочлану породицу из села Угљари, када смо посетили Гораждевац, Штрпце, Грачаницу где сам играо представу, а обишли манастире Високи Дечани, Пећку патријаршију и Богословију у Призрену, оставило је тако јак утисак на мене да сам одмах пожелео и обећао да се што пре поново тамо вратим и обиђем и друге енклаве. Околности у којима, како би Андрић рекао “притешњени и усамљени”, живе људи који тако ретко могу чути и видети неку представу на свом језику, буде у мени потребу да личним примером призовем и друге уметнике да учине исто.
Да ли сте сазнали зашто је Андрић рат провео у Београду и како је успео да стекне наклоност и нове власти и грађанског Београда?
У серији Нобеловац, која је са успехом емитована у октобру на РТС-у, Андрић неколико пута каже да му је циљ да преживи, остане човек и напише хронику о Босни. То што је у томе успео било је очигледно на добробит не само овог народа, него и човечанства које је богатије за његово грандиозно дело.
Под претпоставком да обичном становнику Србије не требају ни Експо ни Београд на води, које му ова власт представља као светлу будућност, да ли би смео да се нада нечем разумном?
Једна од најлепших народних изрека гласи: “Чини добро и добру се надај.” Не каже та изрека и не гарантује да ће бити добро, али ти нуди наду. Док Андрић у Мостовима каже: “А сва је наша нада са оне стране.”
Извор: Време
